Pobuna ječi na sve strane.(1) Na jednom mestu ona je izraz ideje; na drugom, rezultat potrebe; još češće je posledica  umreženih potreba i ideja koje se uzajamno pokreću i podstiču. Ona usmerava svoju pažnju na uzroke društvenih bolesti ili sledi neku sporednu stvar, svesna je ili instinktivna, humana je ili brutalna, velikodušna ili uska i sebična, ali stalno raste i širi se.

Ovo je istorija u nastajanju i beskorisno je gubiti vreme žaleći se zbog kursa kojim se kreće, jer je ovaj kurs određen čitavom evolucijom koja se desila ranije.

Ali istoriju prave ljudi, a mi pošto ne želimo da budemo samo pasivni i ravnodušni gledaoci istorijske tragedije, jer želimo svom našom snagom da sarađujemo u stvaranju okolnosti koje nam se čine najpovoljije za našu stvar, moramo da imamo neki standard koji će da nas vodi u prosuđivanju trenutnih događaja, a posebno u izboru pozicije koju ćemo zauzeti u borbi.

Cilj opravdava sredstva. Ova maksima je u velikoj meri korištena na pogrešan način. U stvari, ona je postala univerzalni vodič za ponašanje.

Mogla bi da se bolje ovako izrazi: svaki cilj nosi svoja sredstva sa sobom. Moral ili nemoral leži na kraju onoga što se traži; nema ograničavanja u pogledu sredstava. Jednom kada se odluči za cilj koji se želi, bilo sopstvenim izborom ili usled nužnosti, veliki problem života postaje pronalaženje sredstava koja će, na osnovu postojećih okolnosti, najsigurnije i najekonomičnije dovesti do željenog cilja. Način na koji se ovaj problem rešava, koliko to može ljudska volja da utvrdi, određuje da li čovek ili stranka dostižu svoj cilj ili ne, da li je koristan za cilj ili — bez namere da tako bude — služi suprotstavljenoj strani. Naći prava sredstva jeste tajna velikih ljudi i velikih partija koje su ostavile trag u istoriji.

Cilj jezuita je, za mistike, slava Božja, a za druge to je moć Družbe Isusove. Stoga oni moraju da se trude da degradiraju mase, da ih terorišu i drže u pokornosti. Cilj jakobinaca i svih autoritarnih partija, koje veruju da su u posedu apsolutne istine, jeste da nametnu svoje ideje opštem stadu i da vežu čovečanstvo na prokrustovoj postelji svojih verovanja.

Kod nas to je drugačije; naš cilj potpuno je drugačiji i veoma različita, dakle, moraju biti naša sredstva.

Ne borimo se da se stavimo na mesto eksploatatora i ugnjetača današnjice, niti se borimo za trijumf apstraktne ideje. Mi nismo kao onaj italijanski patriota što je rekao: „Šta ima veze ako svi Italijani umru od gladi, pod uslovom da Italija bude velika i slavna.” Niti sledimo onog druga koji je priznao da mu nije bitno da li će tri četvrtine ljudskog roda da bude masakrirano, pod uslovom da čovečanstvo bude slobodno i srećno.

Želimo da ljudi budu srećni - svi ljudi, bez izuzetka. Želimo da svaki čovek bude slobodan da se razvija i živi što je srećnije moguće. I verujemo da ovu slobodu, ovu sreću, ne može dati ljudima ni jedan čovek niti bilo koja stranka; ali da svi ljudi moraju, sopstvenim naporima, otkriti uslove sreće
i osvojiti ih. Verujemo da samo najtemeljnija primena principa solidarnosti može staviti tačku na borbu, ugnjetavanje i eksploataciju; a da solidarnost može doći samo kao rezultat dobrovoljnog sporazuma, namernog i spontanog usaglašavanje interesa.

Za nas, dakle, sve što ima za cilj da uništi ekonomsko ili političko ugnjetavanja, sve što pomaže da podigne moralni i intelektualni nivo ljudske vrste, da učini ljude svesnim svojih prava i svoje moći i da im omogući da sami paze na svoje interese, sve što izaziva mržnju spram tlačenja i promoviše ljudsko bratstvo, približava nas našem cilju i stoga je poželjno - ovo može biti jedino pod uticajem kvantitativnog proračuna kako da se, sa raspoloživim sredstviam, obezbedi maksimalno koristan rezultat.

I, nasuprot tome, suprotno je našem cilju, sve ono što nastoji da sačuva sadašnje stanje stvari, ili da žrtvuje čoveka protiv njegove volje trijumfu principa.

Ono što želimo je trijumf ljubavi i slobode. Ali da li to znači da se uzdržavamo od upotrebe nasilnih sredstava? Nimalo. Sredstva koja koristimo su ta koje okolnosti čine mogućim ili neophodnim. Istina je da radije ne bi oštetili ni dlaku sa bilo čije glave; hteli bismo da obrišemo sve suze a ne da
dovodimo do njihovog prolivanja. Ali činjenica je da našu borbu moramo da vodimo u svetu kakav jeste, ili ćemo biti osuđeni da budemo ništa više od besplodnih sanjara.

Doći će, čvrsto verujemo, dan kada će se moći raditi za ljudsku sreću bez nanošenja štete sebi ili drugima. Danas ovo nije moguće. Čak i najčistiji i najnežniji od mučenika, onih koji bi za trijumf pravednosti, dopustili da ih odvuku na gubilište bez otpora, blagosiljajući svoje progonitelje poput Hrista iz legende, čak i takve osobe bi i dalje nanosila mnogo bola. Osim štete koju bi naneli sebi — što uostalom znači nešto — prouzrokovali bi da svi oni koji ih vole proliju gorke suze.

Glavni problem je uvek, dakle, u svim delima našeg života, izabrati ono što je manje zlo, pokušati ostvariti najviše mogućeg dobra sa najmanje moguće šteta.

Čovečanstvo se bolno vuče pod teretom političkog i ekonomskog ugnjetavanja. Ono je zaglupljeno, degradirano, ubijano — i to ne uvek polako — od strane siromaštva, ropstva, neznanja i njihovih posledica. Za održavanje ovakvog stanja stvari postoje moćne vojne i policijske organizacije koje
na svaki ozbiljan pokušaj promene odgovaraju zatvorom, vešanjem i masakrom. Ne postoji miran, legalan način da se izađe iz ovakve situacije — i to je sasvim prirodno jer zakone donosi privilegovana klasa da bi zaštitila svoje privilegije. Protiv fizičke sile koja nam blokira put, nema ulaganja žalbi već samo fizička sila — ne može biti revolucije osim nasilne.

Nema sumnje da će revolucija izazvati mnogo nesreće, mnogo patnje. Ali ona bi mogla da prouzrokuje još stotinu puta više patnje i još uvek bi bila blagoslov u poređenju sa onim što trpimo danas.

Poznata je činjenica da u jednoj bitci gine više ljudi nego u najkrvavijoj revoluciji. Opšta je činjenica da milioni dece u nežnom dobu umiru svake godine zbog nedostatka brige, da milioni radnika umiru prerano od bolesti siromaštva, da ogromna većina ljudi vodi zakržljale i beznadežne životi bez radosti, da su čak i najbogatiji i najmoćniji ljudi mnogo manje srećni nego što bi mogli biti u društvu jednakih i da ovakvo stanje stvari traje od pamtiveka. Bez revolucije ovo će da traje u nedogled, dok bi jedna jedina revolucija koja bi išla pravo na uzroke zla mogla dovesti čovečanstvo za sva vremena na put ka sreći.

Neka dođe revolucija! Svaki dan njenog odlaganja znači ogromnu masu patnje nanete čovečanstvu. Hajde da radimo tako da ona dođe brzo i bude vrsta revolucije koju moramo imati da bismo stavili tačku na sva ugnjetavanja i eksploatacije.

Kroz ljubav prema čovečanstvu mi smo revolucionari; mi nismo krivi ako nas istorija navodi na ovu bolnu nužnost.

Stoga, za nas i za sve one koji na stvari gledaju kao mi, svaki oblik propagande ili direktne akcije, bilo rečju ili delom, bilo da dolazi od grupe ili pojedinca, jeste dobar ako pomaže da se revolucija ubrza i olakša, ako pomaže da se za revoluciju pridobije svesno zajedničko delovanje masa i koje tom delovanju daje opšti oslobodilački karakter bez koga bismo, zaista, mogli imati revoluciju, ali ne i revoluciju koju želimo. I posebno u vezi sa revolucijom moramo držati u svesti princip korišćenja najekonomičnijih sredstava, jer je ovde cena u ljudskim životima.

Predobro znamo strašno materijalno i moralno stanje u kome živi radnička klasa da ne bi razumeli dela mržnje, osvete, pa čak i besa koja se mogu pojaviti. Razumemo da ugnjetavani prema kojima se buržoazije odnosila sa sramnom surovošću, koji su stalno gledali kako je sve dozvoljeno onima koji
imaju moć, mogu reći sebi jednog lepog dana kada oni budu imali moć - "Sada ćemo da radimo ono što su nekada radili buržuji". Razumemo da se u groznici bitke može desiti da neki ljudi, po prirodi dobrodušni, ali nepripremljeni dugotrajnom moralnom obukom — veoma teškom u sadašnjim uslovima — mogu
iz vida izgubiti cilj kome se teži i da mogu smatrati da je nasilje samo sebi cilj, te se prepustiti divljačkim ekscesima. (2)

Ali jedno je razumeti i opravdati, a drugo je preporučiti.

To nisu dela koja možemo prihvatiti, ohrabrivati i oponašati. Mi moramo, zaista, biti odlučni i energični, ali se moramo truditi da nikada ne idemo dalje od onoga što je apsolutno neophodno. Moramo biti kao hirurg, koji seče kada mora, ali izbegava nanošenje nepotrebne patnje. Jednom rečju, treba da se vodimo ljubavlju prema čovečanstvo, za celo čovečanstvo.

Ovu ljubav prema čovečanstvu smatramo moralnom osnovom, samim korenom našeg društvenog programa; verujemo da samo razumevanjem revolucije kao velikog ljudskog događaja, kao oslobođenja i bratimljenje svih ljudi, bez obzira na klasu ili partiju kojoj su možda pripadali — samo na taj način može da se ostvari naš ideal.

Nesumnjivo će se dešavati brutalni revolt i on može, zaista, pomoći da zadamo poslednji veliki udarac koji će srušiti sadašnji sistem; ali ako on nije pripremljen od revolucionara koji deluju za ideal, uništiće sam sebe. Mržnja ne stvara ljubav: sa mržnjom ne može da se obnovi svet. A revolucija inspirisana mržnjom ili bi potpuno propala ili bi dovela do novog ugnjetavanja, koje bi se možda moglo nazvati „anarhističkim“, kao što današnje vlade sebe nazivaju „liberalnim“, ali to bi ipak bilo ugnjetavanje i dovelo do svega onoga što ugnjetavanje neizbežno proizvodi.

Fusnote:
1. Freedom (London) 37, no. 411 (October 1923), translated by F.A.B. Originally published as “Un peu de théorie,” L’En Dehors (Paris), August 1892.
2. Ove reči se jasno odnose na dela Fransoa Kenigštajna, poznatog kao Ravachol, francuskog anarhiste koji je prethodnih meseci izveo seriju napada dinamitom, zbog čega je giljotiniran 11. jula 1892. Malatestin članak je izazvao odgovor u istom časopisu Emila Henrija, koji je tvrdio da niko nema pravo da sudi o delima kolege anarhiste. Sam Henri je umro pod giljotinom dve godine kasnije, nakon što je bacio bombu na kafić Terminus u Parizu.

---

Prevod: Slobodarska perspektiva

Izvor: link