Džinda: Dakle, moje ime je Džinda, a zamenice su ona/njena. Trenutno sam u Rožavi na severoistoku Sirije. To je dovoljno. Mislim.

TFSR: Pitam se da li bi mogla nešto da nam kažeš o velikoj vesti iz prošle godine, kada je [Abdulah] Odžalan, sa zatvorskog ostrva na kojem je zarobljen od 2003. godine, najavio razoružavanje PKK (Radnička partija Kurdistana - prim.prev) i njenu reintegraciju nazad u civilno, demokratsko organizovanje?

Džinda: Naravno. Dakle, ovo je veoma teško pitanje za početak, i to je veliki proces koji traje, koji iskreno, na mnogo načina, deluje prilično odvojeno od procesa na terenu, onoga što se dešava u Rožavi. Možemo videti kako su ove stvari geopolitički povezane sa turskom politikom prema kurdskom pokretu u celini, prema represiji u Bakuru u severnom Kurdistanu, a takođe i sa vrstom retorike koja se koristi protiv severoistočne Sirije, Rožave i kurdskog naroda u celini. Trenutno je PKK još uvek u mirovnom procesu, ali što se tiče daljeg razvoja, nije se mnogo svari pomerilo. Turska i dalje naziva ovaj proces „Turska bez terora“, a PKK je simbolično položila oružje. Što se tiče njenog rasformiranja, takođe je rečeno da preduslov za to jeste da Turska postane demokratska republika, pre nego što dođe do pravog rasformiranja PKK u državu, ili, možda je preciznije reći - /pored/ države. Mislim da je bilo mnogo različitih reakcija u mestima van Kurdistana (ali i unutar Kurdistana) o tome šta je ovo, ili šta ljudi misle da je ovo. Ljudi su tugovali, ljudi su bili uzbuđeni, ljudi su takođe bili zbunjeni. Pre nekoliko meseci, dogodilo se paljenje oružja u planinama. Mislim da kada se u ovom trenutku daju ovako velike izjave, to je još i dalje na nivou pregovora, rekla bih.

Ali na terenu, kako će ovo da izgleda mnogo zavisi od toga koje korake turska država odluči da preduzme, a to zavisi od njihovih širih ciljeva u tom području. A takođe i u kojim ratovima žele da se bore i sa kim. Na primer sa Iranom i Izraelom, a SAD kao da se spremaju da napadnu Iran. Uloga Turske u ovome jeste u tome kako će odlučiti da zaštiti svoj teritorijalni integritet na granici sa Iranom, ali i u Siriji: sve ove stvari su različiti delovi šire strategije za održavanje uticaja, odbranu države, proširenje uticaja i tako dalje. A mirovni proces sa PKK samo je deo ovoga.

Ali što se tiče ideološkog aspekta, spolja su mnogi ljudi mislili: „U redu, ovo mora da znači da su Abdulah Odžalan i PKK jednostavno potpuno odustali od svog demokratskog konfederalističkog modela. Više nisu revolucionarni socijalisti, itd, itd.“ Ali zapravo, ovo je, neka vrsta potvrde iste paradigme koja je prisutna od 2003. Na primer, postoji novi manifest koji je Odžalan objavio početkom 2025. U njemu on kaže da je zapravo potrebna gradnja komuna, misleći na komune kao neku vrstu osnove za samoupravni model, fizički u naseljima i tako dalje. Ali i u društveno-političkom smislu, kao i u smislu kolektivnosti. To je zapravo veoma filozofsko pitanje - „Šta znači komuna?“ Ovde, u Rožavi, postoje fizičke manifestacije toga. Svako naselje zapravo ima komunu. Tu su i Narodni domovi. Sada su komune postale veoma aktivne zbog vanredne situacije, zbog ove nove ratne situacije, ali su takođe prisutne od samog početka revolucije. I u suštini, ovo je deo šire ideje demokratskog konfederalističkog modela. Demokratski konfederalistički model se sprovodi u Rožavi, ali je to nešto za šta Abdulah Odžalan kaže da bi zapravo trebalo da se sprovede svuda, idealno svuda u svetu, da bi se prevazišao kapitalizam i nacionalna država i ekocid. On zapravo kaže da je PKK nekako nadživela svoju svrhu jer ima ovo fosilizovano prisustvo kao stranka i nije bila u stanju da se oslobodi svojih unutrašnjih hijerarhija i starijih modela rada. On kaže da je zaista potrebno puno učešće društva, naroda i svih vrsta ljudi, da bi se izgradilo samoupravno postojanje, slobodno postojanje. On takođe kaže da se „ovo ne može desiti ako turska država funkcioniše ovako kako trenutno funkcioniše i da i tu moraju da se dese veoma velike promene“.

Mirovni proces PKK-a u Turskoj je odvojen proces od onoga što se dešava u Rožavi. Kao što sada vidite, ovde vlada veoma napeta ratna situacija. YPG i YPJ su takođe veoma eksplicitno govorili sve vreme, pa čak i od početka mirovnog procesa PKK-a, da „mi nismo povezani sa ovim procesom. Mi smo odbrambene snage severoistočne Sirije. Nastavićemo da postojimo. Nastavićemo da branimo narod i branimo sebe.“ A posebno sada, na primer, sa YPJ-om, ženskim odbrambenim snagama, to je veoma jaka crvena linija da one apsolutno neće biti raspuštene.

TFSR: Dakle, demokratska autonomna administracija severne i istočne Sirije često je opisivana kao kurdski pokret. Međutim, cilj je, koliko ja razumem, bio negovanje direktnije demokratije kroz učešće mnogih etničkih i verskih grupa u tom području, kao i povećanje učešća ugnjetavanog stanovništva, poput žena u ovim oblastima i duž etničkih linija. Koji je tvoj utisak o tome da li nekurdske zajednice žele da nastave ili žele da se uključe u demokratski konfederalistički model u odnosu na centralizovani model sirijske prelazne vlade ili nešto drugo?

Džinda: Da, ovo je takođe veoma dobro i prilično komplikovano pitanje, i zaista zavisi od toga odakle odgovarate: recimo, iz kog grada, iz kog ruralnog područja i tako dalje. Na primer, sada sa napetom ratnom situacijom i velikom vojnom ofanzivom prelazne vlade protiv područja koja drže SDF, ova promenljiva struktura moći naterala je na mnoge promene u odanosti. Neke od njih nisu veoma iznenađujuće, kao na primer u Deir ez-Zoru. Mislim da autonomni sistem administracije nikada nije bio zaista prisutan tamo, iskreno. Takođe, u Raki i Tabki, mislim da je situacija prilično komplikovana. Tamo nije isto kao u Kamislu ili u Deriku ili u Tirbespiji ili ovim drugim oblastima gde je autonomna administracija imala veću podršku ili su je više izgradili ljudi tamo.

Ne želim previše da ulazim u ovo jer su moje informacije i iskustva takođe ograničeni ovde. Ali, na primer, vidimo da tamo gde su sada vojne linije fronta, takođe možemo da vidimo i da postoji mnogo veća podrška za strukturu autonomne uprave. To ne znači da je u drugim oblastima nije bilo. Na primer, u Raki je postojala Ženska organizacija Zenobija, organizacija koju vode i koja je takođe za Arapkinje (veoma je slična Kongra Star organizaciji) i one su se suočile sa mnogim poteškoćama u svom radu. Takođe su morale da beže, o čemu mogu malo kasnije da pričam. Ali to je sasvim drugačije od situacije ovde u Kamislu, koji takođe nije samo kurdski grad: ovde je takođe prilično velika arapska populacija. Ili u Tirbespiji, na primer, gde ima mnogo Jazida, a na drugim mestima, kao što je Kamislu, ali i u Til Temru, gde takođe ima i hrišćana. Neki od njih su Jermeni, neki Asirci. Neki su takođe pravoslavci, kao i neki Sirijci. Dakle, mislim da zaista zavisi. Naravno, mnogo ljudi podržava prelaznu vladu u Siriji, barem donekle. Na severu i istoku Sirije, kao u Deir ez Zoru, plemenski kontekst stvara drugačiji društveni teren od ove vrste veoma urbanizovanog konteksta u mestimaa poput Kamisla. Vodili smo neke razgovore u Kamislu sa članovima hrišćanske zajednice, a neke grupe koje su ranije podržavale Autonomnu administraciju sada ne kažu da su protiv administracije, ali kažu da je neće više javno podržavati. Ali se takođe ne svrstavaju ni sa prelaznom vladom. Ovo dolazi u velikoj meri iz straha, posebno od strane etničkih manjina. Takođe smo razgovarali sa drugim hrišćanskim grupama koje govore suprotno, zapravo koje se bore na frontu, koje govore: „Znate, ako ova prelazna vlada, ako njihove snage dođu, onda znamo šta će nam se desiti, jer je to isto kao i ISIS, a mi ne želimo da se suočimo sa ovom vrstom uništenja, pa ćemo se braniti.“

Ne želim da sve ove različite istine svedem isključivo na etničke linije, jer ne mislim da bi to bilo pravično za stvarnost na terenu. Svuda, ali posebno u Siriji, postoje mnoge istine koje ponekad izgledaju protivrečno, ali zapravo postoje jedna pored druge. Mislim da je u etničkom kontekstu ovo jedno od mesta gde je to najprisutnije i najteže. Takođe bih rekla da sada mislim da postoji više etničkih tenzija nego ikad, u nekim područjima više nego u drugima. Mislim da je ovo veoma veliki test za revoluciju i etiku koju je pokušala da izgradi tokom ovih 15 godina. Jer koncept demokratske nacije, zapravo... a takođe i ova fraza na kurdskom, o kojoj mnogi ljudi sada govore, a to je „Birayetiya gel“... Što je prevodivo kao „bratstvo ljudi“ ili „jedinstvo ljudi“... Mnogo ljudi to kritikuje, kao što i ljudi spolja kritikuju. Poput Barzanija u južnom Kurdistanu, u iračkom Kurdistanu, odnosno poput ljudi koji podržavaju ideološku struju koja je veoma etnonacionalistička, takođe veoma kapitalistička, a takođe ima veoma dobre veze sa turskom državom i tako dalje. Sada postoji veoma velika kritika [iz ovih krugova] autonomne administracije, koja kaže: „Oh, zašto ste podržali ovo bratstvo među ljudima? Kada sada vidite da su vas svi izdali?“

Ali zapravo nije tako jednostavno, iako postoji i izvesno razdvajanje po etničkim linijama. Mislim da sada na terenu vidimo da su svi veoma zabrinuti za ono što budućnost nosi. I to važi za sve zajednice ovde u većim gradovima. Nedavno smo sreli mnogo alavitskih Arapa, na primer, koji su pobegli iz ostatka Sirije i došli ovde u severoistočnu Siriju. Oni su zaista zabrinuti zbog prelazne vlade. Ima ljudi koji kažu: „Mi ne podržavamo prelaznu vladu“, ali su takođe zabrinuti šta će budućnost doneti ako ovde dođe do žestokog rata. Možemo videti da imperijalističke snage mnogo zavise od principa „zavadi pa vladaj“, a posebno pokušavajući da sve ove različite sukobe i nijanse svedu na nacionalističke i etno-nacionalističke linije.

TFSR: Deo modela demokratskog konfederalizma je stvaranje prostora gde ljudi mogu da razgovaraju o ovim sukobima koji su pogoršavani i promovisani i nametani tokom vekova, ako ne i milenijumima, u zavisnosti od toga o kojim strukturama govorimo. Bilo da je u pitanju zapadni kolonijalizam ili povratak patrijarhatu... Činjenica je da je 15-godišnji projekat koji funkcioniše u vanrednim situacijama došao i osporio neke od ovih linija i pozvao ljude da se organizuju u različitim paradigmama, ako hoćete, a zatim i u drugim organizacijama koje podržavaju spolja, ali takođe, uključujući neke od društvenih osnova kroz koje ljudi generacijski žive. Pokušavajući da se toliko toga poništi za 15 godina, ne možemo se iznenaditi ako se te postojeće linije „zavadi pa vladaj“ ne iznesu iz ormara, pokušavajući da se ponovo nametnu stanovništvu. Je l' tako? Nije iznenađujuće ako su ove podele (uprkos bilo kojoj dobroj ideji ili osnaživanju ljudi koji se uključuju u demokratsko-konfederalističke organizacije) koje dele i vladaju po etničkoj pripadnosti, plemenu, religiji, polu, i dalje nešto protiv čega se bori. Revolucija je glagol koji još uvek traje, a ne samo nešto što je završeno.

Džinda: Da, da, apsolutno. Mislim da je na neki način to sasvim iznenađujuće, ali na drugi način, i dalje je pomalo šokantno videti koliko su ljudi uspeli za tako kratko vreme, nakon toliko truda i, iskreno, toliko bola... Posetili smo jednu mešovitu komunu pre samo nekoliko nedelja, to je bilo otprilike u vreme kada su Šeksud, As-Safira i Alepo bili napadnuti, a rat se još nije proširio, ili je tek počeo, možda je bio negde kao Dejr Hafira. Posetili smo jednu mešovitu komunu i sedeli sa nekim ženama, dve od njih su bile majke mučenika ovde, a jedna od njih je bila kopredsednica komune. Samo smo razgovarali sa njima, provodili smo neko vreme sa njima, i bile su zaista zabrinute, iskreno. U tom trenutku, još uvek su se osećale kao: „U redu, gubimo naša naselja u Alepu“, a tamo je živelo i mnogo raseljenih ljudi iz Afrina. Postojala je bojazan da će se rat proširiti. Samo su nam rekle: „Znate, za celu ovu revoluciju, dale smo sve. Dale smo svoje sinove, dale smo svoju braću i sestre, dale smo svoju krv. Dale smo svoj znoj za ovo, i svoje snove i svoje živote takođe. Ne plašimo se smrti jer smo se već suočile sa smrću. Već smo izgubili stvari koje su nam najvažnije, ali nismo spremne da izgubimo ovo što smo stekle u revoluciji, i ako prelazna vlada dođe ovde i napadne nas, ako nas Turska napadne, onda ćemo i mi uzvratiti udarac.“ Rekle su: „Prestari smo da se pridružimo YPJ ili SDF. Ali takođe znamo kako da koristimo oružje, i ako moramo, koristićemo ga i protiv neprijatelja da bismo se zaštitile.“

Takođe postoji ovaj veliki osećaj gubitka i briga za ono što može doći. Ova poenta koju ste upravo rekli o tome kako se ove vrste nezaceljenih ili nerešenih rana i sukoba koji su se desili ili traju ponekad godinama, ponekad decenijama, a ponekad i duže: sada se pogoršavaju. Na primer, Ženska linija i Ženska revolucija, za koje mislim da su takođe jedan od najnaprednijih delova revolucije, jedan od njenih najrazvijenijih delova, sada su očigledno ugroženi. Ljudi to osećaju veoma snažno. Postoji veoma veliki bes, veoma veliki strah zbog ovoga. To možemo videti svuda u svetu kada fašističke snage preuzmu vlast. Znate, patrijarhat se ponovo potvrđuje, uključujući i Evropu i na Zapadu uopšte. Koristi se bela supremacija, a antiimigrantska retorika se koristi kao ovaj veoma jak istureni deo krajnje desne retorike. Ali takođe, ima toliko patrijarhalne ideologije u ovome. Položaj žene je na specifičan način veoma inkorporiran u fašistički mentalitet. Mislim da ćemo to videti ovde. Dakle, ovde je Ženska linija nekako u prvom planu. To je stvar o kojoj ljudi najviše govore u društvu.

TFSR: Pomenula si, na primer, Žensku organizaciju Zenobija koja je morala da se povuče sa teritorija za koji je postojao strah da će ga preuzeti SNA ili sirijska prelazna vlada. Kako se ove promene brzo dešavaju, da li si svesna kako se položaj žena promenio u područjima koja su pod kontrolom vladinih snaga ili milicija SNA. Da li se njihov položaj promenio ili je prerano da se to zna?

Džinda: Da, ovo je nešto što i mi pokušavamo da razumemo, i trenutno imamo veoma ograničene informacije o situaciji. Znamo da su žene koje su bile u Zenobiji, posebno u Raki, uglavnom pobegle. Neke žene koje su bile uključene u administraciju ili Pokret za oslobođenje žena generalno su se sakrile. Takođe smo čuli da su neke od snaga prelazne vlade tragale za određenim ženama, imajući njihova imena i slike i slično. Generalno, što se tiče svakodnevne situacije stanovništva uopšte, zapravo ne znam kako je sada. Nemamo mnogo informacija. I mislim takođe, opet, da može biti veoma različito, zar ne? Na primer, za mnoge ljude, situacija se verovatno nije zaista promenila. Ali takođe, žene koje su veoma aktivne u političkom organizovanju, da, njihovi životi su u opasnosti.

TFSR: Dakle, vlada Al-Šaraa je obećala neke oblike ograničene ravnopravnosti po polovima, ali sam takođe pročitala da je femicid povećan u onim delovima Sirije koji su pod kontrolom prelazne vlade, a Al-Šaraa javno odbija da se rukuje sa ženama i na neki način daje znakove da to nije pravac u kom njegova administracija želi da ide. Pitam se da imate neke komentare na ono što je administracija do sada telegrafski saopštavala i kakve spekulacije imate o tome kuda idu sa tom „ograničenom ravnopravnošću“.

Džinda: Odavde, postoji potpuno, potpuno nepoverenje u stav prelazne vlade spram žena, od strane mnogih različitih žena, iz mnogih različitih organizacija, i generalno, među stanovništvom. Ljudi nam govore da su izuzetno zabrinuti, ali ne u smislu da se povlače od ovoga, veoma su spremni da brane ono za šta su se ovde izborili. Jer i na severoistoku Sirije, prava žena nisu uvek bila nešto što se podrazumeva. Vodila se velika borba: fizička, društvena, politička, filozofska, ideološka, i za sve ove stvari se zaista borilo. Unutar porodice, unutar zajednice, unutar političke strukture. Žene nisu spremne da se toga odreknu.

Takođe razmišljam o tome kako je ovo nastalo u revoluciji... nije da su svi, svi muškarci, ili čak sve žene ovde, jednostavno prihvatili ovo od početka. I to zaista vidimo na terenu na severoistoku Sirije. Na primer, postoji mnogo, mnogo radionica i edukacija sve vreme. Kao u sistemu komuna, u školama, znate, o džineologiji (vrsta dekolonijalne ženske nauke), na radnim mestima, u Mala džin (ženske kuće za pomirenje) i sve te druge stvari. Postoji veoma snažan pokušaj da se promeni mentalitet samog društva u skladu sa paradigmom ženske revolucije. To je ovde zaista stalna borba. To je zaista stalna borba. Danas mi je jedna žena rekla za sirijsku prelaznu vladu: „Oni ne žele da žene budu ekonomski nezavisne. Ne žele da žene budu, generalno, nezavisne i oslobođene od porodice.“ Ovo je nešto što je zaista ružno kao društvena realnost i oni neće prihvatiti da se to ovde sprovede. Ova žena sa kojom sam ranije razgovarala, rekla je da „nas zaista brinu prava žena, prava dece. A takođe i porodice uopšte, jer je naš krajnji cilj stvaranje demokratske porodice.“ Kada koristim ovu reč „demokratski“, to je kao deo jezika pokreta ovde. To ne znači ovu demokratiju koju biste možda pomislili u kontekstu SAD, što je potpuno neoliberalni, asimilovani koncept. To je nešto što znači samooslobođenje na nivou građana, možemo reći. Ona je takođe rekla da „ovde sprovodimo ovo učešće 50/50 muškaraca i žena u političkim strukturama, i imamo sistem kopredsedavanja: jedan muškarac, jedna žena.“ Ovo je nešto što prelazna vlada, zasigurno, ne prihvata i ne sprovodi.

Mislim da je važno videti Tajrhamat Saharu i sirijsku prelaznu vladu, oni su pragmatični, znate, nisu potpuno slepi za to kako da stvore nivo društvene podrške za svoju strukturu. Takođe su vladali dosta vremena u Idlibu i drugde. Takođe mislim da je njihov pristup ženama bio pomalo fleksibilan tokom vremena, nije bio potpuno, znate, 100% krut. Zaista mislim da tek treba da se vidi kako će ovo zapravo funkcionisati na duži rok, jer u prelaznoj vladi sada postoji nekoliko žena koje imaju pozicije, ali samo nekoliko. I takođe ostaje da se vidi kako će se pravni sistem implementirati. Na primer, pod Asadovim režimom je takođe bio veoma, veoma patrijarhalan sistem, iako nije cela Sirija tako konzervativna. Kao, postoji i suprotno od ovoga, ali pravni sistem bi uvek preferirao muškarce nad ženama. Na primer, za starateljstvo nad detetom: u poslednjih nekoliko godina došlo je do reforme zakona gde je u osnovi i majka imala pravo na starateljstvo. U prošlosti je to bio samo otac, automatski otac, jer bi se otac smatrao glavom porodice i tako dalje.

Mislim da ljudi ovde govore da nemaju nikakvo poverenje [u] STG. Ne vide ništa pozitivno za žene na teritoriji prelazne vlade. Čak i ako sada postoje neke emisije koje izgledaju kao da postoji, ne liberalni pristup, već neka vrsta umerenog pristupa. Veruju da će, čim se međunarodna pažnja malo skrene, odnos postati još represivniji. Ljudi kažu: „Znate, oni su isti kao ISIS.“ U osnovi, postoji i mnogo integrisanih vojnih frakcija, poput ovih paravojnih formacija koje je direktno podržala Turska, finansirala Turska. Zovu se SNA kao Sirijska nacionalna armija. Neki od komandanata u ovim paravojnim formacijama su takođe povezani sa veoma ekstremnim kršenjem zakona o ženama, uključujući ilegalne zatvore, posebno u Afrinu. Zapravo postoji istraga CNN-a o ovome, a takođe je i Informativni centar Rožave uradio intervju sa ženom koja vodi organizaciju za ljudska prava za podršku preživelima ovih ilegalnih zatvora i seksualnog zlostavljanja koje se dešava u njima, zove se Udruženje Lelun. To su ljudi koji su sada integrisani u samu sirijsku vojsku. Neki od ovih ljudi su takođe međunarodno sankcionisani za ove zločine.

Dakle, jednostavno nema nikakvog poverenja, posebno tamo gde će ovi komandanti potencijalno biti na vlasti. Mislim, sa novim sporazumom o integraciji, možda se to neće desiti, ali to tek treba da se vidi. Oni su u suštini vojno odgovorni za područja gde su počinili ove zločine i kršenja zakona protiv samog stanovništva. Ljudima je nemoguće da to prihvate ovde.

TFSR: Razumavajući da demokratska autonomna administracija sama po sebi nije monolit, da li imate ikakvu predstavu o tome koje su granice koje su povukli u smislu integracije u centralnu vladu kako bi stvorili primirja? Jer su sprovodili sve ove promene, sa ženama kao stubom i ženskim pokretom. Da li vam se čini da bi administracija mogla da odustane od nekih od ovih pozitivnih pomaka koje je revolucija napravila kako bi zaustavila mogućnost izbijanja rata?

Džinda: Iskreno, nemoguće mi je da kažem u ovom trenutku, jer koliko god diplomatski deo administracije, a i vojna strana, žele da izbegnu fizičko uništenje ljudi (i pokreta),  postoje određene crvene linije, a postoje i druge vrste uništenja koje se mogu dogoditi: to nije samo fizičko uništenje. Ljudi vide, na primer, potpunu integraciju i kontrolu od strane centralizovane države, čak i dobijanje plate od strane centralizovane vlasti u nekoj vrsti građanske institucije, oni to vide zaista negativno. Baš juče, zapravo, jedna prijateljica ovde mi je rekla: „U redu, ovih poslednjih nedelja smo gledali video snimke kako spaljuju tela naših prijatelja i drugova, znate, seku im kosu, skrnave tela žena borkinja. Dakle, kako možemo da radimo sa i za ove ljude i za ovu vladu?“ Kako ovo zaista izgleda na nivou administracije, i, na primer, kako će se ženske kuće, poput Mala Džin, uklopiti ili ne, ili da li će postati nevladine organizacije, ili će nekako biti pod kontrolom centralne države, ili će jednostavno biti zatvorene, mi zaista ne znamo. Postoji toliko mnogo linija pregovora koje se trenutno dešavaju. I da, sve se može desiti. To je osećaj kao na ulicama sa različitim ljudima sa kojima razgovaramo. Bukvalno sve se može desiti.

TFSR: Kakve vrste solidarnosti ste videli u drugim delovima Kurdistana, uključujući stranke i formacije koje su ideološki u suprotnosti sa ciljevima demokratskog konfederalizma?

Džinda: Dakle, iz Bašuri Kurdistana, iz kurdistanskog regiona Iraka, došlo je do veoma snažne podrške, posebno od naroda. Zapravo, zanimljivo je da su čak i stranke i grupe povezane sa Barzanijem donekle bile prilično saosećajne i prilično podržavale Rožavu. U ovom trenutku, mislim da je zaista teško naglasiti koliko revolucija, ali i ljudi, doživljavaju egzistencijalnu pretnju. Već sam ranije rekla da postoji politika uništenja. Naravno, ono što ljude ovde najviše brine je ovo fizičko, vojno, direktno uništenje. Ali i asimilacija tokom dužeg vremenskog perioda i vrsta ideološke političke prisile i uticaja tokom dužeg vremenskog perioda: ovo je takođe ogromna pretnja ljudima i revoluciji.

Ne mogu tačno reći šta se dešava sa Barzanijevom stranom stvari jer ne pratim ovo toliko pažljivo. S jedne strane, oni direktno rade sa Turskom i imaju zaista prilično antagonističku politiku sa administracijom na dosta načina, svakako i sa samim političkim projektom. Ali istovremeno, iako postoji ovaj antagonizam, postoji i osećaj možda nacionalističkog raspoloženja i neka vrsta zaštitnog raspoloženja gde, uprkos ovim ideološkim antagonizmima, ljudi i dalje vide potrebu da zaštite „braću i sestre“ koje vide u drugim Kurdima u Siriji koji su izloženi veoma direktnom napadu.

Bilo je mnogo mladih ljudi koji su došli iz Bašuri Kurdistana poslednjih nedelja da se bore na frontu. Jedna mlada osoba, mislim da je imala samo 22, možda 23 godine. Ubijen je, mučenički poginuo na frontu pre samo nekoliko dana. Otišli ​​smo na njegovu sahranu, njegovo telo je prevezeno iz Hasekea, a zatim kroz Kamišla, a zatim kroz Semalku, granicu, da bi se vratio u svoj rodni grad, svoj rodni grad u Kirkuku. Nešto što sam našla zaista zanimljivim na njegovoj fotografiji - obično ljudi imaju simbol organizacije u kojoj su na tim fotografijama, može biti vojna organizacija ili civilna organizacija. Ali zapravo, imao je mapu Kurdistana i tri boje: zelenu, crvenu i žutu. Nikada ranije nisam videla ovo, možda se desilo ranije.

Možda postoje i druge fotografije poput ove, ali ovo je prvi put da vidim tako nešto. Na sahrani, govornici su mnogo govorili o tome koliko je ovo zaista značajno za jedinstvo naroda. Kurdi veoma često kažu, znate, „Koliko god neprijatelja imamo, koliko god puta su nas različite države ili sile napale i koje su nam neprijatelji, još uvek je veoma teško okupiti se kao narod“. Zaista vidim iz Bakura (u turskoj nacionalnoj državi), u Bašuru (u iračkoj nacionalnoj državi), a takođe, donekle i iz Rodžhilata (iako se toliko toga dešava u Iranu upravo sada, znate, oni se tamo zaista veoma snažno bore). Trenutno postoji veoma jak osećaj jedinstva. Mislim da je ovo veoma, veoma značajno ljudima ovde. Pre nekoliko dana je bila jedna druga sahrana, i to za 10 različitih ljudi koji su poginuli u borbama. Bilo je veoma, veoma, veoma teško raspoloženje; veoma, veoma tužno. Nisu sva tela boraca mogla biti vraćena jer ih neprijatelj još uvek drži. Za ovim mladićem koji je došao iz Bašuri Kurdistana, ljudi su sigurno zaista tugovali. Videla sam i neku vrstu... Bilo je kao da se iz ovoga nekako rodila i nada. Bilo je nešto zaista lepo u činjenici da su ljudi sa u suštini druge teritorije, u izvesnom smislu, rizikovali svoje živote za ovu borbu i za svoj narod.

U Bakuri Kurdistanu, hiljade ljudi je izašlo na ulice da protestuje. Mislim da je bilo mnogo hapšenja, nisam pratila situaciju previše pažljivo da bih bila u toku sa tim. Ali postoji velika represija protiv svakoga ko je politički aktivan tamo. Čak sam videla da je medicinska sestra uhapšena, mislim, u Ankari, jer je plela kosu u znak solidarnosti sa kurdskom borkinjom koja je mučenica i kojoj je pletenicu odsekao jedan od sirijskih vojnika. Ta medicinska sestra je potom uhapšena i optužena za teroristička dela. Ljudi se suočavaju sa mnogo toga da bi ovo uradili i pokazali solidarnost, i to je sada zaista važno. Ljudi ovde kažu da ova revolucija nikada nije bila suočena sa ovim nivoom pretnje. Nikada nije bila u tako teškom procesu kao sada.

TFSR: Dakle, bilo je poziva na mobilizaciju solidarnosti na nivou građana iz inostranstva kako bi se izvršio pritisak na sirijsku prelaznu vladu da odustane i za slanje podrške za jačanje Demokratske autonomne administracije severne i istočne Sirije i revolucije čiji je ona deo. Možete li govoriti o pozivima za međunarodnu podršku? Gde su efikasna mesta za primenu pritiska i kakve ste nade ili reakcije videli u ovom poduhvatu?

Džinda: Da, ovo je teško pitanje. Ovo je samo moje mišljenje, ali trenutno se cela ova revolucija suočava sa najvećom egzistencijalnom pretnjom do sada. Šta se može učiniti da se podrži, bilo ovde ili na međunarodnom nivou, zaista zavisi. Rekao bih da je sve što bilo ko može da uradi neophodno. Ali takođe vidimo, na primer, za Palestinu, za Gazu, znate, ljudi su se masovno mobilisali. Na primer, aktivisti iz organizacije „Palestinska akcija“ štrajkuju glađu, ili su štrajkovali glađu u Engleskoj. Ljudi su uništili vojnu opremu kompanije Elbit Sistems vrednu milione funti, vojnu opremu u Velikoj Britaniji, kako bi izvršili pritisak na ovu kompaniju za proizvodnju oružja da ode i da podrži pokret BDS. Bilo je najvećih protesta možda u poslednjih nekoliko generacija širom mnogih zemalja, ali to nije zaustavilo genocid u Gazi. Ovo je ogromno pitanje koje je zapravo isto za sve borbe u svetu sada: „Šta se može učiniti? Naravno, možemo protestovati. Naravno, možemo pisati pisma. Možete zabeležiti kršenja [ljudskih prava]. Možete deliti glasove sa terena. Možete se boriti na frontu. Možete čak i samo posećivati ljude, deliti njihovu tugu, deliti njihov bes, deliti i njihovu radost. Ali šta će biti pobeda u ovoj situaciji?“ Ne znamo. Pogotovo kada se toliko toga izgubi u ovim različitim borbama, „Šta je pobeda, a šta poraz?“ to je takođe pitanje. Nemam dobar odgovor na ovo, jer trenutno, generalno, levica svuda nije dovoljno jaka da zaista odgovori na nivo materijalne i ideološke sile koja se koristi protiv naroda širom sveta. Dakle, u nekim aspektima, pravi odgovor je stvaranje dovoljno jake revolucionarne borbe svuda koja će zapravo biti ta sila koja može da natera imperijalističke snage da se povuku ili da prestanu da postoje.

Dok se to ne desi, šta možemo da uradimo? Moramo se organizovati na svakom frontu, ponekad tako što ćemo se pridružiti ovim veoma specifičnim stvarima, kao što bi to moglo biti podržavanje lokalnih inicijativa na različitim mestima, a to će izgledati drugačije, na primer, u SAD nego u različitim zemljama Evrope ili Južne Amerike. Ako postoje inicijative, na primer, da dođu ovde, onda bih takođe ohrabrila ljude da to razmotre. Trenutno postoji situacija u kojoj se sve može izgubiti, a takođe i sve se može dobiti. Imam čvrstu veru i čvrsto uverenje da ljudi ovde neće prestati da pružaju otpor. Neće prestati da se bore koji god oblik budućnost da poprimi. To nije kraj revolucije, čak i ako je sada pritiskaju svi regionalni i međunarodni imperijalistički akteri. Znam da to nije baš jasan odgovor, ali šta god da sada možete da uradite, veoma je važno za ovu revoluciju.

TFSR: U tom smislu, da li postoji nešto što si želela da pomeneš, a da te nisam pitao?

Džinda: Zapravo, jedna stvar koju sam trebala da pomenem jeste da, iako sada postoji ovaj čvršći prekid vatre i ovaj temeljitiji sporazum razrađen sa više zajedničkih tačaka i vremenskih okvira za njihovu implementaciju i tako dalje. Ali za samo nekoliko nedelja, sa toliko izgubljene teritorije, linija fronta je stigla na oko sat vremena od Kamišla u različitim pravcima. Ovo je veoma, veoma velika promena u odnosu na prethodne ratove. Na primer, 2018. u Afrinu, a takođe i 2019. u Sere Kanije i u Gire Spiju, to su bile veoma specifične operacije turske države. Ali sada postoji taj osećaj da „sve može biti zbrisano“ ili „sve može biti okupirano“. Postoji taj osećaj da „linija fronta može biti ovde“, i to nije fantazija vođene strahom ili nešto slično. To je veoma realna, materijalna mogućnost za koju se ljudi zapravo pripremaju. Ono što vidimo u naseljima, u opštinama, na ulicama su mladi ljudi, stari ljudi, svi se zapravo pripremaju za slučaj da dođe do još jedne potpune vojne invazije, kao na primer ako snage prelazne vlade prođu pored Hasekea, ako preseku put između Kamisla i Derika, koji vodi do graničnog prelaza sa iračkim Kurdistanom, onda već nedelju dana postoji osećaj da bi Kamislo mogao biti potpuno pod opsadom u nekom trenutku u bliskoj budućnosti. Sada ta mogućnost deluje malo mane izgledna zbog ovog sporazuma koji je postignut [sa sirijskom prelaznom vladom i SDF-om]. To drastično oscilira od toga da bude: „U redu, mi, u opštem smislu stanovništva, zapravo hiljade i hiljade ljudi se naoružavamo, spremamo se.“ Ljudi rade noćne smene u komšiluku sa kalašnjikovima itd. A onda oscilujemo do ove stvari „U redu, možda će biti ove vrste mutne integracije sa detaljima koji tek treba da budu zaista shvaćeni, ali neka vrsta mira. Iskreno, ponekad se po reakciji ljudi čini kao ono što Odžalan kaže: „da je mir mnogo teži od rata“, ali sigurno, ljudi su spremni za rat.

Želela sam da dodam ovo jer je to nešto što je veoma drugačije u odnosu na period od pre samo mesec dana. Situacija ovde je potpuno drugačija. Osećaj je potpuno drugačiji, materijalna stvarnost je potpuno drugačija. Brane, na primer, preuzela je prelazna vlada. To utiče na struju, to utiče na vodu. Bilo je dosta dana kada nismo imali vodu koja dolazi u Kamišlo. Nismo imali skoro nikakvu struju. U poređenju sa Kobanijem, situacija ovde je mnogo lakša u kantonu Džizre. Ali, ipak, ljudi su zaista spremni za svaku mogućnost.

TFSR: Hvala ti puno što si odvojila vreme da zakažeš ovaj razgovor sa mnom i zaista cenim što deliš svoje perspektive i svoje iskustvo.

Džinda: Hvala vam što ste me pozvali. Uvek je dobro govoriti o tome šta se ovde dešava i podići glasove ljudi koji su ovde na terenu. Znam da to nije uvek savršen prevod, ali sam mnogo toga podelila na engleskom za vaše slušaoce ono što mi ljudi ovde govore na kurdskom. Sve što ovde učim je inspirisano ljudima oko mene. Zato se nadam da je korisno da pomognem da se situacija malo bolje razjasni.

TFSR: Mislim da će rad na terenu, slušanje ljudi i prenošenje toga drugovima/icama i potencijalnim drugovima/icama na drugim mestima, ojačati ove veze između pokreta i inspirisati i uticati. Dakle, da, još jednom, zaista, hvala vam puno što radite taj posao i što ste bili spremni da razgovarate.

Džinda: Nema problema. Hvala vam. Ćao.

 

Izvor: link