Obećavajuće beleške: od krize ka zajedničkom

Nakon pet stotina godina postojanja, kapitalisti nam ponovo saopštavaju da je njihov sistem u krizi. Oni nas teraju da se žrtvujemo za njegov spas. Rečeno nam je da se svi zajedno suočavamo sa mogućnošću zajedničke propasti ukoliko ne prinesemo ove žrtve. Ovakve pretnje treba da se shvate ozbiljno. Već sada u svakom delu planete radnici/e plaćaju cenu krize štednjom, masovnom nezaposlenošću, gubitkom penzija, dugovanjima i umiranjem.

Kako bi pretnje učinili još jasnijima, tu su svakodnevni podsetnici da živimo u dobu u kome su naša prava stalno ugrožena i da svetski gospodari neće da imatju milosti ukoliko odbijemo zahtevano žrtvovanje. Jasan primer ovoga su bombe bačene na bespomoćno stanovništvo Gaze. One padaju na sve nas, dok spuštaju granicu onoga što se smatralo legitimnim odgovorom na otpor. One hiljadostruko pojačavaju ubilačke namere koje su stajale iza fatalnog metka atinskog policajca ispaljenog ranog decembra 2008. u telo Aleksisa Grigoropulosa¹ (kao što je opisano u gornjem epigrafu).

Svuda oko nas je osećaj da živimo u apokaliptičnim vremenima. Kako se razvila ova „kraj-svega-postojećeg" kriza i šta ona nagoveštava za antikapitalističke pokrete/pokrete za društvenu pravdu koji traže moguće puteve izlaska iz kapitalizma? Ovaj pamflet je doprinos debati o pomenutim pitanjima koja, kako se kriza produbljuje i kako se otvaraju revolucionarne mogućnosti koja trenutno okružuje krizu, koja otežava pronalaženje odgovora i predviđanje našeg vremena, sve više raste. Pišemo ga sa željom da probijemo dimnu zavesu sledećih poteza koje će kapital da povuče. Prečesto, čak i unutar levice, objašnjenja krize nas vode u nedostižnu stratosferu finansijskih ciklusa i dogovora, ili u zapetljane, zamršene čvorove hedž fondova/derivata - odnosno, vode nas u svet koji je za većinu nas nerazumljiv, odvojen od svih borbi koje ljudi vode, tako da postaje nemoguće čak i da se zamisle bilo kakvi oblici otpora.

Naš pamflet je tu da ispriča drugačiju priču o krizi, zato što počinje sa borbama protiv kapitalističke eksploatacije i njegovog uništavanja životnog okoliša, koje su vodile milijarde širom planete.

Kriza u 21. veku ne može da se gleda očima 19. veka, koji nije video klasne borbe kao važan izvor kriza, već ih je pre smatrao automatskim, neizbežnim proizvodom poslovnog ciklusa prouzrokovanog kapitalističkom “anarhijom proizvodnje”. Dramatični vek revolucija, reformi i svetskih ratova doveo je do izmenjenog pogleda. Prvo, prepoznata je razlika između pravih epohalnih kriza i recesije. Ovo poslednje je stanje,,neravnoteže“ (tj. deo normalne dinamike ”uobičajenog stanja stvari“ koja periodično disciplinuje radnička klasu). Prvo je egzistencijalno stanje koje dovodi u pitanje ”društvenu stabilnost", čak i preživljavanje samog sistema. Druga izmena bilo je prepoznavanje da recesije i krize nisu potpuno van ljudske kontrole; one mogu biti strateški provocirane, ubrzane, odgađene i produbljene.

Hvaljena automatska tendencija kapitalizma ka punom upošljavanju radne snage, kapitala i zemlje odavno je osporena od same istorije. Do 1930-ih čak su i buržoaski ekonomisti videli da bi u pravoj krizi moglo biti neophodno da vlada povuče, gurne i stimuliše sistem kada se on zaglavi daleko od pune uposlenosti. Ali smišljajući oruđa za prevazilaženje krize Velike depresije, takođe su shvatili da mogu da planiraju krize i recesije. Krize se nikada ne mogu elimisati, ali se mogu ubrzati i odložiti vladinim akcijama. Iako opasne, mogu da se koriste kao šansa za izvođenje udara u klasnim sukobima kako bi sistem održale živim. One su „granična iskustva“ kapitalizma, u kojima se oseća smrtnost sistema i u kojima se uvida da nešto suštinski mora da se promeni - ili.

Takođe, prethodni vek je pokazao važnost klasne borbe u oblikovanju kriza, pošto su radnici/e (plaćeni/e ili neplaćeni/e, porobljeni/e ili slobodni/e, seoski/e ili gradski/e) istorijski bili/e sposobni/e da ubrzaju kapitalističke krize pojačavajući kontradikcije i nestabilnosti inherentne sistemu sve do tačke pucanja. Ovaj kapacitet omogućava da se razume revolucionarni kapacitet radništva: ukoliko oni ne mogu da dovedu kapitalizam u krizu, otkud im snaga da unište kapitalizam u revolucionarom prodoru?

Ipak jedna stvar važi za sve prave krize od 19.veka pa do danas: one su prilika za revolucionarne proboje. Kao što je Karl Marks insistirao 1848: „periodični povratak (kriza-prim.prev) dovodi u opasnost, svaki put sve više, postojanje celokupnog buržoaskog društva". Za njega, poslovni ciklusi koji približno traju 5 do 7 godina završavaju u krizama u kojima se ceo kapitalizam dovodi u pitanje.

Reč,,kriza" dobija značenje iz svog medicinskog porekla:,,tačka u toku bolesti nakon koje pacijent ili umire ili ozdravljuje“. U našem slučaju, pacijent je kapitalističko društvo. Zato su Marks i njegovi drugovi sa mnogo uzbuđenja, čak i radosti, pažljivo posmatrali dolazak kriza, pošto su za njih one signalizirale mogućnost revolucije. Bili su ubeđeni da će sve dublje krize sistema uskoro dovesti do oglašavanja njegovog smrtnog zvona i preuzimanja vlasništva od vlasnika!

Sa ovim znanjem, iz ove perspektive i sa ovom opreznom radošću mi prilazimo trenutnoj krizi. Naša diskusije odvija se u pet sekcija:

1) dugoročni izvori krize

2) njeni trenutni uzroci i posledice

3) šanse koje ona nudi svakoj klasi

4) konstutuisanje zajedničkog, tj. pravila koja ćemo da koristimo kako bi delili zajedničke resurse planete i čovečanstva

5) priroda revolucionarnih borbi koje nastaju iz krize

Često se pravi poređenje između sadašnje krize i Velike depresije i sledeći ovu logiku kapitalističko rešenje“ se traži u kopiranju Nju dila. Ipak, duboke razlike između Velike depresije i sadašnje krize sprečavaju povratak politike Nju dila. Naravno, ima mnogo sličnosti između ove dve krize. Epicentar obe krize leži u spekulativnim investicijama. Obe krize mogu da se posmatraju kao rezultat odbijanja kapitalista da, suočavajući se sa opadanjem dobitka, nastave sa investiranjem u proizvodnju. I najvažnije, obe krize mogu da se tumače ka rezultat povećanja proizvodnje i smanjenja potrošnje, što dovodi do prezasićenosti i pada stope profita, a što se sve zajedno udružuje u zaustavljanju novih investicija i podsticanju ”kreditne krize".

Mnogi levičarski analitičari/ke navodili/e su kako su ovakvi zajednički trendovi u kapitalističkom društvu vodili ka „preteranoj akumulaciji“ ili “stagnaciji” - drugim rečima ka nesposobnosti kapitalista da pronađu povoljne prilike za ulaganje u proizvodnju koja će da im obezbedi adekvatnu stopu dobitka. Njihov argument jeste, da je na neki način kapitalizam bio i previše uspešan u 1980-im i 1990-im: on je u tolikoj meri uništio snagu radništva SAD-a da se oni više nisu borili za plate koje bi bile dovoljno velike da bi njima mogli da kupuju proizvedenu robu, time izazivajući zasićenost, preforsiranost proizvodnje, smanjenje investicija, itd. Levičarska teorija koja se javlja u našoj današnjoj krizi naglašava da je komercijalni neuspeh sistema vodio ka krizi profita. Ovo se često nazivalo problemom,,realizacije", tj.robe su se proizvodile u prevelikim količinama, zahtevi radničke klase su se suzbijajali (kako bi se sačuvali profiti), što je vodilo ka smanjenju potrošnje i, za prihvatljivu stopu profita, težem investiranju u proizvođačku industriju. Težnja za povećavanjem profita putem napada na radničke plate podrila je sam preduslov profitabilnosti, pošto proizvedena roba mora da se kupi kako bi napravila profit!

Rezultat, kako je raspravljano, jeste “finansijalizacija” ekonomskog sistema, pošto investicije u proizvodnju više nisu dovoljno profitabilne, a sve više kapitala se investira u pravljenje spekulativnih dugova i kompleksnih hedž opklada. Ova finansijalizacija je potpomognuta (ali ih je i ojačala) monetizacijom i potržištavljanjem svih aktivnosti unutar društva, od spremanja večere do sađenja biljaka u vrtu.

Naravno, zadnjih trideset godina upravo je i bio cilj dominantne ekonomske strategije (koja se često naziva “neoliberalizmom”) da vrati svetsku ekonomiju nazad u stanje kapitalističkog “slobodnog tržišta” pre Nju dila - otuda sličnosti između dve krize. U ovom smislu, možemo i danas da kažemo da kapital plaća cenu za svoj proračunati rascep između povećane proizvodnje i smanjene potrošnje. Idealno, prevelika proizvodnja može da se ispravi uništavanjem i/ili devaluacijom različitih oblika kapitala: neprodane robe, sredstava proizvodnje i plata miliona ljudi. FDR² je odbio ovaj put (koji je savetovan od strane paleoliberalnih ekonomista, savetnika Herberta Huvera), pošto se činilo da bi usled razaranja oslobođenih devalvacijom moglo doći do revolucije. Umesto toga FDR je predložio Nju dil.

Nju dil rešenje - kombinacija (1) institucionalne integracije radničke klase zvaničnim priznavanjem sindikata, (2) određivanja proizvodnog dogovora u blagostanja - više nije u igri. Nju dil je donesen u kontekstu organizovanog, buntovnog radništva SAD, ojačanog godinama marševa i pobuna protiv nezaposlenosti i stambenih izbacivanja, sa hiljadama ljudi spremnih da marširaju na Vašington sa očima okrenutim ka Sovjetskom Savezu.

Mi se danas nalazimo u mnogo drugačijem svetu. Iako se klasna borba nastavila, ni u kom pogledu ne mogu plaćeni/e i neplaćeni/e radnici/e u SAD da se porede sa političkom moći i organizacionim nivoom koji je dostignut u 1930- im. Kejnzijanska politika (imenovana po ekonomisti i filozofu Džon Mejnard Kejnsu) koja je inspirisala i teoretski opravdala Nju dil, istrošena je dugim ciklusom borbi plaćenih i neplaćenih radnika/ca, koje su u 1960-im i 1970-im pokušavale da „raznesu nebesa" i prevaziđu Nju dil. Ove borbe su se širile od fabrika do škola, kuhinja i spavaćih soba, kao i do farmi u metropolama i kolonijama, od divljih štrajkova do zauzimanja državnih kancelarija i gerilskih ratova. One su dovodile u pitanje seksualne, rasne i internacionalne podele radništva zbog njihove nejednake mogućnosti upošljavanja i rasističkog i seksističkog nasleđa. Jednom rečju, kejnzijanizam je zahvaljujući radničkoj klasi (plaćenoj i neplaćenoj) završio svoje u 1970-im.

Štaviše, kao odgovor na ove borbe kapital je sredinom 1970-ih objavio „kraj kejnzijanizma“ i čak je na kratko vreme usvojio program ”nultog razvoja“. Ovo je bio samo uvod za produbljivanje krize u ranim 1980-im i za široku reorganizaciju koja je krenula pod imenom ”neoliberalne globalizacije" s ciljem uništavanja pobeda internacionalne radničke klase: od kraja kolonijalizma do države blagostanja. Tako, kriza sa kojom se danas suočavamo dva puta je odložena u odnosu na onu koja je kulminirala sa Velikom depresijom. Problematično je da koristimo 1930-e kao orijentir za naredni period, pošto se tako dramatično promenila politička kompozicija radničke klase u SAD i internacionalno. Korisnije je da razmotrimo plan koji je neoliberalna globalizacija nastojala da ostvari i da procenimo zašto je nakon samo tri decenije dovela do nove krize.

Neoliberalno totalno rešenje za krizu kejnzijanizma bilo je slabljenje radničke moći, ponovno uspostavljanje platnih hijerarhija i svođenje radnika/ca na status apolitične robe (kakvima su smatrani u buržoaskoj ekonomiji 19.veka). Odgovorajući na različitu kompoziciju i intenzitet radničke moći neoliberalizam je uzimao mnoge oblike: izmeštanje sredstava proizvodnje, deteritorijalizacija kapitala, povećavanje konkurencije među radnicima/ama proširivanjem tržišta rada, rasturanje države blagostanja i eksproprijacija zemlje (vidi MN, 1997). To je bio jasan (i na početku uspešan) napad na tri velika,,dogovora" postignuta nakon II svetskog rata, što smo u prošlosti (prema P.M, 1985) nazvali A-dogovor (kejnzijanski proizvodni dogovor), B-dogovor (socijalistički dogovor) i C- dogovor (postokolonijalni dogovor).

*(A dogovor) U SAD i Velikoj Britaniji, Reganova pobeda nad štrajkom kontrolora zračnog saobraćaja 1981. i Tačerkina pobeda nad štrajkom rudara iz 1985. propraćena je orgijom kampanja protiv sindikata, kao i konstantnim pretnjama sabotiranja društveno osiguranih penzija i drugih garancija (“sigurnosne mreže”)

*(B-dogovor) Ultimativni trijumf neoliberalizma bio je raspad Sovjetskog saveza, kolaps socijalističkih država Istočne Evrope i odluka kineske Komunističke partije da se priključi “kapitalističkom” putu.

*(C dogovor) Dužnička kriza u “trećem svetu” dala je Svetskoj banci i MMF-u mogućnost da nametnu programe stukturalnog prilagođavanja (PSP) koji su doprineli procesu ponovne kolonizacije.

Drugim rečima, dolaskom neoliberalizma, odbačeni su svi prethodni dogovori. Sve zajedno, ovakav razvoj je završio “uzajamno prepoznavanje” između radničke klase i kapitala, razvijajući konkurenciju među radnicima na svetskom nivou stvaranjem zaista globalnog radničkog tržišta. Kapital je sada, poput pčele na livadi, mogao da sakuplja radnike.

Posledice ovakvog kombinovanog razvoja bile su da su se do 1990-ih pojavili prvi znakovi nesposobnosti sistema da apsorbuje ogromnu proizvodnju izbačenu od mnoštva izrabljivanih radnika/ca širom sveta. Prema ovom argumentu, kulminacija azijske krize iz 1997. bila je stimulus za punu finansijalizaciju sistema za pokušaj da se „pare prave od para" na najapstraktnijem nivou sistema čije nekadašnje pravljenje para zasnovano na proizvodnji više nije zadovoljavalo.

Bekstvo kapitala u finansijalizaciju još je jedan potez u neoliberalnim naporima da se stalno menjaju odnosi moći u sopstvenu korist. Suočeni sa verovatnim opadanjem zarade u “realnoj ekonomiji” i nemogućnošću da prodaju svoju robu, kapitalisti su povukli dva važna poteza: sa jedne strane, skočili su u svet hedž fondova i derativa, a sa druge povećali su dostupnost kredita radničkoj klasi SAD, kako bi radnici/e u SAD kupovali robu koju su radnici/e u Kini i drugim (uglavnom azijskim) zemljama nastavili/e da proizvode za ekstremno male plate (u poređenju sa onim u SAD). Uspeh ove igre - čiji je važan cilj bilo izbegavanje krize - zavisio je od visokih profita koje su zahvaljujući niskim platama gomilali kapitalisti u Kini i Trećem svetu i koji su potom investirani u kreditna tržišta SAD, omogućavajući time rastuću finansijalizaciju. Ovaj ciklus je došao do kraja upravo u tački u kojoj je ogromnost (i radničkog i kapitalističkog) duga poslala njegove potpisnike u panični beg.

Ovakav prikaz mnogo toga objašnjava, ali on izostavlja jedan važan detalj: iako prevelika proizvodnja i premala potrošnja smanjuju stopu profita, zašto je proizlazeća stopa profita neadekvatna za kapitaliste da zažele da ponovo investiraju? Uzmite prosečnog kapitalistu: ukoliko proda svu robu proizvedenu u svojoj firmi dobija 100% profita; ali sa problemom “realizacije” dobija samo 50%. Zar to nije dovoljno? Čak i sa problemom realizacije koji bi zahtevao uništenje polovine onoga što je proizvedeno, kapitalisti bi i dalje ostvarivali znatnu stopu profita. Ova “neadekvatnost” nije inherentna kapitalu na apstraktan način. Ona je pre zasnovana na kapitalističkoj odlučnosti da se zaradi više, da se zahteva brža ekspanzija sistema i profita vlasnika. Kada kapitalisti procenjuju “neadekvatnim” polje mogućih investicija, to znači da je prosečna trenutno dostupna stopa profita manja od očekivane, na osnovu prethodnog iskustva. Koji su, kako god, uzroci trenutnog pada svetskog profita?

Trenutni pad ukorenjen je u mnogim faktorima, ali dva su od suštinske važnosti za nas: nesposobnost kapitala da (a) poveća stepen eksploatacija smanjivanjem plata; i da (b) smanji vrednost nepokretnog kapitala (posebno sirovih materijala) uključenog u proizvodnju roba. Posebno je važno ovo poslednje, zbog nemogućnosti da se na radnike/ce prebaci trošak uništavanja okoline prouzrokovan izvlačenjem sirovih materijala i proizvodnjom roba. Zato je u ovoj krizi teško razlikovati uticaj „ekonomskih“ od „ekoloških” borbi na prosečnu stopu profita.

Pogledajmo posledice (a) i (b).

(a) Globalizacija je tokom zadnje tri decenije pomogla u smanjivanju plata u SAD, odvodeći fabričku proizvodnju na “periferiju” (posebno u Kinu tokom zadnje decenije), gde prosečne plate čine samo delić plate radnika/ca u SAD. Da su plate tamo ostale niske, dogovor između kapitala SAD i Kine bio bi stabilan. Kineski radnici/e bi omogućavali/e super profite za kapitaliste u SAD i super jeftinu robu za osiromašene radnike/ce u SAD. Ipak, iako su plate u Kini relativno niže u odnosu na SAD, one su dramatično porasle. Prosečna kineska bruto zarada porasla je za 400% u deceniji između 1996. i 2006, dok je prosečna neto zarada porasla za 300% između 1990. i 2005, pri čemu se polovina tog povećanja desila između 2000. i 2005. Ovo može da ima veliki uticaj na profitabilnost mnogo pre nego što plate u Kini postanu uporedive sa onima u SAD.

Jednostavan zamišljeni numerički primer bi pomogao da shvatimo ovu činjenicu: recimo da plata kineskog/e radnika/ce čini desetinu plate radnika/ce u SAD, tada bi stepen profita na fabrici za čije mašine je u Kini potrebno relativno malo novca da se uloži, mogao da bude 100%. Iako bi duplo povećanje plate kineskog radnika/ce učinilo njegovu/njenu platu petinom plate američkog radnika/ce, tada bi, sa ostalim stvarima nepromenjenim, stopa profita pala za 50%.

Tako, povećanje plate može da prouzrokuje dramatični pad stope profita i bez toga da se kupovna moć plata izjednačila sa platama radnika/ca u Zapadnoj Evropi ili Sjedinjenim Državama. Prvi nagoveštaj ovog fenomena na široj skali u neoliberalnom periodu bila je mobilizacija radnika/ica u Koreji i Indoneziji koja je bila osnova čuvene “azijske finansijske krize” iz 1997, o kojoj smo pia u “Van no end meni jesis” (MN, 1997).

Smanjivanje i zamrzavanje prosečnih plata u SAD (ali iz globalne perspektive i dalje relativno visokih) praćeno je povećanjem plata azijskih radnika koje je dovelo u pitanje stopu profita mnogo pre nego što su se one približile izjednačavanju sa platama u SAD. Visoka profitabilnost može da nestane mnogo pre nego što masovno stignu sređena predgrađa, automobili i Guči torbice.

Ovaj problem “realizacije” viška vrednosti posmatran u kontekstu trenutnog ili predstojećeg sukobljavanja sa radnicima/ama koji/e se bore za više plate i veću moć, vodio je kapitaliste da se okrenu ka drugim načinima postizanja željenih prihoda. Ali i u ovom potezu postojao je inherentan problem: moć da se kroz finansijalizaciju poveća kamatni prihod ograničena je viškom vrednosti stvorenim u proizvodnji i reprodukciji unutar celog globalnog kapitalističkog sistema. Kriza u finansijskom sektoru nastaje zbog sukobljavanja sa ovim ograničenjem. Pošto su finanijski dobici - ma koliko indirektno – ipak nastali na osnovu stvarnog rada, može da se razume da čak i umereno povećanje kineskih plata može da izvuče podlogu iz finansijske kuće od karata.

(b) Ekološko/energetski značaj krize upravo je ovde najuočljiviji. Smanjivanje troškova nepokretnog kapitala može da vodi ka povećanju stope profita, ali profit suštinski zavisi od sposobnosti da se “eksternalizuje” šteta koju on prouzrokuje (tj. da se prisile oni koji su oštećeni zagađivanjem nastalim zbog proizvodnje, ili genetskim mutacijama proizvedenim širenjem genetski modifikovanih (GM) organizama, da se stalno i u tišini potčinjavaju, ne zahtevajući prestanak svega ovoga). Samo onda kada postoji masovno odbijanje da se dopusti da prođe ovakva eksternalizacija, ekološki problemi postaju “pritiskajući” i hitni". Ukoliko nema borbe protiv štete i ukoliko nema prećutnog prihvatanja troškova, ekološka šteta je estetski fenomen, poput smoga na Moneovim slikama.

Ovakva borba ja sada izašla iz senke i preti profitabilnost celog sistema. Postoji prepoznavanje na svetskom nivou da nismo samo u još jednoj rundi borbe između radnika/ca i kapitalista za organizovanje ekonomije; suočavamo se sa katastrofalnom klimatskom promenom i opštim društvenim i ekološkim slomom u svetu u kome je “civilizacija nafte” smestila veći deo čovečanstva u gradove i urbane sirotinjske četvrti koje su i pre ove krize došle do tačke pucanja. Zastrašujuće je da se vidi, na primer Meksiko, u kome tako mnogo ljudi jedva preživljava, sa Državom i drugom monopolistima nad već tako intenzivnim nasiljem, kako balansira na ivici provalije, sa imigrantima koje se vraćaju iz SAD… čemu tačno? Jedna zajednica je nedavno izašla sa oružjem, kako bi odsekla vodu drugoj zajednici, za koju su smatrali da je uzima previše. Šta će se desiti kada - kao što naučnici tvrde da je već neizbežno - prosečna temperatura na ovim prostorima poraste za tri stepena, kada svako leto bude vrelo kao do tada najvrelije zabeleženo, ili i još vrelije od toga?

Jasno je da tu više neće biti bilo kakvog uobičajenog biznisa. Naravno, u svojoj disciplinovanoj posvećenosti, kapitalizam je u tolikoj meri podrio ekološko okruženje ogromnog broja ljudi da se razvilo stanje globalne nemogućnosti upravljanja, dalje primoravajući investitore da pobegnu u posredni svet finansija u kome se nadaju da će da prave unosne prihode bez fizičkog sukobljavanja sa ljudima koje treba da iskorištavaju. Ali ovaj egzodus jedva da je odgodio krizu, pošto su se širom planete vodile „ekološke" borbe i one nameću neizbežni porast cena budućeg stabilnog kapitala.

Tako da sa obe strane, uzimajući u obzir plate i ekološku reprodukciju, borbe su vodile ka krizi prosečne stope profita (i stope akumulacije) namećući ograničenje skoku u finansijalizaciju.

Neoliberalna globalizacija bila je ambiciozan projekat. Da je on uspeo, promenio bi samu definiciju onoga što se smatra ljudskim u “životinja koja tegli i trampi sebe za najveću ponudu” i vratio bi radničku moć na status prekejnzijanske ekonomije: radnici/e bi bili/e samo roba koja svoju vrednost dobija na tržištu. Zašto neoliberalna globalizacija nije uspela?

Da bi odgovorili na ovo pitanje moramo da se okrenemo borbama koje su ljudi vodili. Iako radnici/e u SAD ne pokazuju nivo militantnosti koji su imali/e u 1930-im, širom sveta nastali su snažni pokreti koji, po našem mišljenju, moraju da budu prepoznati kao uzroci krize. Naravno, oni nisu jedini faktori, a verovatno nisu ni najneposredniji. Na primer, nesumnjivo da je nedostatak regulacije u finansijskim transakcijama bio faktor nelinearne kompleksnosti stvoren metakockanjima u trgovini derivata koja su destabilizovala “tržišta”.

Ipak, čak je i finansijska deregulacija koja je započela sa Karterom, a dalje se nastavila sa Reganom, Bušom, Klintonom i Bušom, bila trenutak klasne borbe. Deregulacija je započela kao odgovor na ubrzavajuću inflaciju koja je bila posledica - i u realnosti i u glavama onih što su donosili odluke - moći radnika/ca u SAD da (u proseku) dovoljno brzo podižu svoje plate te time sprečavaju da uvećavanje kapitalističkih cena (hrane, energije, itd.) smanjuje njihovu realnu platu tokom 1970-ih - moći koja je podrila s nadom očekivano pretvaranje OPEC-a u finansijskog posrednika, kao i petrodolara u sredstva za transfer vrednosti sa radničkih prihoda na investicije za stvaranje profita.

Godišnji izveštaj MMF-a iz te decenije otkriva da je do 1975. inflacija identifikovana kao svetski problem broj jedan, a kao glavni izvor te inflacije označena je “strukturalna rigidnost tržišta rada” - MMF govori o radničkoj snazi. Do trenutka kada su Karter i Volkler (Volckler) odreagovali, ubrzana inflacija odvukla je mnoge realne kamatne stope ispod nule i zapretila održivosti celog finansijskog sektora. Strategija deregulacije je uključivala, među mnogim drugim stvarima, uklanjanje antizelenaških zakona u SAD, što je dozvoljavalo kamatnim stopama da porastu do dvocifrenog broja. To je bio odgovor na snagu radnika/ca ne samo da podignu plate i druge oblike prihoda do tačke u kojoj obaraju profit uprkos kapitalističkom povlačenju u manipulacije cenama osnovnih namirnica i promenljivi devizni kurs - već takođe i da blokiraju bilo kakvo oporavljanje stope rasta produktivnosti proizvodnje.

Mnoge borbe iz 1970-ih u SAD bile su na kraju poražene, ali otada su došle nove generacije borbi i u SAD i internacionalno, borbi protiv neoliberalne globalizacije koje su se pokazale presudnim.

Fokusiraćemo se na neke od ovih borbi gledajući na njih kao na uslove za razumevanje političkih pitanja koje je postavila kriza. Šematski, izvori krize uključuju:

(1) neuspeh neoliberalne globalizacije u institucionalnim promenama; 

(2) neuspeh da se neoliberalizuje struktura naftne/energetske industrije; 

(3) nemogućnost da se kontrolišu borbe za plate (posebno u Kini); 

(4) porast pokreta protiv iskorištavanja zemljišta i prirodnih bogatstava (Bolivija, Indija, Delta Nigera) 

(5) finansijalizacija klasne borbe kroz povećano korištenje kredita u SAD kako bi se nadomestile smanjene i zamrznute realne plate; 

(6) uključivanje crnaca, latinosa, skorašnjih imigranata i žena u ,,društvo vlasništva", koje je podrivalo klasnu hijerarhiju

(1) Neoliberalna globalizacija ovisi o setu zakona i pravila koji eliminišu prepreke robnoj trgovini i finansijskim transakcijama, posebno onim transakcijama koje potiču iz SAD, Japana ili Zapadne Evrope. Proces eliminacije započeo je u kejnzijanskoj eri (sa GATT), ali dobio je institucionalni oblik sa formiranjem Svetske trgovinske organizacije u 1994. STO je imala ambiciozan plan ostvarivanja globalizacije tradicionalne trgovine i transakcija novca, ali i usluga i intelektualnog vlasništva. Izgledalo je kao da ništa ne može da zaustavi ovaj plan od njegovog ostvarenja. Ali on je zaustavljen neočekivanim pojavljivanjem: 

(a) nereda i pobuna protiv programa strukturalnog prilagođavanja koji su se prostrli od Zambije sredinom 1980-ih, preko Karakasa 1989, do zapatista u 1994. 

(b) antiglobalizacijskog pokreta u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi sa svojim uličnim demonstracijama i blokadama sastanaka STO-e, MMF-a, Svetske banke i G8; 

(c) odbijanja mnogih vlada Trećeg sveta da u potpunosti prepuste poslednje ostatke svoje nezavisnosti (posebno svoje poljoprivredne proizvodnje) organizacijama poput STO, MMF i Svetske banke kojima su dominirali SAD, Japan i Zapadna Evropa. Razlozi za ovo nisu bili čisto “patriotski”; mnogo su više bili povezani sa snagom seljačkih pokreta na njihovim teritotorijama i pretnjom koju su oni predstavljali samoj njihovoj “nezavisnosti”. Doha dogovor STO konačno je poništen konkretno zato što zvaničnici indijske vlade na polju poljoprivrede jednostavno više nisu mogli da daju - iako bi oni voleli da žrtvuju svoje seljake zarad visoko tehnoloških spravica. Indijski pokreti mobilizovali su desetine i stotine hiljada ljudi tokom dekade između 1998. i 2008. kako bi zaustavili STO (da ne pominjemo seljake Filipina, Koreje i Bangladeša).

Iako često nezainteresovane za akcije i namere drugih, te pobune, ulične demonstracije i unutrašnji otpor delegitimizovali su “zemlja je ravna” ideologiju globalizacije, kao i pokušaj da se preuzmu preostali svetski izvori hrane i seljačka lokalna tržišta.

(2) Druga stavka neuspeha bio je pokušaj da se nakon 1999. ratovima obnovi oslabljeni projekt neoliberalne globalizacije, posebno sa namerom transformacije naftne i gasne industrije u idealne neoliberalne operacije putem invazije i okupacije Iraka (MN, 2002). Ovaj neuspeh je prouzrokovan oružanim otporom koji je ostavio desetine hiljada žrtava u trupama SAD, ali je to, zauzvrat, donelo stotine hiljada ubijenih i povređenih. To je imalo ogromne posledice na neoliberalnu globalizaciju. Prvo, nakon šest godina rata u Iraku, najbazičnije od industrija - industrije nafte i gasa - i dalje su organizovane, kako u Iraku tako i širom sveta, u dva oblika koja su anateme za neoliberalnu doktrinu: nacionalne naftne kompanije i internacionalni kartel (OPEC) koji pokušava da utiče na tržišne cene nafte. Drugo, SAD kao vođa neoliberalnog projekta, grubo su oslabile i vojno i finansijski. Ovo je postalo najočiglednije kada je vlada SAD objavila pobedu (na osnovu “Velikog talasa”³). Paralelno sa tim joj je rečeno, od strane sopstvenih iračkih “marioneta” da napuste zemlju do 2011, da demontiraju svoje baze i da ne očekuju neoliberalni „naftni zakon“ uskoro! Sigurno da su ”marionete" govorile tako oštro svojim gospodarima zato to su se bojale nasilne reakcije iračkog naroda na očekivani pokušaj davanja Alahovog hidrokarbonskog dara.

(3) Neoliberalni projekt “odbijanja plata” bio je poprilično uspešan u SAD u kojima realna plata nije nikada povratila svoj vrhunac iz 1973. Zato se ne mogu pronaći izvori krize u borbama za plate unutar SAD, kao što se to može za krize iz 1970-ih. Svi tipični indeksi takve borbe (npr. štrajkačke aktivnost) su u padu u SAD. Bilo je odbrambenih borbi za plate, sa nekim uspehom, kako bi se ograničili napadi na dohodak mimo plate, npr. na socijalnu zaštitu, zdravstvo i dohodak za hranu. Povrh toga, dešavale su se još trajuće borbe protiv drugih napada na radničku klasu, npr. na terenu ženskih prava, zaštite okoline,itd.

Ipak, neoliberalni projekt zavisio je od mogućnosti da se koristi konkurencija na internacionalnom tržištu rada ne samo u SAD već i širom sveta. Ovaj projekt nije uspeo, posebno u azijskim zemljama. Videli smo neuspeh ove kontrole u Koreji i Indoneziji tokom uvlačenja u azijski finansijski krah iz 1997 (vidi MN, 1997). Otada glavni neuspeh ove strategije bio je u Kini, gde je nivo borbi za plate dobio istorijsku dimenziju, često sa dvocifrenim uvećavanjem plata kao i sa hiljadama štrajkova i drugih oblika zaustavljanja rada.

(4) “Nova zauzimanja” vršena su kroz Programe strukturalnog prilagođavanja i podsticanjem rata sa namerom da se ljudi Trećeg sveta otuđe od njihove vezanosti sa komunalnu zemlju i njena bogatstva. Sigurno, oni su odvukli milione ljudi sa njihove zemlje i iz njihovih zajednica u Africi i iz mnogih delova obe Amerike, ukoliko se kao indikator mogu uzeti povećanje broja imigranata i izbeglica. Ali takođe postojao je i snažan odgovor na napad na komunalnu zemlju i njena bogatstva širom Azije (posebno u Indiji i Bangladešu), u dobrom delu Južne Amerike i delovima Afrike. Bolivijski ratovi za „vodu“ i „naftu“ iz zadnje decenije učinili su jasnim da želja za privatizacijom vitalnih prirodnih bogatstva jeste riskantan poduhvat. Na slična ograničenja se naišlo u proizvodnji nafte u Delti Nigera, gde i dalje traje rat za raspodelu vođen od strane grupa poput Pokreta za emancipaciju Delte Nigera (PEDN); takve grupe zahtevaju da narod Delte bude prepoznat kao zajednički vlasnik nafte, protivno nigerijskoj vladi i glavnim naftnim kompanijama. Naravno, u eksploataciji i vađenju nafte dosegnut je politički limit koji je Stiven Kolatrela (Stiven Colatrella) vešto nazvao ”političkom Hubertovom krivom".

(5) Glavna funkcija finansijalizacije kapitala bila je da sakupi akumulaciju nastalu borbom radničke klase stavljajući je van njenog dosega i namećući joj granicu, tako što je za kapitaliste postalo moguće da se klade protiv uspeha sopstvenih investicija, pružajući osiguranje u svakoj mogućnosti. Koji kapitalista ne bi želeo da bude u stanju da za male pare može da se zaštiti od dramatične devalvacije valute zemlje u koju ulaže nastale zbog bujice generalnih štrajkova, ili da se zaštiti od bankrota kompanije sa kojom posluje zbog radničkih zahteva za većim platama?

Paradoksalno, neoliberalizam je naglo otvorio novu dimenziju borbe između kapitala i radničke klase i to unutar područja kredita. Radnicima/ama SAD je ponuđen čitav set kreditnih oruđa i spekulativnih investicija, od drugorazrednih hipoteka, studentskih kredita, kreditnih kartica, do penzija organizovanih na 401(k) način. Radnici/e su ih koristili/e zato što ih je njihova nesposobnost da usmere svoju kolektivnu snagu na područje rada zarad značajnijeg porasta plata, garancija za penzije, ili zdravstvenu zaštitu, prisilila da pokušaju da se prošire u finansijsko carstvo. Sa demontiranjem takozvane države blagostanja, radnici/e u SAD morali/e su da plaćaju veći deo troškova sopstvene reprodukcije (od nekretnina i zdravstvene zaštite do obrazovanja) upravo u onom trenutku kada su njihove realne plate padale. Radnici/e su kroz kreditni sistem zahtevali/e pristup ovim reproduktivnim neophodnostima. “Delenje” akumulirane vrednosti koje je kapital izveo sa radnicima/ama omogućavajući im kredite imalo je cenu: da radnička želja za pristupom sredstvima reprodukcije (kuća, auto, aparati, itd.) bude povezana sa kapitalističkom željom za akumulacijom. „,Finansijalizacija" nije samo kapitalistička spletka: ona je takođe proces i proizvod klasne borbe. Istina, postoji element nužnosti u radničkom odgovoru na napad na njihove uslove reprodukcije, ali bez nužnosti ne bi bilo ni delatnosti.

Ulazak u kreditni sistem, naravno, nije nikakav radnički raj. Pozajmljivanje i posledično plaćanje kamate smanjuje plate, ponekad poprilično značajno, a kredit veže radnike/ce za nekretnine i berze. Ipak, važno je postignuće za radnike/ce da mogu da "koriste tudi novac’ kako bi imali/e svoj dom bez brige o povećanju cene iznajmljivanja nekretnina i da plaćajući vlasničku hipoteku i svoje poreze, imaju želju (stvarnu ili zamišljenu) prouzrokovanu trenutnim zadovoljavanjem udobnosti, za pristupom obrazovanju koje bi moglo da im obezbedi veće plate u budućnosti kao i automobil kojim proširuju spektar mogućih poslova i socijalnih kontakata u usamljenoj pejzažu kakav život u SAD često nudi. Ova opasna strategija radničke klase kolebala se između korištenja kreditnog sistema zarad delenja kolektivnog bogatstva i dužničkog ropstva!

U neku ruku, mada ne “svesno” niti na koordiniran način (poput i mnogih drugih stvari koje se dešavaju u kapitalističkom društvu), mnogi/e u radničkoj klasi SAD-a su kolektivno pokušali/e da neoliberalnu viziju transformacije svih u,,racionalne ekonomske“ delatnike/ice preokrenu protiv samog sistema, uzimajući doslovno retoriku Bušove administracije o ”vlasničkom društvu". Čineći to, doveli su sistem u krizu implicitno preteći da će odbiti da plaćaju svoj dug, to jest da će ostaviti ključ u poštanskom sandučetu i odšetati. Kao što je odavno ukazano, ako duguješ banci 1000 dolara i ne možeš da platiš, tada imaš problem; ali ako duguješ banci milijardu dolara i ne možeš da platiš, tada banka ima problem. Ono što se često ne pominje jeste da ako milion ljudi duguje banci po hiljadu dolara i ne mogu to da plate, tada je banka ponovo u problemu!

Finansijalizacijom se kapitalu nameravao obezbediti štit protiv nesigurnosti prouzrokovanih klasnom borbom, ali ona je pozvala radnička klasu na same njegove grudi. Ovaj pokušaj finansijskog kapitala da igra sa obe strane jednačine (to jest da se kapitalom plaća zaštita od borbe, a u isto vreme da se u finansijsku mašinu uvedu pretpostavljeno „pitomi“ akteri te borbe) jeste jedna od osnova savremene krize. Istina, iako radnička klasa ima znatan udeo u celokupnom dugu, on je mnogo manji od duga korporacija SAD ili vlade. Ipak, on je kvalitativno drugačiji. Korporativni dug je unutar klase, nacionalni dug je za sve klase, ali dug radničke klase je međuklasni i potencijalno stvara najveću tenziju.

(6) Ovaj dvostruki karakter finansijalizacije intenziviran je borbom radnika/ca prethodno isključenih od pristupa kreditu (crnci, latinosi, donedavni imigranti, neudate žene i siromašni belci) da uđu u ovaj začarani krug kućnih hipoteka, studentskih kredita i kreditnih kartica. Finansijski kapital se u 21.veku značajno otvorio ovim novim kreditorima, koji su do tada mogli da pozajmljuju samo pod najnepovoljnijim uslovima od zelenaša i zalagaonica. On je odgovorio njihovoj želji da budu sposobni da imaju zakonsko pravo na kuću, auto, željenu robu i bolje plaćeni posao, ali sa otrovnim pilulama: drugorazrednim hipotekama čije će kamatne rate da eksplodiraju nakon tri godine, kreditnim karticama čije su se kamatne rate približile zelenaškim, studentskim kreditima koji će diplomiranje da pretvore u ulazak u nadničko ropstvo. Na ovaj pritisak radnika/ca da budu uključeni u neoliberalni dogovor - npr. da se samo na individualnoj bazi i sa nezvaničnim prihodom pristupa društvenom bogatstvu - kapital je odgovorio potvrdno u prvim godinama 21.veka. Pokazalo se da je ovo bila početna tačka destabilizacije kreditnog sistema.

Da li produbljivanje i širenje opticaja kredita unutar radničke klase pomenuto pod (5) i (6), zaslužuje da se nazove,,borbom“? Sa pravom može da se dovede u pitanje ovakva formulacija, gledajući neposredni rasplet priče – milioni stambenih izbacivanja i bankrota, itd. Ali nema sumnje da su se dešavale borbe za uslove plaćanja i za uslove bankrota (koji se proširio do radnika/ica), kao i borbe legalizaciju kojom će da se spasu” vlasnici/e kuća od namirivanja hipoteke. Mnogi desničari su uzeli ovu “kreditnu revoluciju” kao uzrok krize, pošto je ona pustila previše „,bezvrednih“ u unutrašnje svetilište kredita. Ali to ne osporava stvarnu borbu koji su pokrenuli crni/e radnici/e od 1960-ih protiv „odbijanja zbog pretpostavljenog siromaštva” i drugih oblika kreditne diskriminacije. Nakon svega, kreditorske borbe su tradicionalno još od drevnih vremena bile osnova analiza klasne istorije. Zašto bi se one isključile iz klasne analize u 21. veku?

Mi ne stavljamo „,vrednosnu etiketu“ na ovih šest momenata borbe. Zajedno sa mnogim drugim kombinujućim faktorima, oni se udružuju kako bi u 2008. stvorili krizu istorijskih dimenzija. Sve zajedno, neuspeh,,neoliberalnih nadničkih i ratnih doktrina”, “globalizacije”, “privatizacije zemlje”, “finansijalizacije” i “krize uključivanja”, ne samo da je proizveo ekonomski “pad”, već i logičke kontradikcije koje navaljuju na njih, i taj neuspeh pretvara trenutnu recesiju u pravu krizu. Moguće je da će se u bliskoj budućnosti dogoditi „oporavak“ (izmeren porastom bruto društvenog proizvoda), ali ukoliko se kontradiktornosti prodube a neuspesi pojačaju, kapitalizam bi mogao da postane „istorija“.

Kriza daje kapitalu šansu u najmanje tri aspekta: (i) reorganizacija odnosa moći između finansijskog kapitala i ostatka sistema, (ii) disciplinovanje uloge radničke klase kao dužnika i igrača u finansijskom sistemu u SAD i (iii) opravdavanje ekološkog uništavanja, smanjenja plata i eksproprijacije zemlje u Trećem svetu kroz povratak “dužničke krize”. Pogledajmo sada svaki aspekt posebno:

(i) Agonija finansijskog kapitala ili njegova renesansa?

Ova kriza počela je kao finansijska kriza (odnosno kao nemogućnost da se isplate osnovica i kamata duga ili da se na široj skali isplate ulozi). Iako većina kriza ima finansijski aspekt, jasno je da ova postavlja suštinske izazove sudbini sistema, pošto čini neizbežnim suštinske promene u poretku i hijerarhiji unutar sektora i faza razvoja kapitala.

Hoće li kriza biti šansa (kao odgovor za ogromnu količinu kapitala koju finansijski sektor traži od države) za potpuno zaustavljanje ili bar za drakonsku regulaciju mnogih finansijskih praksi (posebno kolateralizovanih dužničkih (CDO), ili hipotekarnih obaveza, strukturnog investicionog oruđa, kredit difolt svopova, svih vrsta kreditnih derativa, a možda čak i ofšor bankarstva - strahuj mala Svajcarsko!) čiji je kolaps doveo u opasnost svakodnevne operacije malih i velikih industrijskih, trgovinskih i uslužnih kompanija. Ili će finansijski sistem da drži kao taoca ostatak sistema pretnjom da će da prekine pozajmljivanje i da će da završi sa kreditnim sistemom ukoliko za njegove kredite pod njegovim uslovima ne bude garantovala vlada.

Možemo da vidimo aspekt ovog konflikta u borbi za dotacije“ velike trojke” automobilskih proizvodaca nasuprot gotovo anonimnoj podršci najviših vladinih krugova (od Bušove do Obamine administracije) velikim multisvrhovitim bankama (Sitigrup), osiguravajućim kompanijama (AIG), pa cak i investicionim kućama (Bir Sterns). Ogromna kontroverza - i novi potencijalno fatalni uslovi zahtevani od GM i Krajslera - zbog nečega što sada izgleda kao relativno mala suma poredeći je sa brzo odobrenim milijardama za AIG znak je da finansijski kapital i dalje ima moć u najvišim elementima države.

Ali ovo je samo prva runda duge iscrpljujuće borbe koja će da vodi, ukoliko kapitalizam preživi, ka dvadeseprvovekovnom hibridu između dva pola: (a) izuzetno strogog regulacionog režima primenjenog na finansijske inovacije, sa kapitalom oslobođenim od finansijskog sektora te preusmerenim na novi talas investicija u projekte „zelene energije“ (od turbina za vetar, tehnologija za čisti ugalj, do nuklearnih elektrana) i biotehnologiju; ili (b) pobedi finansijskog sektora, konačnoj ”deindustrijalizaciji“ SAD i univerzalnom pomirenju sa režimom mehura i lomova. Prvi pol opisuje nešto što podseća na prethodne periode oporavka od intenzivne ”finansijalizacije“ i spekulacije, od engleskog,,Babl” zakona iz 1720, a nakon Južnomorskog mehura i povlačenja francuske buržoazije na zlato kao posledice Misisipi mehura iz 1720, do „,Glas-Stigal“ zakona nakon kraha tržišta papira iz 1929. To je povratak na kejnzijanizam, ali sa zelenim” karakteristikama i bez komunističkih država sa nuklearnim naoružanjem, čije su postojanje radnici/e u SAD i Zapadnoj Evropi koristili kao konstantnu pretnju kapitalistima.

Druga alternativa opisuje rezultat koji gorko prepoznaje nesvesnu antikapitalističku stranu slogana Margaret Tačer - “nema alternative” - onda kada se primeni na hegemoniju finansijskog sektora u neoliberalnom kapitalizmu sa njegovim paklenim zaključkom: tržište je nabolji (pošto je jedini) način da se podele bogatstva planete, čak iako ono vodi ka sve kraćim krugovima pucanja, mehura, krahova i depresije. Mogu li SAD u ranom 21.veku da postanu ono što je u kasnom 20. veku bila Velika Britanija, preživljavajući bez iole značajnije proizvodnje ili poljoprivredne baze (ostavljajući taj deo podele rada Kini ili drugim kontinentima sa jeftinom radnom snagom)?

Odnosno, finansijski sektor će da bude „nacionalizovan“ ili će nacija da bude „,finansijalizovana“ (ili će u pitanju da bude kombinacija obe opcije). Svaka alternativa sama za sebe podjednako je neverovatna. Stvoriće se neka vrsta siluete kejnzijanizma koja bi donela oživljavanje industrijske baze (sa velikim „zelenim“ sektorom), kao i novi krug reformisanog neoliberalizma koji bi ponovo doneo legitimitet avanturama finansijskog kapitala, osim ukoliko ne nastane druga sila koja može da iskoristi krizu da iskuje put van kapitalizma. Kratkoročno, guraće se kejnzijanizam i ”zelena" politika - možda potpomognuti činjenicom da su pokreti kapitala (sa kojima održiva kejnzijanska politika nije ostvariva) ograničeni zbog konteksta trenutne krize. Primeniće se neke regulacije i definitivno - nakon najdublje krize - promovisaće se neka vrsta usaglašavanje sa režimom mehura i lomova.

(ii) Radnici/e iz SAD kao dužnici

Karl Marks, veliki devetnaestovekovni antikapitalistički analitičar video je finansijski kapital kao povezan isključivo samo sa kapitalistima. On je jezgrovito pisao u 1860-im:,,Kamata je odnos između dva kapitalista, ne između kapitaliste i radnika/ce.“ Drugim rečima, kamata se pojavljuje kao prihod plaćen finansijskom kapitalisti, zasnovan na pozajmljenom novcu. Nebitan je način na koji se dug vraća sa kamatom. Kamata je logički nezavisna od procesa proizvodnje (iako za Marksa ona suštinski zavisi od eksploatacije radnika negde u sistemu). Najvažnije za nas, Marks piše da radnici/e nikada ne uzimaju dugove, niti plaćaju kamatu. Ovo je važno, jer kreditni sistem je poput kapitalističkog poseda, pošto on pruža kapitalisti (ili osobi koja može da prođe kao kapitalista) ”apsolutnu vlast nad kapitalom i vlasništvom drugih, unutar određenih ograničenja, i, kroz ovo, vlast nad radnom snagom drugih ljudi". Vrednost odvojena od svojih vlasnika postaje zajednički rezervoar koji, istina apstraktno, daje ogromnu moć onima koji mogu da mu pristupe. Ova moć nije bila za delenje sa radnicima/ama, bar ne u 19.veku.

Marks je o mnogim stvarima bio u pravu kada je govorio o budućnosti kapitalizma, ali ovde nije uspeo da predvidi uvlačenje radničke klase u finansijski sistem, bez posedovanja vlasništva ali sa platom. Kada je posmatrao radnička dugovanja, video je samo zalagaonice. Pošto radnici/e skoro da uopšte nisu imali/e imovinu koju bi mogli/e da iskoriste kao zalog u finansijskim institucijama za uzimanje kredita i kako skoro uopšte nisu imali/e ušteđevinu koja bi mogla da se koristi kao depozit u banci, nikada nisu bili/e važni/e direktni/e igrači/ce u finansijskom svetu. U stvari, u 19.veku su se raširile mnoge organizacije uzajamne pomoći i kreditna udruženja pošto su banke i druge finansijske institucije smatrale da su samo kapitalisti (veliki i mali) njihove mušterije, ili su radnici/e bili/e previše nepoverljivi/e da predaju svoju teško zarađenu ušteđevinu u ruke finansijskih kapitalista. To više nije slučaj. Radnički penzioni fondovi su ogroman izvor kapitala za sistem, a njihova dugovanja čine veliki deo ukupnog zaduženja u SAD (dug za nekretnine čini oko 30% ukupnog dugovanja u SAD). Kao posledica toga, kada pričamo o finansijskoj krizi u 21. veku, moramo da pričamo o međuklasnom konfliktu, ali i o konfliktu među kapitalistima.

Kao što je primećeno u prethodnom delu, u neoliberalnom dogovoru radnici/e su koristili/e kreditni sistem kako bi ušli/e u područje prihoda mimo plate, odnosno kako bi dobili pristup zajedničkoj vrednosti koja je prethodno bila isključivo privilegija kapitalista. Čineći to, postavili/e su kapitalu kolektivnu pretnju i šansu. Pitanje je: može li kapital u 21. veku da operiše bez masovnog učešća radničke klase u kreditnom sistemu? Može li kapital da se vrati u dane pre „života zasnovanog na planiranju otplaćivanja“ i da ponovo učini kredit isključivim posedom kapitalista? Mnogi su iz vrlo dobrih razloga skeptični u vezi sa konačnim,,da” ili konačnim,,ne“ kao odgovorom na ova pitanja, pošto ne može lako da se ”ispravi" dvostruki karakter finansijalizacije koji smo gore analizirali. Potpuno (ili čak delimično) blokirati radničku klasu da putem kredita pristupa vrednostima roba, kuća i obrazovanja, bez povratka na borbe za platu, moglo bi da dozove neprihvatljiv nivo klasnog rata; ali ponovo pokrenuti mašinu u kojoj bi radnička klasa imala isti pristup kreditu kao i pre krize moglo bi u kratkom periodu da dozove ponavljanje istog ciklusa i borbe. Naravno, ovo je kapitalistička dilema i oni imaju očajnički malo vremena da je reše. Ali ovaj proces nije samo tema za kapital; dobar deo rešenja leži u akcijama te sfinge, globalne radničke klase.

Ova dilema pojačava zapažanje o dvostrukom karakteru“ kreditnog sistema koje je Marks davno izveo: ”sa jedne strane on razvija podsticaj za kapitalističku proizvodnju, obogaćenu eksploatacijom tuđeg rada, u najčistiji i najkolosalniji sistem kockanja i prevara te još više ograničava već mali broj eksploatatora društvenog bogatstva; sa druge strane, ipak, on čini oblik prelaska ka novom načinu proizvodnje." Zbog zahteva za pristupom nagomilanom bogatstvu koji su radnici/e snažno tražili/e, njihova klasa je kroz kreditni sistem proizvela seme „tranzicije prema novom načinu proizvodnje“, čak iako je i ona uključena u podjednako kolosalan sistem kockanja i prevara.

(iii) Kriza van SAD i Zapadne Evrope: Povratak MMF-a i Svetske banke

Važnost duga kao oružja u toku klasne borbe nije nova. Najjasnije je pokazana u „dužničkoj krizi" ranih 1980-ih, kada su afrički/e seljaci/ke i južnoamerički/e fabrički/e radnici/e bili/e opterećeni/e ogromnim dugovanjima zbog promenljive kamatne stope duga dogovorene njima iza leđa u 1970-im od strane diktatorskih režima njihovih zemalja, kada su realne kamatne stope bile niske (a u nekim slučajevima čak i negativne). Ali u 1979. kamatne stope su naglo skočile, ostavljajući seljake/ke i fabričke radnike/ice da vraćaju dug koji je bio mnogostruko veći od bruto društvenog proizvoda zemlje.

Ovo je konstituisalo,,dužničku krizu“ ranih 1980-ih koja je omogućila istiskivanje ogromne količine dodatne vrednosti iz Afrike, Južne Amerike i Azije putem velikih kamatnih provizija na stare dugove i putem novih zaduživanja kod MMF-a i Svetske banke kojima je trebalo da se isplate stari dugovi pod uslovom da njihove vlade prihvate programe strukturalnog prilagođavanja (PSP). PSP su omogućili široko otvaranje prethodno zatvorenih ekonomija; suštinsko slabljenje radničke klase u ciljanim zemljama; te su dopustili kapitalistima SAD, Zapadne Evrope i Japana da po ekstremno niskim cenama pristupe radnicima/ama, zemlji i sirovim materijalima. Oni su bili osnova onoga što je postalo poznato pod imenom ”globalizacija“, a MMF i Svetska banka su postali centralne kontrolne agencije globalizacije, otvarajući zemlje za koje je postojala opasnost da će da odbiju da igraju po pravilima ”slobodne trgovine". Sve do postazijske finansijske krize iz 1997, zemlje nekadašnjeg Trećeg sveta u kojima je PSP bio dominantan, obezbeđivale su većinu protoka kapitala za finansiranje eksplozije tržišta nekretnina i deonica u 1980-im i 1990-im. Nakon toga Kina gotovo da je u potpunosti preuzela taj posao.

Sve se ovo dešavalo paralelno sa ogromnom borbom od sredine 1980-ih do ranih 2000-ih. Širom planete se desilo bukvalno na stotine (nečega što je postalo poznato pod nazivom) “MMF nereda”, kao i oružane revolucije koje su konstantno pritiskale MMF, Svetsku banku i vlade nacija SAD i Zapadne Evrope da ponovo pregovaraju o dugovanjima, menjaju uslove zaduživanja, čak i da otpisuju dugove. Borba protiv PSP postala je internacionalna, šireći se od šuma Čjapasa do ulica centara MMF-a i Svetske banke u Vašingtonu. Štaviše, od porasta cena nafte i roba u 21. veku, nekadašnji njihovi „kijenti“ (ili preciznije nekadašnji „dužnički pioni”) izbegavaju MMF i Svetsku banku. Ovo je posebno slučaj za mnogo zemlje proizvođače nafte, poput Alžira, Nigerije i Indonezije koje su bile u stanju da otplate osnovni deo svojih starih dugova i/ili da privuku kredite van PSP okvira MMF-a i Svetske banke, na primer argentinski zajam Venecueli. Iako se za mnoge zemlje ukupni vanjski dug nije smanjio (čak se nekad i povećao), slomljena je monopolistička uloga MMF-a i Svetske banke, omogućavajući zemljama da ignorišu drakonske “preporuke” ovih agencija.

Kriza, ipak, može još jednom da promeni odnose moći isušujući alternativne izvore finansiranja (npr. venecuelanska vlada u ovoj situaciji uvideće teškoću pozajmljivanja južnoameričkim nacijama koje se približavaju bankrotu). Kao posledica, postojaće mogućnost ponovnog uspostavljanja moći MMF-a i Svetske banke kao globalnih pozajmljivača u krajnjoj nuždi, sa svim uticajem koji ova uloga podrazumeva. Jer spoljašnji dug mnogih zemalja daleko je od vraćenog, a pod pritiskom krize on će dramatično da se povećava. Naravno, G20 vlade su se dogovorile da prošire rezerve MMF-a na jednu trilijardu dolara, a MMF je već primenio PSP pogodbe na nekoliko bankrotiranih istočnoevropskih nacija. Vraćenje ružnom zadahu PSP bio bi istorijski poraz i poziv na novi talas neokolonijalizma.

Jedno oruđe ovog povratka jeste globalno zagrevanje, koje postavlja ekološki limit forsiranom rastu kapitalističkih režima. Nezastrašeni, standardni severni igrači (uključujući Svetsku banku) investiraju u seriju horor,,rešenja“ za globalno zagrevanje Juga, radije nego da smanje uzroke severnih zagađivanja. Biogorivo (genetski modifikovana (GM) soja, afrička palma, šećerna trska, jatropa i sve druge vrste GM monstruoznosti iz bliske budućnosti) ugrožavaju farmere Juga najvećim oduzimanjem zemljišta do sada. Polovina argentinske obradive zemlje već je sada „zelena pustinja" GM soje, da ne spominjemo Paragvaj i Brazil, dok je afrička palma zamenila veliki procenat indonezijskih šuma i sada se koristi za napad na zajednice afričkog porekla u Kolumbiji. Indija planira više od milion hektara jatrope (što znači proterivanje sličnog broja seljaka). A Nigerija priča o industrijskom uzgoju kako bi se suprotstavila borbama za naftu i zemlju u Delti Nigera.

Kriza će da osnaži Svetsku banku i MMF da otvaraju ekonomije Trećeg sveta za čak još više sličnih projekata, dok će paralelno ponovo da uvode stroge programe koji su već razočarali neadekvatnim obrazovanjem, zdravstvom i socijalnim uslugama. Na primer, trgovina ugljem omogućiće Severu da nastavi zagađivanje dok finansira izgradnju brana i drugih velikih projekata na Jugu. Kroz MMF, PSP i “razvoj”, “globalni jug” će da se učini dostupnim kako bi nadomestio ili zamenio kineske radnike koji zahtevaju veće plate. Moraš to dati kapitalistima. Oni pokušavaju da zarade na svemu - čak i na kraju sveta! <slika ovde>

Jedna od misterija krize bio je odložen i sporadičan odgovor radnika/ca u SAD na njene ozbiljne implikacije. Samo nekoliko akcija u SAD direktno je uzelo finansijsku i ekonomsku krizu kao tačku suprotstavljanja (npr. nije bilo velikih demonstracija u Vašingtonu, koje bi bile protest protiv posledica krize). Možemo da ukažemo na okupaciju fabrike Ripablik Vindou end Dor (Republic Window and Door) postrojenja od strane radnika/ca koji/e su zahtevali/e i dobili/e raskid iznoseći činjenicu da je Banka Amerike bila bankar njihovom poslodavcu i da mu nije dala kredit koji bi održao fabriku u poslovanju.

Dešavale su se akcije protiv izbacivanja iz domova i akcije organizovane skvoterske podrške u različitim širokim oblastima: Boston Siti Lajf (Boston City Life) imao je blokade bankarskih deložacija; IAF u Los Andelesu je organizovao grupu da se kolektivno suprotstavlja bankama; “Tejk bek d lend” (“Take back the land”) u području Majamija preuzima zatvorene ili napuštene kuće u predgrađima kako bi izbačene porodice živele u njima; ACORN je bio aktivan u San Francisko Bej i drugim oblastima u organizovanju otpora procesima izbacivanja. Međutim, postoji rascep između broja ovih akcija i dubine krize.

Nesumnjivo, Obamina izborna kampanja preuzela je ogromnu političku energiju i usmerila ju je dalje od ulica, ka izborima. On se jasno obraćao širokom sloju onoga što je on nazivao “srednjom klasom” nudeći nerevolucionarni izlazak iz krize. Njegova kandidatura je obezbedila udar kratkotrajnog uspeha sistemu i nesumnjivo da će da kupi dragoceno vreme u bliskoj budućnosti, ali i dalje ostaje pretnja onoga što će da usledi nakon njegovog neuspeha da pokrene mašinu za gomilanje i to posle drskog buđenja nade u obnovljeni kapitalizam bez ogromnih žrtvovanja radničke klase.

Ipak, širom sveta zadnjih godina vidimo ogroman talas akcija radničke klase pod zajedničkim nazivnikom protestvovanja protiv skokova u cenama hrane i energije koji su bili deo spekulativnih finansijskih mehanizama što su doveli do krize.

U Kini vidimo početak jednog od najpresudnijih trenutaka krize: hoće li kineska radnička klasa da napusti gradove onda kada joj kapital to naredi i da se vrati na privatizovano selo?

Na krizu su posebno snažno i brzo odgovorili ljudi u Evropi, pogotovo na njenim južnim obodima (Italija, Španija i Grčka) i severnim obodima (Irska, Island, Letonija).

U Italiji su ponavljani talasi štrajkova, sa tendencijom ka generalnim štrajkovima, mobilisali bukvalno milione radnika/ca širom cele zemlje.

U Španiji, zemlji u kojoj se eksplozija spekulativnih nekretnina i građevinarstva sve brže razmotava i prozrokuje velika društvena izmeštanja, 15.novembra se širom zemlje desio glavni dan protesta, kao odgovor na sastanak G20, koji se odigrao u Vašingtonu s ciljem podupiranja međunarodnog finansijskog sistema. Bankarski/e radnici/e su takođe pripremili/e okupaciju glavnog središta BBVA banke. I, samo nekoliko dana nakon pada Leman Bradrs, “bankarski Robin Hud⁴” je objavio da je ukrao blizu pola miliona evra iz 38 španjolskih banaka kako bi ih poklonio slobodarskim društvenim pokretima.

U Grčkoj, policijsko ubistvo Aleksisa Grigoropulosa okinulo je masovne nerede i proteste, ali se i poklopilo sa štrajkom koji je prethodno sazvan od strane dva glavna sindikata. To se pretvorilo u veliki društveni ustanak koji je trajao mnogo dana, u zemlji u kojoj je u nekim mestima omladinska stopa nezaposlenosti išla i do 70%, čak i pre nego što su se osetili efekti svetske ekonomske krize.

Ono što je važno jeste da se u sve tri zemlje u vrlo kratkom vremenskom periodu javio zajednički slogan:,,Nećemo da plaćamo za vašu krizu“. Kao što je to objavio flajer iz grčke borbe:,,Ništa više neće biti isto”. To izražava nivo pobune protiv uzročnika degradacije, eksploatacije i isključenja, nivo koji će kriza nesumnjivo još da ojača u Grčkoj i van nje.

Island, Irska, Francuska, Litvanija, Bugarska i određen broj drugih evropskih zemalja bili su mesta masovnih demonstracija, ustanaka, kolapsa vlada i povratka antikapitalističkih pokreta koji su decenijama bili uspavani.

Borbe cirkulišu i uskoro će u SAD da eksplodiraju otvorene borbe protiv posledica krize. Ono što je na početku započelo kao finansijska kriza koja se potom pretvorila u ekonomsku, uskoro će da se nazove “političkom krizom”. Podla destrukcija koju su kapitalisti stvorili svojim “manedžmentom” dve velike oblasti zajedničkog - sa radom i planetarnim ekosistemom, prestaće da se smatra “zajedničkom tragedijom” (u kojoj niko posebno nije odgovoran) i delegitimisaće celu kapitalističku klasu. Prethodno pomenute krize zasnovane su na pretpostavci da su rad i planetarni ekosistem zajednički izvori za korištenje i iskorištavanje zarad donošenja profita svakome ko ima (ili se uspešno pretvara da ima) kapital kojim će da ih prisvoji.

Kapitalistička klasa nije u stanju da, bez činjenja krajnje štete, kontroliše zajednički rezervoar bogatstava koja čine naša sredstva za proizvodnju i opstanak. Ko može bolje od toga? Iako možda mnogi radnici/e u SAD neće odgovoriti na izazov današnjice i nastaviće da gledaju na svoje šefove kao na spasitelje, ipak moramo reći šta logika borbi ukazuje da treba da se uradi. Neka nas vode reči Tomasa Pejna u Zdravom razumu koji je u prethodnom periodu revolucionarne krize primetio da je većina priželjkivala nezavisnost u danima pre nego što je proglašena Deklaracija nezavisnosti. Jedino je bilo pitanje vremena: “Moramo da nađemo pravi trenutak”, govorili su. Pejn je odgovorio: “Trenutak je našao nas!”.

Kriza je svima koji imaju oči pokazala da su Država i Tržište bili potpuno neuspešni u svojim pokušajima da obezbede bezbednu reprodukciju naših života. Kapitalisti su jasno pokazali (još jednom) da im ne može da se veruje u obezbeđivanju minimalnih sredstava sigurnosti, čak ni u centralnoj zemlji kapitala. Ali oni kao taoca drže bogatstvo koje su ranije generacije stvorile. Ovaj rezervoar prošlog i sadašnjeg rada naš je zajednički. Treba da oslobodimo, ponovo preuzmemo bogatstvo - povezujući sve one koji su odvojeni od njega, započinjući sa starosedeocima Amerike i potomcima robova, koji još čekaju na svojih “četrdeset akri i mazgu” ili nešto što bi tome odgovaralo. Takođe treba da stvorimo kolektivne oblike života i društvene saradnje, van tržišta i sistema profita, kako u sferi proizvodnje, tako i u sferi reprodukcije. I treba da ponovo zadobijemo osećanje celine naših života, celine onoga što radimo, kako bi prestali da živimo u stanju sistematske neodgovornosti spram posledica naših akcija koje kapitalizam podgreva: baci tone smeća i ne razmišljaj mnogo o tome, čak iako ti ponekad padne na pamet da će to da završi u nečijoj hrani, kao i dim što će da završi u nečijim plućima, ili ugljen-dioksid u svačijoj atmosferi.

Ovo je konstitutivna perspektiva koju donosimo u svaku borbu. Pod “konstitutivnim” ne mislimo na dokument koji opisuje dizajn za državu, već konstituisanje zajedničkog, npr. pravila koja koristimo u odlučivanju kako delimo naše zajedničke resurse. Kao što su to i starosedeoci Amerike rekli, ako želimo da sa jednom kašikom zajednički jedemo iz činije, tada moramo da odlučimo ko dobija kašiku i kada. Tako je sa svim zajedničkim, jer zajedničko bez svesnog konstituisanja zajednice nije zamislivo.

To znači da moramo pažljivo da postavimo niz ciljeva koji artikulišu viziju unutar svakog konteksta klasne borbe, u svakom delenju preokrećući igru protiv kapitala. Prvo moramo da ustanovimo šta povređuje naša pravila dok konstituišemo zajedničko. Ono što sledi je uzorak takvih neposrednih tabua. Ne možemo da živimo u zemlji:

# u kojoj je 37 miliona ljudi gladno;

# u kojoj te cena operacije izbaci na ulicu;

# u kojoj ti školovanje truje um i ostavlja te u dužničkom ropstvu;

# u kojoj se smrzavaš tokom zime zato što ne možeš da platiš račun za grejanje;

# u kojoj moraš da se vratiš poslu u 70-oj zato što si prevaren/a za penzije;

# i u kojoj se rad koji proizvodi ubistva i ubija svoje radnike/ce, prodaje kao put ka,,punoj uposlenosti".

Ovo su vrlo bazični tabui, ali moraju glasno da se objave. Iako se sistem pokazao kao neuspešan, mnogi i dalje slušaju njegovu zavodljivu pesmu. Došlo je vreme da mi u antikapitalističkom pokretu predložimo konstituisanje pravila kojima ćemo da delimo zajedničko prošlog rada, kao i današnja prirodna bogatstva, te potom da se skoncentrišemo na izgradnju političkih mreža sposobnih da to ostvare. U revolucionarnim preokretima istorije SAD (poput Građanskog rata, Velike depresije, Pokreta za građanska i crnačka prava), osnovna promena pravila unutar radničke klase manifestovala se u akcijama (dugogodišnji “generalni štrajk” robova na Jugu tokom Građanskog rata, bezbrojne fabričke borbe, “zauzimanja” kao i mnoge “vrele” letnje pobune što su se širile iz grada u grad) i “uhvaćena” je zakonom ili čak ustavnim amandmanom" (poput 13-og i 14-og amandmana, Vagnerovog dekreta, Dekreta o glasačkim pravima).

Ali istorija SAD nije usamljena u povezivanju krize, revolucionare promene i ustava. U skorije vreme, tokom zadnje dve decenije, desio se uragan ustavne politike kroz obe Amerike južno od Rio Brava. Od zapatističkog poziva za novim meksičkim ustavom, mnogih ustavnih promena u Venecueli, do skorašnjeg bolivijskog ustava koji zvanično prepoznaje zajedničko, došlo je do zvaničnog objavljivanja potencia (ili „priznavanja moći“) umesto poder (ili ”moći nad“). Upravo je to duh na koji su pozvali zapatisti u Šestoj deklaraciji Lakandonske džungle (2005): „Mi ćemo, takođe, da se usmerimo na započinjanje borbe s ciljem insistiranja da napravimo novi Ustav, nove zakone koji uzimaju u obzir zahteve naroda Meksika, odnosno: nekretnine, zemljište, rad, hranu, zdravlje, obrazovanje, informacije, kulturu, nezavisnost, demokratiju, pravdu, slobodu i mir. Novi Ustav koji prepoznaje prava i slobode ljudi i koji brani slabe ispred jakih”.

Trebalo bi da formulišemo zahteve, ciljeve, programe borbe oko glavnih elemenata naših života - nekretnina, rada, prihoda - svega što se tiče garancije naših života, gradeći saradnju i solidarnost, stvarajući alternative životu u kapitalizmu. Moramo da gradimo pokret koji u svoje planove stavlja sopstvenu reprodukciju. Moramo da osiguramo da se ne samo suprotstavljamo kapitalu tokom demonstracija ili piketinga⁵, već da mu se suprotstavljamo zajedno tokom svakog trenutka naših života. Ono što se dešava internacionalno dokazuje da samo kada imaš ovakve oblike zajedničke reprodukcije, kada imaš zajednice koje sebe kolektivno proizvode, mogu da nastanu borbe koje se kreću u vrlo radikalnom smeru protiv utvrđenog poretka.

To je naša konstitutivna politika. To nije lista zahteva ili nepravdi, već izraz onoga što postajemo, to jest naše konstituisanje našeg bića. Na primer: Hajde da garantujemo domove jedni drugima. Ovo ne samo da znači „ne“ prisilnim iseljenjima, već i ponovno zauzimanje kuća koje su napuštene, distribuciju ili okupaciju praznih stambenih kapaciteta koji su svuda oko nas; zajednički dogovoreno samosmanjivanje rente kakvo je sprovođeno u Italiji tokom 1970-ih; stvaranje novih stambenih objekata koji bi bili organizovani kolektivno i građeni ekološki. Ukratko, trebalo bi da izgradimo našu verziju ”skitničarskih džungli“ na stepenicama Bele kuće, da otvorimo tamo narodne kuhinje, da pokažemo svetu naše prazne džepove, naše rane, umesto da patimo u samoći.

Na primer: Neka naša borba za domove bude borba za reorganizaciju radne reprodukcije dnevnog života na kolektivnoj bazi. Dosta sa trošenjem vremena u našim izolovanim kavezima, sa putovanjima do šoping centra kao klimaksa naše društvenosti. Vreme je da se udružimo sa onima koji vraćaju našu tradiciju zajedničkog, kooperativnog života. Ova “nulta godina” reprodukcije koju stvara kapitalistička kriza jeste dobar trenutak za početak, što je očito poput bujanja šatorskih gradova od Kalifornije do Severne Karoline.

Na primer: hajde da se borimo na način koji onemogućava mehanizme što učvršćuju našu eksploataciju i podelu. Kako bi obezbedili da se naše borbe ne koriste za podele među ljudima na osnovu različito podeljenih nagrada i kazni, moramo stalno da postavljamo pitanje odšteta, na primer za plaćenu cenu ili cenu koja nastavlja da se plaća za rasističke, imperijalističke, seksističke, ejdžističke, šovinističke, ekološki destruktivne dogovore koje su prihvatili radnici/e u SAD.

Na primer: hajde da dozovemo život u kome naše preživljavanje ne ovisi o konstantnom ratu između naroda širom planete i naše omladine. Moramo da govorimo protiv rata u Iraku i Avganistanu, protiv krvoprolića u Palestini.

Na primer: hajde da govorimo protiv zatvora, protiv politike masovnog zatvaranja, protiv niskosti pumpanja zaposlenosti i biznis profita stavljanjem ljudi u zatvor. Moramo da pozovemo na ukidanje smrtna kazne… čak i za kapitaliste! I najvažnije moramo da redefinišemo kriminal, rušeći logiku koja kao strašan zločin vidi pljačkanje prodavnice pića od strane proletera, a kapitalističke zločine koji vode ka smrti i bedi hiljada ljudi naziva “nesrećama”, “greškama”, ili čak “uobičajenim biznisom”.

Na primer: hajde da pričamo o muškom nasilju nad ženama. Kakve borbe za konstituisanje zajedničkog mi planiramo da vodimo kada svakih 15 sekundi u SAD muškarac prebije ženu? Koliko samo energije bi bilo oslobođeno za borbu, ukoliko žena ne bi morala da se bori protiv muškaraca, često samo da bi uopšte bila u stanju da se bori protiv sistema?

Na primer: hajde da povratimo našu socijalnu imaginaciju nakon decenija defanzivnih odgovora na neoliberalna preuzimanja i da utvrdimo novo konstituisanje zajedničkog. Naravno, ono što naša imaginacija u ovom trenutku može da predloži jeste ograničeno i samo je priprema za postizanje novog nivoa moći i kapaciteta za zamišljanje. Ali čak i u ovakvoj ograničenosti, možemo da čujemo odlomke „muzika mogućih budućnosti". Poslušajte dva muzičara iz na sredine:

# “Buduće zajedničko se svodi na dva elementa: pristup zemlji (tj. hraní i gorivima); i pristup znanju (tj. sposobnosti da koristimo i unapređujemo sva materijalna ili nematerijalna sredstva proizvodnje). Sve je to pitanje krompira i kompjutera."

# Platni sistem bi odmah trebao da se ukine. Uzimajući u obzir postojanje interneta, računarskih metoda 21.veka i direktnog depozita, bilo bi moguće odmah da se prebaci na zagarantovan prihod, prvo u monetarnim terminima, gde bi svi od rođenja imali pristup “računu”, sa odgovornošću za minimum društveno neophodnog radnog vremena - uključujući rad u kući svih vrsta, umetnički rad, pisanje, itd, te političke aktivnosti (učešće u skupštinama, sedenje u porotama ili štagod). To bi stvorilo podsticaj za kooperativno življenje u kome bi svi oni koji mogu da pomoću kooperacije smanje sate kućnog rada, imali više vremena za druge aktivnosti. Zagarantovani prihod bi zamenio osiguravanje, finansije, državne agencije socijalne pomoći i druge sektore, oslobođajući milione ljudi da učestvuju u kooperativnim aktivnostima, te tako dalje smanjujući svačije društveno neophodno radno vreme."

# Jedini mogući način za vršenje poljoprivrede na ovoj planeti jeste intenzivna, mešovita, organska proizvodnja. Ovaj oblik poljoprivrede je pod postojećim okolnostima beznadežno neprofitabilan - tako da se mora pronaći novi tip kooperacije između potrošača i proizvođača (u stvari poništavanje ove razlike), transformišući poljoprivredni rad u deo kućnog rada za svakoga."

# "Finansijski sistem bi odmah trebao da se zameni skupštinama i„kreditnim savezima“ zasnovanim u zajednici, koji mogu da odlučuju gde da ulože resurse zajednice, demistifikujući “finansije” kao veliko društveno planiranje."

# “Ukoliko su ljudima u životu zagarantovane osnovne potrepštine i opšte usluge na svim nivoima, moguće je slobodno delenje intelektualne proizvodnje bez dovođenja u opasnost preživljavanja njegovih proizvođača. Planeta može da postane sfera slobodne razmene znanja, umeća i ideja. Dodatno ovom intelektualno zajedničkom, mora da se zasnuje materijalno zajedničko kako bi se utvrdila pravična distribucija resursa”.

Na primer: …

Borbe koje su donele krizu, posebno one u Latinskoj Americi, od Meksika do Argentine, položile su osnovno iskustvo savremene borbe za “konstituisanje zajedničkog”. Verujemo da su ova iskustva važna za antikapitalističke pokrete SAD i pokušali smo da identifikujemo neke karakteristike ovih borbi (posebno od zapatista i drugih grupa koje vuku poreklo od američkih starosedelaca).

Jedna od najvažnijih razlika koju treba napraviti (ali je i najteža za povući) jeste između onih koji su “unutra” (što se ponekad zove „socijaldemokratskim“) i onih koji su ”autonomni“ ili ”spolja“. Na neki način, ova razlika je varijanta one između ”reformističkog“ i „revolucionarnog“ u antikapitalističkim politikama prvog dela 20.veka u kome su „reformističke" socijaldemokratske partije bile važne institucije.

“Unutra/spolja” razlika, ipak, nije prostorna, već je razlika političkih odnosa. „Unutra“ znači postavljanje zahteva (državnim/tržišnim) institucijama koje su uobičajeno posvećene reprodukovanju odnosa rad/kapital, dok ”spolja" znači komunalno zauzimanje resursa koji ili nisu robni ili su to prestali da budu, možda i paralelno sa formalnim zahtevima. I jedno i drugo može da se desi bilo gde, isto kao što i zajedničko može da se održava ili stvori bilo gde. Ova dva aspekta mogu biti komplementarna ili kontradiktorna. Ali analizirajući unutra/spolja odnose i potencijale u specifičnom kontekstu, pokret može da izdefiniše svoju strategiju.

Unutrašnje borbe se vode primarno unutar postojećih institucija i arena, poput države, korporacija, zakonskog sistema, tradicionalnog civilnog društva, ili tradicionalnih kulturnih delatnosti, čiji su ciljevi generalno da povećaju prihode radničke klase, njeno robno bogatstvo i moć unutar sistema, bez direktnog izazivanja kapitalističke organizacije društva ili stvaranja kolektivnih alternativa kapitalističkom sistemu. One tipično uzimaju oblik zahteva od sistema. Ipak, ponekad one mogu biti poprilično konfrontirajuće i gurati granice kapitalističke legalnosti i uobičajenosti. Takva voljnost da se otvoreno sukobi sa sistemom vrlo je vredna, bar u ovom trenutku u SAD, pošto ima veliku verovatnoću za prevazilaženje inicijalnih zahteva.

Nasuprot tome “spoljašnje” autonomne borbe teže ka stvaranju društvenih prostora i odnosa koji su, koliko je to moguće, nezavisni i suprotstavljeni kapitalističkim društvenim odnosima. One mogu direktno da se suprotstavljaju, ili da pokušavaju da preuzmu i reorganizuju kapitalističke institucije (na primer fabriku), ili da stvaraju nove prostore van institucija (npr. urbano vrtlarstvo ili stambene kooperative), ili da preuzimaju resurse koji bi trebalo da budu zajednički. One podstiču kolektivne odnose, procese i proizvode koji nisu robni i koji u određenoj meri zaista funkcionišu van kapitalističkih odnosa i osnažuju radničku klasu u njenim naporima da stvore alternativu kapitalu.U SAD se mnoge od ovih borbi javljaju kao spoljašnje u odnosu na zvaničnu ekonomiju. Nekolicina prijatelja Midnajt Notsa nedavno je komentarisala ove vrste borbi. Masimo De Angelis (Massimo De Angelis) u D bigining of histori (The Beginning of history) piše u jasnom duhu:

Kada pogledamo nebrojene borbe zajednica za vodu, struju, pristup društvenom bogatstvu, za život i dostojanstvo, koje se dešavaju širom sveta, ne može da se ne oseti da relacione i proizvodne prakse koje daju život i oblik ovim borbama takođe stvaraju vrednosti i modalitete aktivnosti i saodnošenja u zajedničkoj društvenoj proizvodnji (ukratko, vrednosne običaje). Ne samo to, već ovi vrednosni običaji izgleda da su van odgovarajućih vrednosnih običaja, aktivnosti i saodnošenja koja pripadaju kapitalu… “Spoljašnje” što se tiče kapitalističkog oblika proizvodnje jeste problem sa kojim moramo da se hitno suočimo, ukoliko želimo da poguramo našu debatu o alternativama u ravan koja nam pomaže da informišemo, dekodiramo i intenziviramo mrežu veza borbenih praksi (DeAngelis, 2007:227)

Kris Karlson (Chris Carlsson) je mapirao neke delove ovog terena u SAD u svojoj Nautopiji (Nowtopia) u kojoj piše:

Vrtlarstvo u zajednici, alternativna goriva i biciklizam, sa druge strane, svi zajedno predstavljaju tehnološki revolt koji integriše pozitivnu ekološku viziju sa praktičnim lokalnim ponašanjem… Uzeti zajedno, ovaj skup praksi jeste detaljna, decentralizovana, nekoordinisana kolektivna potraga i trud za razvijanjem koji istražuje potencijalnu postkapitalističku, postnaftnu budućnost. (Karlson, 2008:45).

Odnosno, socijaldemokratski pristup pokušava da koristi postojeće institucije kako bi povećao moć radničke klase u njenoj povezanosti sa kapitalom, dok autonomni pristup pokušava da se kreće nezavisno od postojećih institucija i da gradi nekapitalističko društvo.

Ipak, nije lako povući ovu “unutrašnje/spoljašnje” razliku. Nakon svega, samo zato što na svojim banerima pišeš da si revolucionarni autsajder crvenom i crnom bojom, ne znači da to zaista jesi. “Istorija” će da sudi, a odgovor je često daleko. Štaviše, oni koji žele brze odgovore bi trebalo da se sete upozorenja naših situacionističkih prijatelja koji nam ukazuju na teškoće činjenja „unutrašnje/spoljašnje“ distinkcije u društvu u kome dominira beskrajan protok slika, metafora i dijalektičkih prevara, u kome se poput bleska A lako pretvara u ne-A (i ponovo nazad), a “spoljašnje” se lako može preokrenuti u “unutrašnje”.

Verujemo, ipak, da borbe radničke klase u obe Amerike postaju sve više autonomne i ovo razlikovanje reformističkih i autonomnih borbi jeste centralno za dobar deo političkih diskusija koje su se proširile Meksikom, Venecuelom, Bolivijom, Brazilom, Urugvajom, Argentinom i Ekvadorom. Ono je svakako bilo centralno za zapatiste/kinje i debatu koju su inicirali/e svojom “Drugačijom kampanjom” u 2005, kada su ponudili neizbornu alternativu Obradorovoj predsedničkoj kampanji ispred socijaldemokratske PRD (Partido Revolucionario Democratico). “Drugačija kampanja” bila je široka komunikacija koja se prostirala kroz Meksiko, između zapatista/kinja i lokalnih aktivista/kinja u mnogim zajednicama, deleći iskustva borbe i tragajući za načinima na koje bi mogla da se konstruiše autentična demokratska politika. Mi učimo iz ove bogate diskusije i pokušavamo da hodamo u smeru na koji je pokazala.

Prvo, moramo da uočimo neizbežnost mnogih “unutrašnjih” borbi. Naravno, većina borbi protiv destruktivnih posledica krize u ovom trenutku u većini sveta u najmanju ruku počinje “iznutra”. Ali takve borbe mogu da pobegnu iz granice “unutrašnjeg”. Naše usmerenje je da osobine koje ispod opisujemo mogu da pomognu u određivanju da li socijaldemokratske borbe stvaraju, ili je izgledno da će da stvore uslove koji potpomažu stvarne alternative kapitalu. Odnosno, da li one podstiču ili vode ka “autonomnim” borbama, pre nego da ih sputavaju unutar granica sistema, učvršćujući ili premeštajući podele unutar klase, ili onemogućujući uključenima bilo kakvu mogućnost za buduće revolucionarne borbe.

Autonomne borbe, ipak, daleko su od toga da su oslobođene od potrebe za pažljivim analiziranjem i obazrivim procenjivanjem. Koje su karakteristike “autonomnih” antikapitalističkih borbi? Nakon svega, autonomne borbe mogu da budu preuzete od strane sistema ili izolovane, mogu da se ne rašire, mogu da privileguju neke sektore unutar klase nad drugim, i tako dalje.

Istorija ima “mnoge zakukuljene puteve” i ne samo da socijaldemokratske borbe mogu da se razviju u autonomnom smeru, već autonomne borbe mogu da podrže, inspirišu i vode borbe koje se javljaju u unutrašnjem kontekstu. Neki ljudi mogu da budu uključeni u oba oblika. A u stvarnom svetu, mnoge borbe će verovatno da zamute ovu šematsku kategorizaciju, možda u njihovom početnom delovanju, ali nekad i u njihovoj evoluciji (na primer, bitke zapaljene u Grčkoj nakon ubistva Aleksisa Grigoropulosa u Atini). Ono što sledi je niz karakteristika revolucionarnih borbi koje smo sakupili iz ovakvog antikapitalističkog iskustva, a posebno iz borbe protiv genocida i masovnih ubistava u službi kapitala, borbe koja je okrenula tok stvari od Oaksake i Čjapasa do Ognjene Zemlje.

# Borbe ruše klasnu hijerarhiju - između radničke i kapitalističke klase, unutar radničke klase, unutar nacija, kao i internacionalno; rasno; između muškaraca i žena; između imigranata i građana; i između različitih kultura. Njihovi zahtevi vode ka većoj jednakosti, ukoliko pobede (a možda čak ako i ne pobede) zbog načina na koji se borba vodi. Potrebe “onih na dnu” (ekonomski najsiromašnijih, društveno i politički najmanje moćnih) treba da se postave kao prioritet na eksplicitan način koji gradi jedinstvo i održivost.

Socijaldemokratski zahtevi se generalno nastavljaju kako bi se dobio pristup bogatstvu: plate i prihodi, radno vreme, sigurnost posla, penzije, zdravstvena zaštita, stambeni objekti, hrana (što u mnogim slučajevima podrazumeva zemljište) i obrazovanje. (Neki od njih čine indirektnu platu - koja je pogodnija da na neki način bude socijalizovana, vrsta zajedničkog, čak i unutar kapitalizma). Da li ovakve borbe privileguju već relativno privilegovane/moćne, hoće li “pobeda” zamrznuti veće nejednakosti? Slično tome, da li autonomno delovanje uključuje ili isključuje društveno i ekonomski najnemoćnije?

# Borbe povećavaju klasno jedinstvo, spajajući različite klasne sektore na pozitivan, međusobno ojačavajući način, prevazilazeći podele unutar klase. One idu dalje od pojedinačnih problema, povezujuću ih, bez umanjivanja značajnosti ili vrednosti ovih problema. Jedinstvo mora postati planetarno. Kao što drugi MN prijatelj, Kolja Abramski (Kolya Abramsky), piše u “Gedring aur dignifajd rejdž“ („Gathering Our Dignified Rage”): Da li ove borbe “šire i produbljuju globalne mreže… ka ubrzanom procesu građenja dugotrajnih autonomnih i decentralizovanih života zasnovanih na kolektivnim odnosima proizvodnje, razmene i potrošnje koji su opet zasnovani na dostojanstvenom življenju?” (Abramsky, 2008). Starijom terminologijom, ove borbe povećavaju “političku rekompoziciju” radničke klase, kao što su je sredinom sadamdesetih definisali urednici Zirouvorka (Zerowork): “zbacivanje kapitalističkih podela, stvaranje novih povezanosti između različitih sektora klase i proširivanje granica onoga što se uključuje u radničku klasu”. (MN, 1992:112)

# Borbe grade dostojanstveno uključenje u zajednicu. Zidovi isključenosti i aparthejda padaju u revolucionarnim borbama - uključujući, u našem dobu, zidove protiv imigranata, zatvorenika, gejeva/lezbejki i istorijski potlačenih rasa i naroda. One poštuju različitost i uobičajenost drugih kako bi bile svesnije njihovih potreba, posebno onih koji/e su danas slabi/e. One ciljaju da obezbede da se jedni prema drugima odnosimo sa poštovanjem.

# Borbe ojačavaju zajedničko i šire odnose i prostore koji nisu robni. Zajedničko je nerobni prostor koji deli zajednica. Socijaldemokratske verzije uključuju stvari poput zdravstvene zaštite, obrazovanja, socijalne sigurnosti - koliko god oni nesavršeno ostvareni. Ipak, da li borba takođe podržava kretanja odozdo ka gore, šireći uključenost i učesničku kontrolu? Sa druge strane, da li su autonomni sektori u stanju da izbegnu pretvaranje u robu (da izbegnu da se pretvore u biznis proizvode ili servise za prodaju)? Čak i ako to ne mogu u potpunosti da urade, mogu li da održavaju politički stav i aktivno delovanje koje pomera stvari ka nerobnim oblicima? Uopštenije, kako može radnička klasa na maloj ili velikoj skali da stvori oblike razmene koji jesu nerobni, ili naginju ka tome? Da stvore tržište koje ne upravlja životima i življenjem? Smanji uticaj komodifikacije i kapitalističkih tržišta na ljudske živote?

# Borbe šire lokalnu kontrolu i učesničku kontrolu. “Lokalno” nije geografski termin, on znači da se odluke donose onoliko blizu uključenima koliko je to moguće; učesnički znači da svi oni na koje nešto utiče imaju stvaran doprinos u odlučivanju. Ovo otvara pitanje toga ko donosi odluke i kako.

# Većina onoga što poznajemo kao autonomno delovanje jeste lokalno i skoro po definiciji uključuje neku vrstu “lokalne kontrole”. Istorijski, socijaldemokratija to ne radi. Naravno, jedno od njenih obeležja jeste oslanjanje na državne aparate koji su veliki, birokratski, nametljivi i neosetljivi na uticaje. Ovakvo stanje bilo je meta širokih napada radničke klase u 1960-im, koji su ipak, okrenuti protiv radničke klase i iskorišteni od strane desnice u promovisanju neoliberalizma. Može li radnička klasa da postavlja socijaldemokratske zahteve/borbe koji uključuju i zahtev i borbu za lokalnu i/ili učesničku kontrolu? (Postojali su aspekti ovoga u ranijim programima ratova protiv siromaštva, ali oni su eliminisani ili preuzeti onda kada je država SAD uočila opasnost u svom “pogrešnom proračunu” na ovu temu.) Opštije, da li “unutrašnje” borbe mogu da pomognu,,spoljašnje" borbe?

# Postoje li načini da se socijaldemokratske borbe pomere ka autonomnijim akcijama? Na primer: borbe za vladinu podršku urbanom vrtlarstvu bi mogle da guraju u pravcu kontrole kroz lokalna, učesnička tela, umesto kroz gradsku ili državnu vladu. Fabričke borbe mogu da započnu kao “unutrašnje”, ali učesnicie mogu da se organizuju u skupštine, itd, mogu zajednički da preuzmu i kontrolišu proizvodnju, a onda da uspostave kooperativnu podršku sa drugim fabrikama i drugim sektorima (kao što se dogodilo u Argentini nakon njenog ekonomskog kolapsa). Naravno, mnoge sindikalne borbe (koje su najosnovnije “unutrašnje” borbe) došle su do tačke preokreta koja ih je promenila u spoljašnje borbe, kao što će to pokazati ispitivanje “generalnih štrajkova”. Ipak, čak i u autonomnim razvojima, učesnička kontrola nije zagarantovana, bilo na nivou pisanja pravila ili u trajućoj praksi. Kako bi onda izgledala učesnička demokratska kontrola u različitim oblastima reprodukcije (zdravstvo, hrana, obrazovanje, stanovanje) i proizvodnje i kako za nju može da se bori na uspešan način u konkretnim oblastima, te da se smanje podele unutar klase?

# Borbe vode ka povećanju vremena provedenog van kapitalističke kontrole. Konkretno, ovo znači smanjenje radne nedelje i za one sa platom i za one bez nje. Ono znači prepoznavanje “ženskog rada” kao produktivnog, stvarajući prihod za one koje obavljaju ovaj rad kao i proširenje onih koje/i ga rade. Kako da osiguramo da kraća platna radna nedelja dalje ne ojačava muškarce nad ženama? Ili jedne klasne sektore nad drugima? Odnosno, kako borbe mogu da budu ravnopravne u vremenskoj sferi?

# Borbe smanjuju zbunjujuće rušilaštvo i destruktivnost kapitala, u odnosu na život, vreme, materijalno bogatstvo, zdravlje i ekološku sredinu (vazduh, zemlju i vodu), ali ova smanjenja se dešavaju na način koji ne kažnjava druge radnike/ce. Na primer: u SAD postoji veliko rasipanje (kao i profitiranje) u birokratiji medicinskog osiguranja. Uvođenje predloga jedinstvenog plaćanja bi moglo dosta toga da eliminiše ali takođe i da otpusti mnoge ljude, pojačavajući nejednakost. Šta da se uradi kako ovi ljudi ne bi bili ekonomski uništeni? Naravno iz perspektive radničke klase, stvari poput vojske i proizvodnje oružja destruktivne su do tačke ludila, te bi morale da se eliminišu. Smanjivanje nekih vrsta pustošenja bi moglo da pomogne jednima, ali ne i drugima (na primer, ukoliko vodi ka smanjenju plaćenog radnog vremena, ne bi pomoglo majkama sa decom) tako da kada se priča o “kapitalističkog razornosti” mora da se razmotri i uključenost.

# Borbe štite i obnavljaju ekološko zdravlje. Borbe omogućavaju zdraviji, više holistički pristup planeti. Na primer, moraju da se uoče borbe za spasavanje poslova u industrijama koje podstiču ekološku katastrofu; takve borbe su tu danas, a biće i ubuduće.

# Zemljište, vazduh i voda su od suštinske važnosti. Agrobiznis, globalna komodifikacija, bioinžinjering i ratovi vodili su ka zagađivanju, eroziji, branama, poplavama, uništavanju šuma, globalnom otopljenju, nestajanju različitosti i smrti zemljanih i okeanskih ekosistema. Zamenjujući agrobiznis kao način proizvodnje hrane, moraju da se podstiču ljudski odnosi bliži proizvodnji hrane.

# Borbe donose pravdu. Prečesto su eksploatatori i nasilnici prolazili bez kazne. Zato se pravi kriminalci moraju privesti pravdi kako bi započelo ozdravljenje. Revolucionarna pravda dolazi odozdo i novi oblici donošenja pravde trebaju da budu konzistentni sa drugim revolucionarnim karakteristikama, npr. “ne” smrtnoj kazni čak i za kapitaliste.

Van kapitala. Locirali smo ove karakteristike revolucionarnih borbi iz našeg znanja o istorijama borbi (pogotovo u obe Amerike) i našeg iskustva. Ne tvrdimo da su one konačno utvrđene, ali vidimo ih kao međupovezane. Naša nada je da će se ova neizbežno nekompletna lista karakteristika revolucionarnih borbi (pošto će revolucije po svojoj prirodi da stvore do tada nevidene realnosti i osobenosti) da se zapamti kako bi osigurali da se naše borbe ne okrenu protiv nas, kao što se i previše često dešavalo u prošlosti, te da one mogu da pomognu u stvaranju sveta van kapitala.

Nema sumnje da su revolucionarne borbe gore opisanog karaktera oslobođene u krizi. Ipak, postoji zastrašujući posrednik između krize i revolucije - RAT - koji daje mračan ton našoj radosti.

Bio bi to ugodan rasplet ukoliko bi nakon dugog sporog procesa rastvaranja kapitalizam jednostavno prestao da postoji i ako bi drugi ljudskiji način proizvodnje i življenja preuzeo njegovo mesto bez da to iko primeti. Možda će u daljoj budućnosti to što zovemo kapitalizmom biti izmenjeno bez promene samog imena. Nakon svega, nije logička nužnost da ogromna, zastrašujuća stvorenja uvek moraju da imaju ogroman i strašan kraj. Zar ne bi mogli da se probudimo jednog jutra, dugo nakon što je stalno preteće brujanje stalo i da kažemo svojim drugovima/ama: “Brujanje je stalo” i onda da odemo u susret novom danu? Zar ne bi naši kapitalistički vladari mogli da se razlože tiho poput komunističkih birokrata Demokratske Republike Nemačke u 1989?

Ovakav kraj jeste moguć, ali nije verovatan. Sistem ima veliki broj indeksa i unutrašnjih senzora (npr. prihode u vidu profita, kamata, rente) sa neposrednim posledicama i alarmima za svoje gospodare. Pad bilo kog od ovih prihoda alarmira svoje primaoce da je nešto dramatično pogrešno i oni će da traže akciju od države kako bi im se njihovi profiti, kamate i renta vratili na “prihvatljiv” nivo. Uzimajuću u obzir neizgovoreno ali široko rasprostranjeno prepoznavanje da je takav pad u prihodima ukorenjen u smanjenoj dostupnosti viška radne snage i povećanom trošku neljudskih sredstava proizvodnje (zbog ekoloških borbi), hipoteza je da ovaj pad stope profita mora da se “popravi” povećanjem ekspolatacije radnika i smanjivanjem troškova proizvodnje (posebno sirovih materijala) putem pomeranja cene ekološkog oporavka na radničku klasu.

Prethodna istorija kriza indicira da pretpostavljeni put povećanja eksploatacije i smanjivanja troškova ide direktno kroz rat, nasilje i represiju kako bi se terorisali radnici/e i razdvojili starosedeoci/teljke i poljoprivrednici/e od njihove vezanosti za zemlju i njeno bogatstvo. Zasigurno, mogućnost miroljubivog kapitalizma negirana je u ranim devedesetim sa započinjanjem “četvrtog svetskog rata” (protiv naroda i država koji su odbijali neoliberalna Nova zauzimanja) odmah nakon kraja “trećeg svetskog rata” (protiv komunističkih država).

U ovoj krizi takođe biće sukoba u još-uvek-samo-naslućivanom “petom svetskom ratu”, koji neće da uključuju samo ponavljanja neoliberalnih ratova čiji je cilj bio disciplinovanje neposlušnih potčinjenih država u one “koje igraju po neoliberalnim pravilima” svetske trgovine (poput invazije i okupacije Iraka). Zato smo započeli i sada završavamo ovu raspravu o krizi i revoluciji sa fatalnim metkom koji je probio mlado telo Aleksisa Grigoropulosa. To nas zauvek podseća da je u krajnjoj analizi kapitalizam hladan, nasilan i ubilački sistem. Tako, najvažniji korak u planetarnom “smanjivanju štete”, dok prelazimo putanju od krize do revolucije, jeste razoružavanje države i kapitala koliko god je to moguće i to što pre.