Prvo su došli strani bankari željni da pozajmljuju po ucenjivačkim ratama; zatim finansijski kontrolori da budu sigurni da se platila kamata; potom hiljade stranih savetnika uzima svoj deo. Konačno, kada je zemlja bankrotirala i postala bespomoćna, bilo je vreme da strane trupe ‘spašavaju’ vladara od svog ‘pobunjenog’ naroda. Poslednji zalogaj i zemlja je gotova. (Pakenham 1991: 126)

You who hunger who shell feed you?

Come to us, we too are starving.

Only hungry ones can feed you.

B. Brecht, All or Nothing

 

Uvod

Kako to pokazuje[1] širenje sukoba u Africi, Aziji i na Bliskom istoku, te nalet vojnih intervencija SAD kroz 1980-e i 1990-e, rat je u globalu na dnevnom redu.

U narednim redovima tvrdim da je to zbog toga što nova faza kapitalističkog širenja kojoj svedočimo, zahteva uništenje svake ekonomske aktivnosti nepodređene logici akumulacije, a to je nužno nasilan proces. Korporativni kapital ne može da proširi svoj doseg nad planetarnim resursima – od mora, preko šuma, ljudskog rada, do samih naših genetskih potencijala – bez stvaranja intenzivnog otpora širom sveta. Štaviše, u samoj prirodi trenutne kapitalističke krize je da posredovanje nije moguće, a da razvojno planiranje u Trećem svetu podrazumeva ratovanje[2].

To što generalno nije prepoznata veza između integracije u globalnu ekonomiju i ratovanja, posledica je činjenice da današnja globalizacija, koja iako suštinski nastavlja kolonijalni projekt iz kasnog devetnaestog veka, sebe suštinski predstavlja kao ekonomski program. Njeno prvo i najvidljvije oružje jesu programi strukturalnog prilagođavanja, trgovinska liberalizacija, privatizacija i prava intelektualnog vlasništva. Sve ove smernice su odgovorne za ogromno prebacivanje bogatstva iz Trećeg sveta u metropole, ali one ne zahtevaju teritorijalno pokoravanje, te navodno deluju čisto miroljubivim sredstvima[3].

Vojne intervencije takođe uzimaju nove oblike, često se predstavljajući u vidu dobronamernih inicijativa poput „pomoći u hrani“ ili „humanitarne podrške“, ili, u Latinskoj Americi – „rata protiv droge“. Dalji razlog zašto brak između rata i globalizacije – što je današnji oblik imperijalizma – nije uočljiviji jeste zato što je većina novih „ratova globalizacije“ vođena na afričkom kontinentu, čiju noviju istoriju mediji sistematično izobličuju, optužujući za svaku krizu u njoj navodnu afričku „zaostalost“, „tribalizam“ i nesposobnost da se postignu demokratske institucije.

Afrika, rat i strukturalno prilagođavanje

U stvarnosti, situacija u Africi pokazuje podudarnost između razvijanja stanja konstanog ratovanja i sprovođenja programa strukturalnog prilagođavnja (PSP) započetih u 1980-im od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), kako bi se u regionu podstaklo širenje multinacionalnog kapitala. To pokazuje da strukturalno prilagođavanje generiše rat, a da rat, zauzvrat, dovršava rad strukturalnog prilagođavanja, pošto zemlje koje su pod njihovim uticajem čini zavisnim od međunarodnog kapitala i moći koja ga zastupa, počevši sa SAD, Evropskom unijom i Ujedinjenim nacijama. Drugim rečima, da citiramo Klauzevica (Clausewitz) „stukturalno prilagođavanje je rat drugim sredstvima“.

Postoji mnogo načina na koji „strukturalno prilagođavanje“ promoviše rat. Ovaj tip programa je od početka 1980-ih primenjen od strane Svetske banke i MMF-a na većinu afričkih zemalja, navodno kako bi se podstakao ekonomski oporavak i kako bi se pomoglo afričkim vladama u plaćanju dugova preuzetih tokom prethodne decenije s ciljem finansiranja razvojnih projekata. Među reformama koje propisuju su privatizacija zemlje (počevši od ukidanja zakupa komunalne zemlje), liberalizacija trgovine (ukidanje carina na uvezenu robu), deregulacija valutnih transakcija, smanjenje javnog sektora, ukidanje finansiranja društvenih službi, te sistem kontrole koji uspešno prebacuje ekonomsko planiranje od afričkih vlada ka Svetskoj banci i nevladinim organizacijama (NVO)[4].

Ovo ekonomsko strukturiranje ja navodno trebalo da podstakne proizvodnju, eliminiše neefikasnot i poveća afričku „kompetativnost“ na globalnom tržištu. Ali desilo se suprotno. Nakon više od decenije od njenog usvajanja, lokalne ekonomije su kolapsirale, strane investicije se nisu ostvarile, a jedine proizvodne aktivnosti u većini afričkih zemalja su, ponovo, kao i u kolonijalno doba, kopanje rude i ka izvozu orijentisana poljoprivreda, koja doprinosi bogatstvu globalnog tržišta, dok Afrikanci nemaju dovoljno hrane da jedu.

U ovom kontekstu opštog ekonomskog bankrota, svuda su eksplodirala nasilna suparništva među različitim frakcijama afričke vladajuće klase, koje, u nemogućnosti da se obogate iskorištavanjem rada, sad se bore da pristupe državnoj vlasti kao ključnom faktoru za sakupljanje bogatstva. Državna vlast, u stvari, jeste ključ za raspodelu i prodaju na međunarodnom tržištu, bilo nacionalnih vrednosti i bogatstava (zemlja, zlato, dijamanti, ulje, drvo), bilo vrednosti koje poseduju rivalske ili slabije grupe[5]. Tako, rat je postao nužna osnova nove trgovačke ekonomije, ili (prema nekima) „ekonomije pljačke“ (Bayert et al. 1999) koja napreduje učešćem stranih kompanija i međunarodnih agencija, koje (pored svih njihovih žalbi na „korupciju“) imaju korist od toga.

Kao i u Rusiji, insistiranje Svetske banke da se sve privatizuje oslabilo je državu i ubrzalo ovaj proces. Na isti način, deregulacija bankarskih aktivnosti i transakcija valuta (što je Svetska banka takođe tražila) pomogle su širenju trgovine drogom, što je, od 1980-ih, igralo veliku ulogu u afričkoj političkoj ekonomiji, doprinoseći formiranju privatnih armija (Bayert et al. 1999; Wiliams 1998).

Dalji izvor ratovanja u Africi bilo je brutalno osiromašenje u koje je strukturalno prilagođavanje gurnulo većinu stanovništva. Dok je osnaživalo društvene proteste, ovo je, tokom godina, razbilo društveno tkivo pošto su milioni ljudi bili prisiljeni da napuste svoja sela i odu u inostranstvo kako bi pronašli nove izvore prihoda; borba ze preživljavanje napravila je osnovu za podsticanje i manipulisanje lokalnim antagonizmima, te za regrutovanje nezaposlenih (posebno omladine) u zaraćene strane. Mnogi „plemenski“ i religijski sukobi u Africi (ništa manje od „etničkih“ sukoba u Jugoslaviji) imali su korene u ovim procesima. Od masovnog izbacivanja imigranata i religijskih nereda u Nigeriji tokom prve polovine osamdesetih, preko ratova „klanova“ u Somaliji tokom ranih devedesetih (Chossudovsky 1998), pa do krvavih ratova između države i fundamentalista u Alžiru (Stone, 1997), u pozadini najsavremenijih afričkih konflikata bili su „uslovi“ Svetske banke i MMF-a, koji su uništili ljudske živote i podrili mogućnosti za društvenu solidarnost.

Nema sumnje da mladi koji su se u prethodnim godinama borili u različitim afričkim ratovima jesu isti oni koji su pre dve decenije mogli du budu u školi nadajući se da će za život da zarađuju trgujući, ili radeći u javnom sektoru, te su mogli da u budućnosti očekuju da će moći da doprinesu dobrobiti svojih porodica. Slično, pojava dece ratnika u 1980-im i 1990-im nikada ne bi bilo moguće da, u mnogim zemljama, proširena porodica nije bila podrivena finanijskim oskudicama, a milioni dece osim ulice nisu imali gde da odu, niti su imali nekoga da brine o njihovim potrebama (Human Rights Watch, 1995).

Rat nije bio samo posledica ekonomske promene; on je bio i sredstvo da se takva promena proizvede. Dve stvari se ističu kada razmatramo preovlađujuće matrice ratova u Africi, te način na koji se ratovanje ukršta sa globalizacijom. Prvo, rat prisiljava ljude da napuštaju zemlju, tj. on razdvaja proizvođače od sredstava za proizvodnju, što je preduslov za širenje globalnog tržišta rada. Rat takođe preuzima zemlju za kapitalističku upotrebu, povećavajući stvaranje unosnih žetvi i poljoprivrede orijentisane na izvoz. Posebno je u Africi, u kojoj je i dalje rašireno komunalno iznajmljivanje zemlje, ovo bio glavni cilj Svetske banke, čiji osnovni razlog postojanja kao institucije upravo i jeste profitiranje na poljoprivredi[6]. Tako, teško je danas da se gledaju milioni izbeglica ili žrtava gladi kako napuštaju svoja mesta stanovanja, a da se ne razmišlja o zadovoljstvu koje mora da osećaju zvaničnici Svetske banke, kao i poljoprivredne kompanije, što zasigurno u svemu tome vide kretanje ka progresu.

Takođe, rat narušava suprotstavljenost naroda „tržišnim reformama“ putem ponovnog oblikovanja teritorija i ometanjem društvenih mreža koje nude bazu za otpor. Ovde je značajna povezanost – česta u savremenoj Africi – između protesta protiv MMF-a i ratnih sukoba (Federici 1992). Ovo je možda najuočljivije u Alžiru, u kome uspon antivladinog islamskog fundamentalizma datira iz vremena ustanka protiv MMF-a iz 1988, kada je hiljade mladih ljudi nekoliko dana preuzelo ulice glavnog grada u najsnažnijem i najraširenijem protestu još od vrhunca antikolonijalne borbe[7].

Intervencija spolja – koja često preuzima lokalne borbe i pretvara ih u globalne konflikte – odigrala je veliku ulogu u ovakvom okruženju. Ovo može da se vidi čak i u slučaju vojnih intervencija SAD-a koje se obično čitaju kroz prizmu „geopolitike“ i Hladnog rata, poput podrške koju je Reganova administracija dala vladama Sudana i Somalije, kao i Nacionalnoj uniji za potpunu nezavisnost Angole (UNITA) u Angoli. I u Sudanu i u Somaliji su programi strukturalno prilagođavanja počeli od ranih 1980-ih, kada su obe zemlje bile među glavnim primaocima vojne pomoći SAD. U Sudanu, vojna pomoć SAD je ojačala Numejrijev režim protiv koalicije snage što su se suprotstavljale rezovima koje je tražio MMF; čak iako, na kraju, nije mogla da suzbije ustanak u Somaliji koji ga je zbacio 1985, vojna pomoć SAD je pomogla Sijad Bareovom napadu na Isake[8], što je bila samo jedna epizoda u trajućem ratu koji su nacionalne i internacionalne agencije tokom zadnje decenije vodile protiv pastirskih klanova (Africa Watch, 1990)[9].

Takođe u Angoli, vojna pomoć SAD UNITA-i poslužila je u prisiljavanju vlade ne samo na odbacivanje socijalizma i pomoći kubanskih trupa, već i na pregovaranje sa MMF-om, te je ona nesumnjivo ojačala pregovaračku moć naftnih kompanija koje su delovale u zemlji (Sogge 1994:15).

Pomoć u hrani i prikriveno ratovanje

U mnogim slučajevima, ono što oružje nije moglo da dovrši postignuto je kroz „pomoć u hrani“ obezbeđenoj od SAD, UN-a i različitih NVO-a, izbeglicama i žrtvama oskudice koje su doneli ratovi. Isporučujući ih često obema stranama u konfliktu (kao što je to bilo u Sudanu, Etiopiji i Angoli) pomoć u hrani je postala glavna komponenta savremene neokolonijalne ratne mašine, te ratne ekonomije koja je od nje nastala. Prvo, ona je ovlastila druge međunarodne organizacije pored Crvenog krsta da mogu da intervenišu u zonama konflikta u ime obezbeđivanja pomoći (1988. UN je doneo rezoluciju kojom potvrđuje pravo davaocima da isporučuju pomoć) (Macrae i Zwi 1994a: 11-12)[10]. Na ovakvim osnovama je opravdana vojna intervencija SAD/UN u Somaliji 1992-1993 („Operacija obnavljanja nade“).

Ali čak i kada nije udružena sa vojnim trupama, isporuka pomoći u hrani u situacijama konflikta uvek je oblik političke i vojne intervencije pošto prolongira rat hraneći zaraćene vojske (često više nego samo civilno stanovništvo), oblikuje vojnu strategiju i pomaže jačoj strani – onoj najbolje opremljenoj da iskoristi distribuciju hrane – da pobedi (Duffield 1994: 60-63). Upravo to se dogodilo u Sudanu i Etiopiji u 1980-im, gde su SAD, UN i NVO-e poput CARE, obezbeđujući hranu, postale glavni učesnici u ratovima što su se vodili u ovim zemljama[11].

Kao dodatak, pomoć u hrani doprinosi razmeštanju i pomeranju seoskih zajednica, postavljajući centre za hranjenje organizovane oko potreba NVO-a; to podriva lokalnu poljoprivredu prouzrokovanjem pada cena na lokalnim tržištima; uvodi nove izvore ratovanja, pošto očekivanje prisvajanja velikih zaliha hrane i njene lokalne ili međunarodne prodaje, obezbeđuje novi motiv za sukobe, naravno, stvaranje ratne ekonomije, posebno u zemljama koje su dramatično osiromašene (Duffield 1994).

Koliko je pomoć u hrani bila upitna po svojim efektima, toliko je sumnjiva njena sposobnost da garantuje ljudsko izdržavanje (koje bi bilo bolje obezbeđeno distribucijom poljoprivrednog oruđa i semena i, pre svega, prekidom neprijateljstava), te moramo da se zapitamo da li prava svrha ove inicijative leži u prekidu održive poljoprivrede i stvaranju dugotrajne zavisnosti od uvozne hrane – što su centralne tačke reformi Svetske banke, kao i preduslovi za integraciju afričkih zemalja u globalnu ekonomiju. Ovakvo pitanje je još legitimnije kada se uzmu u obzir negativni efekti pomoći u hrani koji su dobro poznati još od 1960-ih, kada su oni postali predmet raznih protesta i istraživanja širom Trećeg sveta. Od tada, gotovo da je postao aksiom da „ne pomažeš ljudima dajući im hranu, već dajući im oruđe da sebe nahrane“ i da čak i u uslovima gladi, ono što je ljudima najpotrebnije da prežive jeste očuvanje njihove sposobnosti da uzgajaju hranu. To kako su UN i Svetska banka mogli da zaborave ovu lekciju je naravno neobjašnjivo, osim ukoliko ne pretpostavimo da je pojava pomoći u hrani u savremenim sa ratom povezanim operacijama u Africi imala kao jedan od svojih glavnih ciljeva komercijalizaciju zemlje i poljoprivrede i preuzimanje tržišta hrane od strane međunarodnog agrobiznisa.

Mora da se doda da su „operacije pomoći“, koje su se oslanjale na intervenciju stranih NVO-a i organizacija za pomoć, dalje marginalizovale žrtve konflikta i oskudice, kojima je odbijeno pravo da kontrolišu aktivnosti pomoći, dok su svuda po međunarodnim medijima od istih tih NVO-a prikazane kao bespomoćna bića koja ne mogu da se brinu o sebi. Naravno, kao što to Makre i Zvi (Macrae i Zwi) naglašavaju, jedino pravo koje jeste priznato bilo je pravo „davaoca“ da isporučuju pomoć, koja je, kao što smo videli, korištena (u Somaliji 1992-3) kao poziv na vojnu intervenciju (Macrae i Zwi (a), 1994).

Mozambik: paradigmatičan primer modernog ratovanja

Kako prvo to da rat, a potom humanitarna pomoć, mogu da budu iskorišteni u ponovnoj kolonizaciji zemlje, njenom iznošenju na tržište i slomu njenog otpora ekonomskoj i političkoj zavisnosti, najbolje je moglo da se vidi u slučaju Mozambika (Hanlon 1991, 1996). Naravno, rat koji je Nacionalni otpor Mozambika, odnosno Renamo[12] (opunomoćenik aparthejda Južne Afrike i SAD) vodio protiv ove zemlje skoro tokom cele decenije (1981-1990) sadrži sve ključne elemente današnjih ratova globalizacije:

I Uništenje fizičke i društvene (re)produktivne infrastrukture zemlje kako bi se izazvala kriza reprodukcije i nametnula ekonomska i politička potčinjenost.

Ovo je Renamo postigao putem (a) korištenja sistematičnog terora protiv stanovništva (masakri, porobljavanje, nametanje užasnih sakaćenja) koje je prisililo ljude da napuštaju svoja zemljišta i pretvaralo ih je u izbeglice (više od milion ljudi je ubijeno u ovom ratu); (b) uništavanjem puteva, mostova, bolnica, škola, a pre svega uništenje svih poljoprivrednih aktivnosti i imanja – osnovnih sredstava preživljavanja za populaciju poljoprivrednika. (Slučaj Mozambika pokazuje stratešku značajnost „ratovanja malog intenziteta“, započinjući sa korištenjem miniranja zemljišta, kao sredstva sprečavanja ljudi da odlaze na poljoprivredni posed, te tako stvarajući situaciju gladi koja traži spoljašnju pomoć.

II Korištenje „pomoći u hrani“ isporučenoj izbeglim ljudima i žrtvama gladi kako bi se obezbedilo povinovanje ekonomskim uslovljavanjima, stvara dugoročnu prehrambenu zavisnost i slabi sposobnost zemlje da kontroliše svoju ekonomsku i političku budućnost. NE sme da se zaboravi da je pomoć u hrani veliki podsticaj poljoprivredi SAD, koja od toga dvostruko profitira, prvo oslobađajući se svojih golemih viškova, te potom, zarađujući na tome što je zemlja kojoj se pomaže postala zavisna od uvozne hrane. 

III Prebacivanje donošenja odluka sa države na međunarodne organizacije i NVO-e. Tako potpun je bio napad na nezavisnost Mozambika da, jednom kada je prisiljen da traži pomoć, Mozambik je morao da prihvati da se NVO-ima da zeleno svetlo u upravljanju operacijama pomoći, uključujući pravo da uđu na bilo koji deo njegove teritorije i da se hrana stanovništvu distribuiše direktno, na mestima po njihovom izboru. Kao što je to Jozef Hanlon (Joseph Hanlon) pokazao u Mozambique: Who calls the shots?, vladi je bilo teško da protestvuje protiv NVO politike, čak i u slučajevima desničarskih NVO-a, poput World Vision, koji su koristili distribuciju hrane za političku i religijsku propagandu; ili NVO-a poput CARE za koje se sumnjalo da sarađuju sa CIA.

IV Nalaganje nemogućih uslova mira, poput „pomirenja“ i deljenja vlasti sa Renamom (nepomirljivim neprijateljom vlade Mozambika i stanovništva Mozambika, odgovornim za mnoge žrtve i masakr više od jednog miliona ljudi) što je stvorilo potencijal za trajnu nestabilnost. Ova politika „pomirenja“, danas cinično i široko primenjivana, od Haitija do Južne Afrike, kao „mirovni uslov“ – politički ekvivalent prakse hranjenja obe strane u konfliktnom okruženju – jeste najuočljiviji izražaj trenutnog pokreta ponovne kolonizacije, pošto ona tvrdi da ljudi u Trećem svetu nikada ne treba da imaju pravo na mir, niti da se zaštite od dokazanog neprijatelja. Ona takođe tvrdi da nemaju sve zemlje ista prava, pošto SAD, ili bilo koja zemlja iz EU, nikada ne bi ni pomislili da prihvate tako besmislene predloge.

Zaključak: od Afrike do Jugoslavije i dalje

Slučaj Mozambika nije jedinstven. I ne samo da većinom afričkih zemalja praktično rukovode agencije podržane od SAD i NVO-e: posledice – uništenje infrastrukture, nametanje tržišnih reformi, nametnuto pomirenje sa ubilačkim, „nepomiriljivim“ neprijateljima, destabilizacija – mogu danas da se pronađu, u različitim stepenima i kombinacijama, svuda u Africi, do te mere da je nekoliko zemalja, poput Angole i Sudana, u stanju stalne uzbune, u kome je njihova mogućnost preživljavanja kao političkih entiteta dovedena u pitanje.

Upravo je kroz ovakvu kombinaciju finansijskog i vojnog ratovanja do sada zadržavan afrički narodni otpor protiv globalizacije, na isti način kao što je to bio slučaj u Centralnoj Americi (El Salvador, Nikaragva, Gvatemala, Panama) u kojoj je tokom 1980-ih otvorena vojna intervencija SAD bila pravilo.

Razlika je bila u tome što je u Africi, pravo SAD/UN-a da pošalju trupe generalno bilo opravdavano u ime „održanja mira“, „ostvarenja mira“ i „humanitarne intervencije“, verovatno i zato što, pod bilo kojim drugim uslovima iskrcavanje marinaca (kao ono što smo videli u Panami i Grenadi) ne bi bilo međunarodno prihvaćeno. Ove intervencije, ipak, nova su lica kolonijalizma, ne samo u Africi. Ovo je kolonijalizam koji cilja na kontrolisanje politika i resursa pre nego na osvajanje teritorijalnih poseda, a u političkim terminima to je, „filantropski“,“humanitarni“,“bezgranični“ kolonijalizam koji cilja na „usmeravanje“ pre nego na „vladanje“, pošto ovo poslednje podrazumeva posvećenost specifičnim institucionalnim i ekonomskim oblicima, tamo gde moderni imperijalizam slobodne trgovine želi da održi svoju slobodu da izabere institucije, ekonomski oblik i lokacije koje se najbolje uklapaju u njegove potrebe[13]. Ipak, kao i u starom kolonijalizma, vojnici i trgovci nisu razdvojeni, kao što to pokazuje današnji brak između distribucije pomoći u hrani i vojne intervencije.

Od kakvog je značaja ovakav scenario za antiratni pokret, kao i za tvrdnju ovog članka da je rat i dalje na globalnom planu?

Prvo, možemo da očekujemo da se situacija koja se razvila u Africi posle prilagođavanja – sa svojom mešavinom ekonomskog i vojnog ratovanja i razvijanjem strukturalnog prilagođavanja kao intervencije u konflikt – u dolazećim godinama ponovo i ponovo reprodukuje širom Trećeg sveta. Takođe možemo da očekujemo da će da dolazi do ratova u bivšim socijalističkim zemljama, pošto će institucije i sile koje guraju proces globalizacije zaključiti da su industrija u posedu države, kao i drugi zaostaci socijalizma, prepreka “slobodnoj trgovini” isto kao što je to bio i afrički komunalizam.

U tom kontekstu rat NATO-a protiv Jugoslavije je verovatno prvi primer (nakon Bosne) onoga što dolazi, kako se državni socijalizam zamenjuje liberalizacijom i slobodnim tržištem, a širenje NATO-a na istok obezbeđuje “sigurnosni okvir”. Odnos između “humanitarne intervencije” NATO-a u Jugoslaviji i “humanitarne intervencije” u Africi je toliko blizak da su humanitarni radnici – to jest vojne snage savremene ratne mašine – prebačeni iz Afrike ka Kosovu, gde su ponovo imali priliku da procene relativnu vrednost afričkih i evropskih života u očima međunarodnih organizacija, mereno kvalitetom i količinom sredstava ponuđenih izbeglicama.

Takođe treba da shvatimo da je situacija sa kojom se suočavamo mnogo drugačija od imperijalizma kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Zato što su tadašnje imperijalističke sile bile vezane i odgovorne za specifične i teritorijalno definisane društvene, političke i infrastrukturne aranžmane. Tako, u imperijalističkim vremenima topovnjača i mitraljeza, koji su mogli iz daljine da ubiju hiljade ljudi, uvek je mogla da se utvrdi odgovornost za masakre, zaraze i druge oblike masovnog ubijanja. Znamo, na primer, da je belgijski kralj Leopold bio lično odgovoran za ubijanje miliona ljudi u Kongu (Hochschild 1998). Nasuprot tome, danas, zbog posledica strukturalnog prilagođavanja, svake godine umiru milioni Afrikanaca, ali za to niko nije odgovoran. Štaviše, društveni uzorci umiranja u Africi sve više postaju nevidljivi, kao što je nevidiljiva ruka kapitalističkog tržišta (Walton i Seddon, 1994).

Konačno, moramo da razumemo da ne možemo da se mobilišemo samo protiv bombardovanja, niti samo da tražimo da se zaustavi bombardovanje i da zahtevamo “mir”. Od postratnog scenarija u Iraku smo naučili da uništenje infrastrukture jedne zemlje proizvodi više umiranja od samih bombi. Moramo da naučimo da su smrt, glad, bolesti i uništavanje dnevna realnost za većinu ljudi širom planete. Više od toga, strukturalno prilagođavanje – najuniverzalniji program u današnjem Trećem svetu, koji u svim svojim oblicima (uključujući Dokument o afričkom razvoju i mogućnostima) predstavlja savremeno lice kapitalizma i kolonijalizma – jeste rat. Tako, program antiratnog pokreta mora da uključuje eliminaciju strukturalnog prilagođavanja u svim njegovim mnogobrojim oblicima, ukoliko želimo da konačno okončamo imperijalistički projekat koji ga nosi u sebi.

Fusnote:

[1] U skorašnjem računanju, u 1999-oj je 75 zemalja doživelo neki vid rata; 33 od njih pripadaju afričkim nacijama. Ovo je “Četvrti svetski rat” protiv siromašnih širom sveta, o kome je često pisao subkomandant Markos.

[2] Za opis ove nove faze kapitalizma koja naglašava nestajanje međuklasnih posredovanja videti Federici (1999) i Midnight Notes (1992). Fraza “nova ograđivanja” koristi se u ovim člancima kako bi ukazala da napad savremenog kapitalizma teži uništenju svih garantovanih sredstava za život koja su postojala u socijalističkim, postkolonijalnim ili kejnzijanskim državama u 1950-im i 1960-im. Ovakav proces mora da bude nasilan, kako bi bio uspešan.

[3] Ogromna postojeća literatura o strukturalnom prilagođavanju, globalizaciji i neoliberalizmu je opširno opisala ovaj transfer bogatstva. Videti: (Brecher i Costello 1994), (Bello 1994), (Barnet i Cavanagh 1994) i (Federici 1999)

[4] Literatura o strukturalnim prilagođavanjima u Africi takođe je ogromna. Od sredine 1980-ih, NVO (i međunarodne i lokalne) postale su suštinske za implementaciju programa strukturalnog prilagođavanja, pošto su preuzele oblasti društvene reprodukcije za koje je država prisiljena da obustavi finasiranje, kada je strukturalno prilagođena. Kao što Aleks de Val piše: “…kombinacija neoliberalizma i zalaganje za “ljudsko lice” stvorili su na široj skali novu ulogu za međunarodne NVO kao podizvođače u isporuci takvih osnovnih usluga poput zdravstva, širenja poljoprivede i obroka hrane… Često, NVO koje se bave uslugama isporuke na široj skali (CARE, Catholic Releif Services, Save the Children fon) uvučene su tamo gde su bile krize poput bolesti ili institucionalnog kolapsa, a ostale su i nakon toga. U drugim slučajevima, NVO su postavljale savetnike u ministarstva (posebno u oblasti zdravstva) i povremeno su preuzimale odgovornost za celu oblast. Osnovna nabavka lekova za klinike u glavnom gradu Sudana, osnovna zdravstvena zaštita u seoskoj Ugandi i gotovo svi programi za TB i gubu u Tanzaniji su samo tri među ostalim “nacionalnim” zdravstvenim programima kojima su u velikoj meri upravljale NVO koristeći fondove evroameričkih institucionalnih donora” (de Waa 1997: 53)

[5] Dobar primer pljačkanja slabijih grupa može da se nađe u Sudanu, u kome je tokom kasnih 1980-ih, sudanska vlada dala pravo Murahalinskoj miliciji, nastaloj od bagarskih Arapa, da krade stoku Dinka. “Napadi su bili česti, rašireni i razorni. Napadači su krali živu stoku, uništavali sela, trovali izvore i ubijali bez razlike. Takođe su bili uključeni u masakriranje zarobljenih. Izbegli preživeli pobegli su u vojna naselja, u kojima su bili primorani da jeftino prodaju svoju stoku i druge stvari.” (de Waal 1997:94). Za više o ovom procesu videti (Duffield 1994:54-57).

[6] Za analizu politike Svetske banke u promovisanju iskorištavanja poljoprivrede u Africi videti (Caffentzis, 1995)

[7] Trenutni rat između vlade i islamskih fundamentalista počeo je odbijanjem vlade da prizna izborne rezultate koje su fundamentalisti ostvarili početkom 1992. Ali koreni konflikta se nalaze u vladinom oštrom odgovoru na nerede protiv MMF-a iz 1988. Videti (Stone 1997)

[8] http://en.wikipedia.org/wiki/Isaaq – prim.prev

[9] U 1987, Oksfam (Oxfam) je izvestio da je Evropska komisija zvanično odgovorila sa samoispunjavajućim proročanstvom na njegov zahtev za ubacivanje pastira u južni Sudan: “Po njenom mišljenju, pastirstvo je, u svakom slučaju, neostavarljivo i u povlačenju u celoj regiji”. Oksfam je to komentarisao: “Važno je primetiti da USAID, UNICEF i EEC su svi skoro izrazili slične poglede u vezi sa paristvom na Jugu; da se gasi i da će ionako da za dvadeset godina da nestane” (Keen i Wilson 1994:214)

[10] Kao što piše De Val: “…prvi dogovoreni sporazum o pristupu ratnoj zoni (bila) je Operacija Lajflajn u Sudanu u aprilu 1989… (ovo je) u 1991-92 praćeno sa konceptom operacija „spojenih ovlaštenja“, na primer u istočnoj Etiopiji, gde su UNHCR, UNICEF i WFP pomagali izbeglicama, razmeštenim ljudima i osiromašenim stanovnicima, bez diskriminacije. Pristup „spojenih ovlaštenja“ dalje je razvijen u bivšoj Jugoslaviji. (de Waal 1997: 69)

[11]Jedan od najistaknutijih primera ovakve transformacije donosilaca pomoći u vojne učesnike jeste podrška koju su SAD i UN pružile etiopskoj vladi u ratu protiv Eritrejskog narodnooslobodilačkog fronta (ENOF) i Tigrajskog narodnooslobodilačkog fronta (TNOF) u 1980-im. Poznata “We are the Children” oskudica iz 1984-5 nije prouzrokovana sušom, prevelikom populacijom ili neodgovarajućom upotrebom zemljišta, kao što se tada tvrdilo. Njen pravi razlog bile su brojne ofanzive etiopske vlade protiv ENOF-a i TNOF-a, kao i njen program raseljavanja koji je nasilno izmestio stotine hiljada ljudi sa severa na jug zemlje (tokom čega je 50 000 ljudi umrlo). Pomoć u hrani koju su obezbedile SAD, UN i različite NVO (u vrednosti od gotovo tri milijarde dolara između 1985. i 1988) bila je od suštinskog značaja za nastavak ratnih napora etiopske vlade, kao i za raseljavanje. (Tako potpuna je bila saradnja i saučesništvo SAD, UN i NVO osoblja sa etiopskom vladom da su sakrili uzroke oskudice; sakrili su davanje hrane vojsci (civilima je otišlo maksimalno 15% pomoći, ostatak je išao vojsci), sakrili su cenu ljudskih žrtava kao posledice programa raseljavanja, pridružili su se etiopskoj vojsci “kako bi pristupili oblastima gladovanja” i, povrh svega toga, glasno su se žalili kako su sprečeni njihovi humanitarni napori nakon što su ENOF i TNOF ponovo zauzeli oblast! Aleks de Val, kodirektor Afrikan Rajtsa (African Rights), obezbedio nam je dubinsku, prosvetljujuću analizu ove lakrdije (de Waal 1997:115-127) koje je posebno značajna pošto je on sam bio uključen u dešavanja o kojima izveštava.

[12] http://en.wikipedia.org/wiki/RENAMO – prim.prev

[13] Ovo je slično “novom ropstvu” o kome je diskutovao Bales (1999) u kome suvremeni vlasnici robova u Tajlandu i Brazilu izbegavaju odgovornost za svoje robove, tako da su “jednokratni” nakon što postanu neprofitabilni.

Komuna X

Izvor: link