Moj kratki članak u poslednjem broju časopisa, 'Against the Excess of Language' izazvao je kritike koje su, proširujući originalnu temu diskusije, pokrenule opšti problem revolucionarne taktike, što je problem o kome uvek iznova treba razgovarati, jer bi od njegovog rešenja mogla zavisiti sudbina dolazeće revolucija.

Neću se ovde baviti načinom na koji se protiv tiranije što danas tlači Italijane može boriti i ona uništiti. Predlažem da jednostavno razjasnim ideje i da govorim o moralnoj pripremi, bilo sa bližom ili daljom budućnosti na umu, jer za nas ništa drugo i nije moguće. Štaviše, kada procenimo da je došao trenutak za stvarnu akciju, imaćemo još manje šansi nego sada da o tome razgovaramo.

Ovde sam zabrinut isključivo i hipotetički, dešavanjima nakon trijumfalnog ustanka i nasilnim metodama koje bi neki hteli da usvoje putem "delenja pravde" i za koje
drugi veruju da su neophodne kako bi odbranili revoluciju od neprijateljskih zamki.

Ostavimo 'pravdu' po strani. Ona je previše relativan koncept; uvek je služila kao izgovor za sve vrste ugnjetavanja i nepravde i često ona nije bila ništa više do osveta. Mržnja i žudnja za osvetom su nezadrživa osećanja koja se prirodno probuđena i podstaknuta ugnjetavanjem. Ali ako ona mogu biti pozitivna sila u zbacivanju jarma, ona postaju negativnom silom kada dođe trenutak da se ugnjetavanje zameni, i to ne novim ugnjetavanjem, već slobodom i solidarnošću. Stoga moramo nastojati da probudimo viša osećanja, koja svoju energiju crpe iz ljubavi prema dobrom, istovremeno pazeći da ne izgubimo energiju. Neka se mase ljudi ponašaju kako strast nalaže, ako je alternativa tome  kontrolišuća sila koja koči, koja bi se pretvorilo u novu tiraniju. Ali uvek zapamtimo da, kao anarhisti/kinje, ne možemo da budemo osvetnici ni dželati. Ako želimo da budemo oslobodioci, moramo se ponašati kao takvi propagandom i delima.

Hajde da se pozabavimo najvažnijim pitanjem, koje je ujedno i jedino ozbiljno koje su moji kritičari pokrenuli na ovu temu: odbrana revolucije.

Mnogi ljudi su još uvek fascinirani idejom "terora". Njima se čini da su giljotine, streljački vodovi, masakri, deportacije i zatvor ('vešala i galija', kako mi je to jedan istaknuti komunist nedavno rekao) moćno i neophodno oružje revolucije, i da ako je toliko revolucija poraženo ili toliko očekivanja porušeno, to je bilo zbog previše ljubaznosti, 'slabosti' od strane revolucionara, koji nisu dovoljno proganjali, potiskivali ili ubijali.

Ova pristrasnost koja se provlači kroz određene revolucionarne grupe, nastala je
u retorici i istorijskim falsifikatima apologeta Francuske revolucije, a poslednjih godina ju je osvežila boljševička propaganda. Ali u stvari je suprotno. Teror je uvek bio oruđe tiranije. U Francuskoj je služio mračnoj tiraniji Robespjera i otvorio je put Napoleonu i kasnijim kontrarevolucijama. U Rusiji je proganjao i ubijao anarhiste i
socijaliste, masakrirao pobunjene radnike i seljake i, zaista, zaustavio revoluciju koja je imala realne šanse da uvede civilizovani svet u novu eru.

Oni koji veruju u oslobodilačku revolucionarnu efikasnost represije i žestine, imaju isti zaostali mentalitet kao i pravnici koji veruju da je odmeravanje strogih kazni ključno za izbegavanje zločina i stvaranje sveta koji više poštuje zakon.

Teror, kao i rat, budi brutalna, atavistička osećanja, još uvek samo slabo prekrivena slojem civilizacije, a donosi u prvi plan najgore elemente naroda. Umesto da pomogne u odbrani revolucije on pomaže u njenoj diskreditaciji, u tome da postane mrska većini; i
posle perioda žestokih borbi, neizbežno vodi ka onome što se danas naziva 'normalizacijom' – legalizaciji i održavanju tiranije. Koja god partija da pobedi, tiranija se uvek završava uspostavljanjem jake vlade, za jedne da bi se osigurao mir na račun slobode, za druge da bi se obezbedila moć bez prevelikih opasnosti.

Svestan sam da anarhisti teroristi (koji ih ima malo) odbijaju bilo koji oblik organizovanog terora, po nalogu vlade od strane unajmljenih agenata, te da bi hteli da narodne mase svoje neprijatelje pogube direktno. Ali ovo bi samo pogoršalo situaciju. Teror može da zadovolji fanatike, ali pre svega odgovara pravim zlikovcima, pohlepnim za krvlju i novcem. I ne bi trebalo ulagati napore u idealizovanje masa i zamišljati ih kako se sastoje od jednostavnih muškaraca i žene koji, ako počine ekscese, to čine iz dobrih namera. Policija i fašisti služe buržoaziji, ali dolaze iz nedra naroda!

Fašizam je u svoje redove primio mnoge zločince i tako je donekle unapred pročistio ambijent u kome će se revolucija odigrati. Ali ne treba verovati da su svi Dumini i Cezarino Rosi-ji ovog sveta fašisti. Ima onih koji iz bilo kog razloga ne žele ili nisu uspeli da postanu fašisti, ali koji su u ime "revolucije" voljni da urade ono što fašisti rade u ime „otadžbine“. Kao što su ubice svakog režima uvek spremne da se unajme u nove režime, i postanu njihovi najrevnosniji sledbenici, tako će i današnji fašisti požuriti da postanu sutrašnji anarhisti ili komunisti, ili šta već, sve dok mogu da tiranišu druge i daju oduška svojim zlim namerama. A ako to ne mogu da urade u svojoj zemlji, jer su tamo poznati i kompromitovani, oni će revolucionarni standard doneti u druge zemlje i pokušaće da se uzdignu tako što će biti nasilniji i "energičniji" od ostalih, tretirajući sve one koji revoluciju vide kao veliki napor dobrote i ljubavi, kao umerenjake, reakcionare i kontrareakcionare.

Naravno, revoluciju treba braniti i razvijati neumoljivom logikom; ali ona se ne sme i ne može braniti sredstvima koja su u suprotnosti sa njenim sopstvenim ciljevima.

Glavna sredstva za odbranu revolucije ostaju, kao i uvek, da se buržoaziji oduzmu ekonomska sredstva kojima vlada, da se svi naoružaju (sve dok ne dođe vreme da se oružje odbaci poput beskorisne opasne igračke) i da se zainteresuju velike mase stanovništva za pobedu.

Ako, da bismo pobedili, moramo da postavimo vešala na javnom trgu, više bih voleo da izgubim.

Iz knjige:  The Anarchist Revolution: Polemical Articles 1924–1931

Izdavać: Freedom Press London 1995.

 

Izvor: link