Uskoro ću napuniti 27 godina, a već više od decenije praktikujem zdrav život (strejt edž). Već nekoliko godina se osećam otuđeno od scene, uglavnom zbog dobro poznatih dešavanja koja se obično nazivaju hardlajn i/ili hrišćanski strejt edž (svestan sam razlika između njih dvoje i unutar njih, ali da bih bolje preneo poruku, fokusiraću se na sličnosti ovde, koje se uglavnom sastoje u promociji, blago rečeno, konzervativne etike i politike). U početku moja reakcija manje-više je bila u povlačenju. Mislio sam - pa, nova generacija omladinaca preuzima scenu, šta sad da radim sa tim? Ali u poslednje vreme, idiotska i veoma iritantna militantnost mnogih strejtera izgleda potpuno izmiče kontroli, te smatram da bi možda bilo vredno razjasniti barem nekoliko stvari o sXe.

Uzimajući prethodno rečeno u obzir, ovo nije oživljavanje „originalnog“ ili „pravog“ značenja sXe, niti o nekoj „staroj“ spram neke „nove“ škole, ili „alternativnom“ tumačenju ideja strejt edža, ili pokušaju da se scena povrati ljudima poput mene. Termini (i pokreti koje oni označavaju) nikada nisu fiksirani i jasno definisani, uvek su dinamični, otvoreni za različita tumačenja, a samim tim i promene. Ne mogu (i ne želim) da zabranim drugim ljudima da sebe nazivaju strejterima, da "stavljaju ikseve", nose sXe majice ili slušaju Youth of Today, koliko god se ne slagao sa njihovim stavovima, uverenjima i postupcima. Ne postoji univerzalni kriterijum za definisanje šta sXe zaista znači, i ja sam poslednja osoba koja bi želela da tako nešto nametne.

O čemu se onda tu radi? U suštini, samo o pojašnjenju da biti strejt edž ne znači nužno da ste nasilni polufašistički mačo kreten koji vređa gejeve, možda čak i sa opskurnom opsesijom nekom represivnom, patrijarhalnom religijom. U stvari, biti strejt edž može da znači nešto sasvim suprotno: može da se radi o pokušaju uključivanja u antifašističku politiku. Dakle, Antifa strejt edž pokušaću da objasnim u ovom smislu.

Šta me motiviše da ovo uradim ako ne - kao što je gore već naglašeno - „povratak“ ili „prečišćavanje“ termina? 1) Da podsetim antifašističke strejtere da i dalje postoje istomišljenici unutar (ili barem na marginama) scene. 2) Da podsetim militante da i dalje postoji neodobravanje i otpor prema njihovom „ratu“ unutar samih strejt edž redova. 3) Da omogućim ne-strejterima bolje razumevanje sXe-a, kako ga ne bi nipodaštavali samo zato što trenutno opažaju upadljivo nesrećne i uznemirujuće trendove gluposti.

Podržavanje antifašističke politike za mene znači borbu za antiautoritarne, samoopredeljene i ekonomski pravedne zajednice u kojima raznolikost ljudi može koegzistirati u solidarnosti, međusobnom poštovanju i miru.

Strejt edž za mene znači pokušaj razvoja određenih ličnih vrlina koje bi mogle biti korisne u borbi za antifašističke zajednice, naime odgovornost, svesnost i nezavisnost.

Čini se praktično nemogućim uspostaviti, održavati ili braniti antifašističke zajednice bez *preuzimanja odgovornosti* od strane pojedinaca koji ih čine, pošto se čini da je cela poenta ideje o takvim zajednicama u tome da nam nisu potrebni lideri ili ljudi koji nam govore šta da radimo, jer preuzimamo odgovornost da sami razmišljamo, odlučujemo i delujemo.

Svesnost deluje kao neizbežan kvalitet u ovom pogledu. Teško je delovati odgovorno u zajednici ako ne znamo ništa o tome šta se dešava.

A svesnost je teško razvijati bez barem određenog osećaja nezavisnosti, što znači: biti u stanju da sami pronađemo i shvatimo šta se dešava i da ne zavisimo od indoktrinacije nekog Velikog brata.

Na osnovu ovih misli, apstinencija od opojnih sredstava (a to je sve što je sXe prvobitno značio) može imati smisla određenim pojedincima - mnoga opojna sredstva smanjuju nivo svesnosti i odgovornosti gotovo odmah nakon konzumiranja. Druga mogu doprineti prilično flegmatičnoj ličnosti na duži rok. A neka mogu izazvati ozbiljnu zavisnost, često ostavljajući pojedince potpuno odvojenim od bilo koje zajednice. Dakle, ako neko ceni odgovornost, svesnost i nezavisnost, možda je razumljivo izabrati trezvenost umesto konzumiranja opojnih sredstava.

Još jedan aspekt koji treba uzeti u obzir jeste da konzumiranje, posebno alkohola i cigareta, obično podržava velike korporacije koje se protive ideji ekonomske pravde i učestvuju u pretvaranju pojedinaca u konzumerističke robove (možda najrasprostranjeniji oblik kapitalističke kontrole danas koji nam uskraćuje istinsku individualnu nezavisnost).

Kombinovanjem ovih aspekata možemo videti da apstinencija od droga ima simboličko značenje koje ide dalje od pukog suzdržavanja od uzimanja opojnih sredstava. To je spremnost da nedozvolite drugima da kontrolišu vaš život: ne samo u slučaju droge, već i korporacija, političara, policajaca, vaših roditelja, svega što vam stane na put u vašem samoodređivanju. To je izjava o preuzimanju sopstvenog života u sopstvene ruke. To je zalaganje za beskompromisnu ​​„uradi sam“ etiku, u originalnom duhu „uradi sam“ panka i hardkora. I u tom smislu, to bi se vrlo lako moglo posmatrati kao revolucionarna izjava, koja se bavi svesnošću, borbom protiv sistema, oslobođenjem, određivanjem sopstvene sudbine. Na ovoj osnovi, svi društveni pokreti i aktivnosti u kojima su mnogi strejteri tokom godina učestvovali, mogli su da se dalje razvijaju jer su bili dobro utemeljeni: podrška beskućnicima, podrška manjinama, vegetarijanstvo/veganstvo, ekološki zaštitni stav, da nabrojimo samo najočiglednije. Upravo u tom smislu vidim strejt edž kao deo antifašističkog pokreta i znam da je sXe oduvek to bio za mnoge pojedince uključene u ovu scenu.

Ali to takođe znači da sXe nije ništa drugo do načina života. To nije ideologija. Ne postoje prirodni moralni zakoni protiv pijenja vina ili paljenja džointa. Mirna srca prepuštam takve argumente totalitarnim i represivnim političkim i/ili verskim školama mišljenja. Kad ne bih želeo da pijem iz takvih razloga, postao bih adventista sedmog dana ili tako nešto. Ne uzdržavam se od pića zato što mi Bog ili univerzum ili šta god kaže da ne pijem; ne zato što je to inherentno zlo ili grešno; ne zato što nam nije suđeno da pijemo ili alkohol nije prirodni izvor hrane. Ne pijem (niti pušim drogu, itd.), jer lično *ne želim*. Čini se da to ometa moje sposobnosti da promovišem antifašizam.

Iz ove perspektive, biti sXe je čisto pragmatično. Ja sam sXe, jer mislim da mi to pomaže da budem antifašista i omogućava mi da se zalažem za antifašizam, i to je to. Da smatram da biti sXe znači ne podržavati antifašističku akciju, ne bi me bilo briga za njega.

Mislim da ovo ima neke važne implikacije, posebno u svetlu tekućih dešavanja unutar sXe-scene:

1. To je lična odluka. Mislim da biti sXe generalno pruža dobru osnovu za antifašistički način života, ali niti vas to automatski čini antifašistom (kao što, nažalost, danas moramo da vidimo), niti je to jedini način da budete antifašista (što deluje toliko očigledno da se skoro osećam glupo što to ističem, ali ponekad izgleda da čovek mora eksplicitno da iznosi najtrivijalnije stvari). Jednostavno rečeno - postoji mnogo sjajnih i pristojnih pojedinaca/antifašista koji apsolutno nisu sXe - i ko sam ja da dovodim u pitanje lični način života tih ljudi?

2. Strejt edž je nastao iz pretežno belog američkog pokreta srednje klase, naime hardkora; stoga je rezultat specifičnog vremena, mesta i društvenog okruženja, i stoga je njegova negativna reakcija na opojna sredstva rezultat specifičnog društveno-istorijskog stanja. Drugim rečima: nismo previše naklonjeni opojnim sredstvima, jer ih naše društvo koristi na užasan način, i ona su počela da uništavaju našu pank i hardkor scenu. Međutim, to ne znači da opojna sredstva ne mogu funkcionisati drugačije u različitim kulturnim okolnostima. Smatrao bih da je sramotno pretenciozno nepoštovati, na primer, upotrebu pejotla u mnogim indijanskim narodima ili gandže u rastafarijanskoj zajednici. Postoje različiti svetovi sa različitim pravilima.

3. Niko nikada nije „pogrešan“ ili „loš“ zato što nije sXe. Možda nam se to ne sviđa ili bismo možda želeli da se suočimo sa ljudima koji rade loše stvari pod uticajem opojnih supstanci, ali sama konzumacija ništa ne znači, i nemamo nikakvo pravo da sudimo ljudima koji vole da puše, piju ili se drogiraju.

Nažalost, mnogi mladi danas ne vide sXe na ovaj način. Ne shvataju ga kao pragmatičan, skroman i tolerantan izbor. Shvataju ga kao ideologiju, zakon, istinski način života, univerzalni moralni kodeks. Ti si sXe, dobar si - nisi, loš si. Ljudi su podeljeni u različite moralne kategorije u zavisnosti od toga da li piju pivo ili voćni sok, da li puše džoint ili žvaću slatki koren, da li jedu musli sa mlečnim proizvodima ili sojom. Ovo je fašistički mentalitet. Čisto i jednostavno. Ideologija sa svojom pretenzijom na isključivu istinu i pravednost je po definiciji neprijatelj antifašiste. Bilo da je u pitanju katolicizam, kapitalizam ili strejt edž. Da budem direktan: ako se nađem u situaciji gde neki sjebani sXe-klinci u Solt Lejk Sitiju (ili bilo gde drugde) započnu tuču sa nekim klincima koji puše travu ni iz kog drugog razloga osim što puše travu, ne bih oklevao ni sekunde da se pridružim redovima ovih drugih, koji su, u ovom slučaju, ništa drugo do nevine žrtve gomile fašističkih nasilnika.

Ali nisu samo zastrašujuća samopravednost, netolerancija i militantnost ono što sXe kao ideologija rađa. Takođe je stvar u tome što njene ideje postaju odbojno uskogrude: umesto da razumeju složenost globalne proizvodnje i distribucije hrane, ishrane, ekološke ravnoteže i društvenih podela, oni postaju idiotski veganski fanatici; umesto da razmotre patrijarhalni karakter naših društava, postaju protivnici pobačaja; umesto da prihvate različitost kao suštinsku društvenu vrednost, postaju homofobični; umesto da vide međusobne veze između uništavanja životne sredine i ekonomske nepravde, postaju evrocentrični rasisti u bojama duboke ekologije; umesto da budu posvećeni antifašizmu, hvale bendove poput Vegan Reich; umesto da održavaju nevinu ranu sXe tradiciju sa majicama poput „U redu je ne piti“ (It’s OK not to drink), oni guraju borbene „Verni do kraja“ (True till the end) - gluposti; umesto da budu generalno društveno i politički svesni, oni reprodukuju porodične vrednosti američke srednje klase; umesto da budu progresivni, oni oživljavaju hrišćanstvo u njegovim najkonzervativnijim i najstrašnijim oblicima; i umesto da budu skromni, pristojni i mirni, postaju arogantni, netolerantni i nasilni. To je tužna stvar.

U svakom slučaju, ovaj tekst verovatno neće ništa od toga promeniti. Previše sam svestan koliko malo uticaja imam. Ipak, želim da ljudi znaju da i dalje postoje drugačiji strejteri. Oni koji se ne zalažu za ideološki (a sada i fizički) teror i sektaštvo, već pragmatičnu antifašističku politiku.
---
Antifa strejt edž veruje u sXe-način života, u uzdržavanja od opojnih supstanci kao stvarni i simbolični način promocije života odgovornosti, svesnosti i nezavisnosti kroz ponovno sticanje samokontrole i izbegavanje zavisnosti od političkih, društvenih i ekonomskih moći kapitalističkog društva. Pored toga, podržava društvenu akciju istomišljenika zasnovanu na ovoj samokontroli, uglavnom u oblastima prava žena i manjina, socijalne pravde, prava životinja i zaštite životne sredine.

Međutim, Antifa strejt edž ne veruje u sXe-način života kao neophodnu osnovu za antifašizam. Ne sudi ljudima po njihovim ličnim navikama, već se prema njima odnosi prema njihovom opštem moralnom ponašanju. Takođe ne procenjuje navike ljudi bez uzimanja u obzir njihove kulturne i društvene okolnosti. U stvari, Antifa strejt edž poštuje, pa čak i podstiče raznolikost načina života kao suštinski aspekt kreativnih antifašističkih zajednica.

Štaviše, Antifa strejt edž u potpunosti i beskompromisno podržava pravo žene na izbor, pravo osobe da se bavi homoseksualnim praksama i naglašava veću važnost društvenih problema nad pravima životinja ili zaštitom životne sredine.

Konačno, Antifa strejt edž ne veruje u prisiljavanje bilo koga na određeni način života ili kažnjavanje bilo koga zbog njega, posebno ne nasilnim sredstvima. Antifa strejt edž se obavezuje na skromnost, otvorenost uma i toleranciju i razmatra upotrebu militantnog otpora samo tamo gde su antifašističke vrednosti, poput samoopredeljenja ili socijalne i ekonomske pravde, pod neposrednom i očiglednom pretnjom.

Generalno, Antifa strejt edž deluje samo primerom. Militantna akcija je poslednje sredstvo i njena upotreba mora slediti stroge pojmove osetljivosti, odgovornosti i mere.

Borite se protiv moći!

 

AAP pamphlet no. 3 (2001)

Izvor: link