Istorijska pozadina
Koreni anarho-sindikalističkog pokreta u Nemačkoj datiraju iz sindikalnog pokreta devetnaestog veka. Za razliku od velikih centralističkih sindikata pod uticajem Socijaldemokratske partije (SPD), anarhosindikalisti su bili snažno ukorenjeni u klasnoj borbi, antimilitarizmu i federalizmu. Tokom Prvog svetskog rata, anarhosindikalisti su bili prvi sindikalni aktivisti koji su govorili protiv rata. Posle 1918. regrutovali su mnogo novih članova, a značajni anarho-sindikalistički sindikati su se pojavili u Berlinu, Saksoniji, Tiringiji, Rajni i Rurskoj dolini. Ubrzo su se ujedinili u Slobodni radnički sindikat Nemačke (FAUD). Na svom vrhuncu ranih 1920-ih, FAUD je imao oko 150.000 članova. Mnogi od njih su bili nezaposleni, a na ulicama je bilo dosta agitovanja, uglavnom ispred vladinih kancelarija. To je dovelo do aktivizma koji je bio veoma različit od aktivizma redovnog sindikalnog pokreta.

Rastuća popularnost FAUD-a navela je centralističke sindikate, koji su bili organizovani u Generalnom nemačkom sindikatu (ADGB), da aktivno potkopaju organizacione napore FAUD-a. Radnici su bili prisiljavani da se pridruže socijaldemokratskim sindikatima pod pretnjom da će u suprotnom da budu prokazani šefovima ili policiji. Radnici povezani sa ADGB-om su čak stupili u štrajk da bi uprava otpustila njihove kolege anarhosindikaliste. Kao rezultat toga, članstvo u FAUD-u je palo na deset hiljada članova/ica do kraja 1920-ih, kada su anarhosindikalisti bili suočeni sa još više zabrinjavajućim razvojem događaja: usponom nacionalsocijalističkog pokreta.

Schwarze Scharen (Crne grupe)

U svetlu sve veće nacističke pretnje, formirane su različite radničke grupe za samoodbranu. Većinom socijaldemokratski Reichsbanner Schvarz-Rot-Gold (Zastava Rajha: crno, crveno i zlatno) i komunistički Rote Frontkampfbund (Liga boraca Crvenog fronta) osnovani su 1924. Godine 1929. pridruželi su im se malo poznate anarhosindikalističke grupe, koje su sebe nazivale Schwarze Scharen (grubi prevod - Crna jata).1

Pripadnici Schwartze Scharen nosili su oružje i uniforme koje su se sastojale od crnih čizama, crnih pantalona, crnih košulja i crnih beretki. Učestvovali u uličnim tučama protiv nacista i obezbeđivali su sastanke i događaje, uglavnom FAUD-a i Sindikalističko-anarhističke omladine Nemačke (SAJD). Više puta su čuvali suosnivača FAUD-a i poznatog anarhosindikalistu Rudolfa Rokera. Neke grupe su se pripremale i za duže oružane sukobe sa nacistima.

Oni koji su se pridružili Schwarze Scharen videli su fašizam kao ozbiljnu pretnju, ne samo po radničku klasu; pokušali su da mobilišu kolege radnike/ice da im se priključe. U julu 1930. godine, Schwarze Scharen oblasti Berlin-Brandenburg izdale su sledeći apel:

"Da li ste svesni posledica svoje pasivnosti? Druže, nemoj da nas pogrešno shvatiš! Ne plašimo se mi za Schwartze Scharen. Dobro smo zasnovani i naša organizaciona struktura je jaka. Nećemo nestati. Ali razmislite o sledećem: mnogi radnici/ice se ponašaju na isti način kao i ti. Ali time što si pasivan, ti sabotiraš naš rad; otežavaš napore koji računaju na tvoju solidarnost. Kao klasno svesni proleter, možeš li čiste savesti da dozvoliš da pokret koji obećava, opremljen najkorisnijim od oružja, dalje napreduje samo sopstvenim snagama? Možeš li mirne savesti da se pridružiš ovom pokretu tek onda kada on postane masovan i učini svoja neophodna dela? Hajde druže, potrudi se i sam!" [2]

Schwartze Scharen su zasnovane na anarho-sindikalističkim principima i bile su bliske FAUD-u, ali su se organizovale autonomno. Dok su se u nekim regionima, posebno u Gornjoj Šleziji, lokalne FAUD grupe često preklapale sa Schwartze Scharen, na drugim mestima je bilo izrazitijih podela. Neke Schwartze Scharen grupe su takođe imale članove bez anarhosindikalističkog ili bilo kakvog sindikalnog porekla. Mnogi članovi su bili mladi, zbog čega su Schwartze Scharen često nazivani „omladinskom organizacijom“, iako je prosečna starost bila oko trideset godina.

Jedina Schwartze Scharen povelja koja je preživela nacistički režim — ironično, u Pruskom tajnom državnom arhivu — bila je ona koju je izdala grupa Berlin-Brandenburg. Ona je sledeća:

Schwartze Scharen je antifašističko udruženje revolucionarnih radnika/ica.

Bez rezerve stoje iza principa sindikalizma i njegovih organizacija, odnosno FAUD-a i SAJD-a.

Oni sebe vide kao dopunu pomenutim pokretima i kao zaštitnu snagu od fašizma i neprijatelja anarhosindikalizma.

Pre svega, oni smatraju svojom dužnošću da se okupljaju protiv fašizma i da obrazovanjem propagiraju slobodarski socijalizam.

Svaki radnik/ica može da postane član Schwartze Scharen.

Schwartze Scharen imaju federalnu strukturu. Pojedinačne grupe se sastoje od osam članova. One čine osnovu federacije. Svaka četiri dodatna člana čine novu grupu. Svaka grupa ima vođu i pomoćnika vođe. Tri grupe čine sekciju. Svaka sekcija bira vođu iz svog članstva. Četiri sekcije čine Hundertschaft.[3] Vođa Hundertschaft-a mora biti izabran iz redova vođa sekcija. Vođe Junderschaft-a u jednom okrugu čine upravni odbor.

Svaki vođa može biti razrešen u bilo kom trenutku prostom većinom glasova u odgovarajućoj grupi, sekciji ili Hunderschaft-u.

Svaki član plaća naknadu od pedeset feninga mesečno. Naknada se mora platiti vođi grupe tokom prve nedelje u mesecu. Svaki novi član mora da plati upisninu od dvadeset pet feninga.

Ako član prekrši principe, smernice ili rezolucije grupe, ili ako se upusti u ponašanje koje šteti organizaciji ili njegovim drugovima, može biti isključen.

Organizaciju može da raspusti samo generalna skupština koja se mora najaviti svim članovima četrnaest dana unapred i to samo dvotrećinskom većinom glasova. U slučaju raspuštanja, sva imovina organizacije biće preneta na FAUD i SAJD.[4]

Odnos između FAUD-a i Schwartze Scharen-a nije bio bez tenzija. One mogu da se rezimiraju na sledeći način:

Za FAUD, revolucija je mogla da počne samo generalnim štrajkom. Po mišljenju Schwartze Scharen-a, generalni štrajk mora da bude praćen oružanom borbom koja se proteže dalje od sporova na radnom mestu i industrijskih centara.

Neki članovi FAUD-a kritikovali su Schwartze Scharen zbog njihove borbene pojave i nasilnog ponašanja.

Neki članovi FAUD-a su se plašili da će se Schwartze Scharen pretvoriti u rivalsku anarhosindikalističku organizaciju avangardnog tipa, koja će u najgorem slučaju da replicira boljševizam.

Međutim, postojala je i široka podrška za Schwartze Scharen unutar FAUD-a, kao što otkriva sledeći letak deljen u Berlinu 1930. godine:

Druže, šta mislite o Schwartze Scharen? Nedavno su drugovi FAUD-a u Gornjoj Šleziji osnovali antifašističko udruženje. Ovoj organizaciji, koja sebe naziva Schwartze Scharen, bilo je potrebno samo kratko vreme, da regrutuje mnogo širi krug aktivnih drugova od lokalnog FAUD ogranka. U južnoj i centralnoj Nemačkoj i u Rajnskoj oblasti pojavile su se slične grupe. Takođe i u Berlin-Brandenburgu. Verujemo li da je opravdano postojanje oružanih organizacija? Naš odgovor je da. Smatramo da, posebno u vreme kada je nacionalsocijalizam u usponu, na ovo pitanje moramo odgovoriti potvrdno. Sa FAUD-om do sada nismo uspeli da dopremo do veće mase radnika jer nemamo čvrst krug aktivnih drugova koji bi, dobro upućeni u današnju politiku, bili u stanju da regrutuju u radničkim kvartovima. Mi, koji se iskreno trudimo da promovišemo FAUD, shvatili smo da je obavezno biti aktivan tamo gde žive radnici, koristiti savremena sredstva propagande (bendove, pozorišne grupe, plakate, zidne novine, a na selu i kamione sa zvučnicima) i organizovati samozaštitu proletarijata. Pridruži se Schwartze Scharen! [5]

Podrška je stizala i od istaknutih ličnosti iz radikalnog miljea. U svom časopisu Fanal, u novembru 1930, poznati anarhistički pisac i agitator Erich Muhsam rekao je sledeće o Schwartze Scharen:
"Kao odgovor na zabrinutost koja je izneta: ako, skoro u isto vreme i nezavisno jedni od drugih, antiautoritarna omladina u Šleziji, Kaselu i Berlinu — a verovatno i na drugim mestima — formira „Schvarze Scharen“ kako bi preokrenula "odbranu" radničke klase od fašizma u fizičku odbranu, onda za to mora da postoji razlog. Fanal nema razloga da drži moralno predavanje mladim anarhističkim drugovima Schwartze Scharen-a; možemo samo da uputimo naše pozdrave i ohrabrimo ih. [6]"

Iako je povelja grupe Schvarze Scharen iz Berlina Brandenburga jedina koja je preživela, sama grupa bila je kratkog veka. Naišla je na otpor lokalne FAUD grupe koji je bio veći od uobičajenog. Generalno, Schwartze Scharen-u je bilo lakše da se uspostavi na mestima gde su grupe FAUD-a bile male. Stoga su najuticajnije grupe Schwartze Scharen-a poticale iz Gornje Šlezije (centra pokreta), Vupertala u Rurskoj dolini i Kasela u Hesenu.

Gornja Šlezija

Gornja Šlezija — danas deo Poljske — bila je jedan od istorijski najreakcionarnijih regiona Nemačke. To je takođe značilo da su radničke organizacije bile prinuđene da razviju posebno militantne oblike akcije, što je, zauzvrat, pomoglo u formiranju Schwarze Scharen kasnih 1920-ih. Još jedan faktor koji je radio u korist Schwarze Scharen bio je to što su mnogi militantni radnici bili siti autoritarnih struktura komunističkih partija; tražili su fleksibilnije organizacije.

 

Prva grupa Schwarze Scharen-a osnovana je u mestu Racibórz oktobra 1929. Imala je četrdesetak članova i uvek je bila najaktivnija grupa Švarce Šarena. Jedna od njenih glavnih aktivnosti bila je organizovanje turneja po regionu kako bi pokrenula nove grupe. Pojavljivala bi se na kamionima u malim gradovima i, prema policijskom izveštaju, mahali su transparentima na kojima je pisalo „Dole država“.[7] Činilo se da imaju talenta za agitprop. Na antiratnom protestu u avgustu 1930. godine, prikolica je bila opremljena crtežima koje su sami napravili, uključujući figuru Isusa Hrista sa gas maskom, i lutku koja je predstavljala Paula fon Hindenburga, nemačkog predsednika, kako puši dugu lulu i nosi spavaćicu i papuče. Ova umetnička dela je zaplenila policija, te podnela krivične prijave.

Značaj Schwarze Scharen-a Gornje Šlezije za militantni antifašistički otpor parirao je regionalnom Rote Frontkampferbund-u. U Racibórz-u, Schwarze Scharen je nadmašio članove Komunističke partije na zajedničkim antifašističkim demonstracijama u aprilu 1930.

U Beutenu (Bitom), jednom od najvećih gradova u regionu, militantni anarhosindikalisti povremeno su bili najmoćnija antifašistička snaga. A 1932. u Kačeru (Kietrz), malom gradu od samo deset hiljada ljudi, gradonačelnik se požalio: „U svakoj prilici – posebno kada se ukinu zabrane demonstracija, marševa i sastanaka – komunisti, a posebno sindikalisti, terorišu Kačer na načine koje malo koji grad ove veličine doživljava.” [8]

U stvari, Schwarze Scharen je postao toliko popularan da su i komunisti počeli da se okreću protiv njih, pogotovo što su mnogi bivši članovi Komunističke partije punili njihove redove. Godine 1931. časopis FAUD-a Der Sindikalist objavio je izveštaj pod naslovom „Borba za Gornju Šleziju“. Sadržao je sledeće redove:
"Naši drugovi su više puta napadnuti dok su demonstrirali ispred kancelarije za nezaposlene. Ponekad bi to bilo u odnosu dvadeset na jednog. Kada su, jednom prilikom, dva člana Schwarze Scharen-a na grublji način odbili devet pijanih nasilnika, njih devet je noževima napalo sastanak članova FAUD-a. Samo zahvaljujući Schwarze Scharen-u, FAUD u Gornjoj Šleziji može da se odbrani od ovih nasilnih napada nalik fašističkim.[9]"

Ipak, nacisti su ostali najveća pretnja, a pošto su Schwarze Scharen u Gornjoj Šleziji želeli da budu spremni za preuzimanje vlasti od strane nacističke partije, počeli su da skladište eksploziv. U maju 1932, na osnovu dojave doušnika, policija je izvršila nekoliko pretresa kuća u regionu, zaplenivši dinamitne patrone, kapice za miniranje i osigurače. Materijal je došao od naklonjenih rudara koji su ga ukrali na poslu. Neki članovi Schwarze Scharen-a su pobegli u inostranstvo, drugi su osuđeni na sudu. Bio je to početak kraja organizacije u Gornjoj Šleziji.
 

Vupertal

U Vupertalu u Rurskoj dolini, Schwarze Schare su redovno ulazili u oružane sukobe sa nacistima. Incident iz novembra 1931. je opisan u Der Syndikalist:

"U petak, 13. novembra, oko 23 sata, [nacističke] siledžije su bez ikakvog razloga napali pripadnike Rajhsbanera. Kada je, baš u tom trenutku, tuda prolazilo petoro naših drugova, razbojnici su pustili one koje su prvo napali i, uz glasne pretnje, umesto na njih krenuli na naše drugove. Drug Huhn je zadobio duboku posekotinu od bokera tačno iznad oka. Kada je iz obližnje SA kasarne stiglo još nasilnika, devetnaestogodišnji drug Eugen Bener je ispalio četiri hica. Ovo je stavilo tačku na žustrinu i ratobornost pripadnika SA. Oni su istog trena ustuknuli, a osamdeset „Hitlerovih čuvara“ pobeglo je u strahu od devetnaestogodišnjeg anarhiste. Na kraju, Benera je uhapsila policijska patrola.[10]"
Beneru je suđeno i osuđen na tri meseca zatvora. Sudija je priznao da je delovao u samoodbrani, ali ga je optužio za ilegalno nošenje oružja. Na kraju je kazna smanjena na tri nedelje. Godinu dana kasnije, drugi član Schwarze Schare-a iz Vupertal, Helmut Kiršej, osuđen je za ranjavanje naciste. Kiršej, koji je takođe delovao u samoodbrani, pucao je nacističkom napadaču u nogu i osuđen je na četiri meseca zatvora.

Status Schwarze Schare-a u Vupertalu bio je jedinstven po njihovoj borbenosti. Sprečili su mnoge fašističke napade na sastanke i radničke četvrti. Ono što im je nedostajalo u masovnosti, nadomestili su svojom posvećenošću. Njihova hrabrost poslužila je i kao psihološko oružje. Kako se jedan aktivista prisećao: „SA nas je smatrala jačima nego što smo bili; plašili su se nas.“ [11]

 

Kasel

Schwarze Schare u Kaselu (Hesen), istakao se objavljivanjem uticajnog anarhosindikalističkog propagandnog materijala, izdavanjem dve periodične publikacije. Proleterski front — bio je njihov glavni časopis; izlazio je od 1930. do 1933. Godine 1930. izašao je i manji časopis pod nazivom Die schwarze Horde (Crna horda). Časopisi su nastali u teškim okolnostima, kao što to otkriva članak iz 1931. u Der Sindikalist:

"Od osnivanja naše antifašističke i revolucionarne grupe Schwarze Schare, policija i sudovi su nas beskrajno maltretirali. Naš časopis Proleterski front je zabranjen, tako da možemo da ga distribuišemo samo uz ogromne muke. Brojevi su zaplenjeni, distributeri uhapšeni, izrečene novčane kazne. . . . Mašinerija pravosudnog sistema na nas ide svom snagom. [12]"
Na kraju je tužilac u Kaselu, nazvavši Die proletarische Front „demagoškom publikacijom punom kleveta republike i njenih slugu,“ zatražio višemesečne zatvorske kazne za urednike Vilija Pola i Hermana Hanibala. Međutim, nije uspeo da ubedi porotu građana, koji očigledno nisu smatrali fraze poput „republika debelih bogataša željnih pažnje“ klevetom. Vili Pol je propagirao anarhističke principe tokom celog suđenja. Anarhosindikalisti širom zemlje bili su oduševljeni zbog toga što je porota u Kaselu presudila u korist dvojice anarhista.[13] Bila je to mala pobeda u bici osuđenoj na propast.
 

Zaključak

U poređenju sa Reichsbanner Schvarz-Rot-Gold i Rote Frontkampfbund, Schwarze Schare federacija bila je mala. Nikada nije imala više od nekoliko stotina članova. Nije bilo zajedničkog administrativnog organa, nije bilo ni zajedničkih povelja ni kongresa. Kontakt između grupa je bio slab i nijedna grupa nije postojala duže od četiri godine. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u martu 1933. godine, nijedna grupa nije bila u stanju da izdrži represiju i brutalnost režima. Čak i pre dolaska nacističke partije na vlast, mnogi članovi Schwarze Schare-a su već bili uhapšeni, ne samo zbog otkrića eksploziva u Gornjoj Šleziji. Ipak, Schwarze Schare zauzima važno mesto u istoriji militantnog anarhosindikalističkog antifašizma. Mnoge Schwarze Schare grupe napravile su razliku i postavile su važna i vanvremenska pitanja za militantno antifašističko organizovanje: Kako ujediniti različite taktike? Kako održati zajedničku liniju? Koja je uloga sindikata? Koja je uloga radničke klase? Koja su mesta anarhosindikalističke borbe?

Čak i ako Schwarze Schare grupe nisu postojale dovoljno dugo da daju bilo kakve odgovore na ova pitanja, nema sumnje u istinitost njihovih antifašističkih uverenja. Mnogi bivši članovi nastavili su antifašističku borbu u podzemnom otporu protiv nacista ili kao dobrovoljci u Španskom građanskom ratu.

Beleške

1 Scharen je množina. Jedno “jato” je Schar.

2 Mitteilungsblatt der Schwarzen Scharen (Bulletin of the S.S.), no. 3, July 1930. All translations from German by Gabriel Kuhn.

3 Hundertschaft is an old German military term for units of about a hundred men.

4 Geheimes Staatsarchiv—Preußischer Kulturbesitz (GStA), Bestand I HA, Rep. 219, Nr. 72, Bl. 26–27.

5 GStA, Bestand I HA, Rep. 219, Nr. 72, Bl. 37.

6 Fanal, no. 2, 1930, 48.

7 GStA, Bestand I HA, Rep. 219, Nr. 140.

8 Quoted from Helge Döhring, “Syndikalismus in Katscher/Schlesien,” Mitteilungen des Instituts für Syndikalismusforschung, no. 3, 2013, 92.

9 Der Syndikalist, no. 40, 1931.

10 Der Syndikalist, no. 48, 1931.

11 Ulrich Linse, “Die ‘Schwarzen Scharen’—eine antifaschistische Kampforganisation deutscher Anarchisten,” in Archiv für die Geschichte des Widerstandes und der Arbeit, no. 9, 1989, 56.

12 Der Syndikalist, no. 12, 1931.

13 Der Syndikalist, no. 33, 1931.

Izvor: link