Pred vama je intervju sa anarhistom iz Haife (Izrael), a tema razgovora je savremeni anarhistički pokret, izraelska okupacija Palestine, otpor protiv te okupacije i šanse za budućnost.

 

Zdravo, možda bi za početak mogao da se predstaviš?
​
Naravno. Ja sam anarhista iz Haife, iz okupirane Palestine. Aktivan sam više od jedne decenije, uglavnom u antikolonijalnom i pokretu solidarnosti sa Palestinom, pokretu za oslobađanje životinja i pokretu za zaštitu životne sredine.

Kako si postao anarhista?

U suštini: pank. Detaljniji odgovor je očigledno malo komplikovaniji od toga. Kada odrastete kao naseljenik pod kolonijalnim režimom aparthejda, na „ispravnoj“ strani zida, a država vam je dala status Jevreja, od vas se očekuje očekivati da se ne bunite i da postanete zatvorski čuvar kao što su to postali svi ostali. Odrastamo okruženi militarističkim slikama, cionističkom indoktrinacijom u školi, a istorijski događaji kao što su holokaust ili jevrejska religija su instrumentalizovani da služe patriotizmu i nacionalističkoj propagandi. Verzija judaizma koja se ovde uči jeste da smo mi izabrani narod, da ova zemlja pripada nama po božanskoj odredbi, da je Bog agent za nekretnine koji se može koristiti u bilo kom zemljišnom sporu, i da su svi ostali predodređeni, u najboljem slučaju, da budu građani drugog reda.

Veoma je teško objasniti drugovima u inostranstvu do koje mere je cionizam kolektivni projekat. Izrael nema pravo građansko društvo. Sve je prihvatljivo dok je unutar unapred određenih i veoma ograničenih granica. Možeš da budeš levičar, gej, nakaza, šta god hoćeš – mi smo prosvećeni liberali i ima mesta za svakoga – ali moraš biti cionista, služiti vojni rok, biti lojalan građanin i ne preterivati. Po mogućnosti, treba da budeš i beo i bogat. I najmanji korak izvan nacionalnog konsenzusa čini vas ilegalnim izdajnikom.

Ograničenost i buntovnost unutar cionističkih okvira može da se vidi poslednjih meseci, na primer, u masovnom društvenom pokretu za „spasavanje izraelske demokratije“ (trenutno suspendovane zbog rata), koji je usmeren protiv reforme pravosuđa. Čak i dok stotine hiljada Izraelaca svakog vikenda izlazi na ulice protiv onoga što je očigledno krajnje desničarski pokušaj puča, ovi demonstranti se i dalje trude da ne pominju aparthejd i okupaciju Palestine i bore se da spasu „jevrejsku demokratiju“, odnosno sopstveni režim etničke nadmoći, odnosno status kvo. Dve strane ovog pokreta opisuju sukob unutar naseljenika oko toga kako najbolje upravljati aparthejdom: liberalni pristup naspram fašističkog pristupa. Očigledno, bez obzira na to ko pobedi, nejevrejsko stanovništvo ove zemlje – pre svega Palestinci – mogu samo da izgube.

U ovom kontekstu, „izraelska levica“ ne poziva da pronalaženje istinski pravednog rešenja za regionu. Za mene, s obzirom na to kakva je situacija ovde, dobronamerni doseljenici koji žele da se pridruže antikolonijalnom otporu – koji je jedini revolucionarni pokret u regionu i osnova za bilo kakvu pravu radikalnu promenu – ne mogu to da urade kao Izraelci, polazeći iz izraelskog društva, tražeći reforme i poboljšanja u njemu. Umesto toga, moramo se odreći bilo kakvog kolonijalnog identiteta i razviti alate i resurse za specifičnu rasnu izdaju. Moramo razviti anti-izraelsku politiku, okrenuti se protiv našeg društva i ujediniti se sa potlačenim i kolonizovanim, pod njihovim sopstvenim uslovima i pod njihovim vođstvom. Anarhizam mi daje i jezik i oruđe da zamislim ovu politiku. Za mene ne postoji „anarhističko društvo“ koje treba postići, jer to nije krajnji cilj. Anarhizam više vidim kao pokret otpora, arsenal oruđa za potlačene širom sveta da se bore protiv trenutne distopije, i to je ono što me privlači kod njega.

Bio si uključeni u projekat pod nazivom „Radikalna Haifa“, ali si nas obavestio da on više ne postoji. Zvučalo je kao da je to bila zanimljiva inicijativa. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Da budem iskren, nema šta više da se kaže! Imali smo malu grupu prijatelja koja se organizovala kao anarhistički kolektiv u Haifi pre nekoliko godina. Radili smo razne aktivnosti kao što su program uzajamne pomoći i distribucija hrane tokom karantina kovid-a, započeli smo i druge vrste organizovanja u zajednici i učestvovali u lokalnim dešavanjima u gradu. Grupa više nije aktivna, iako bi se u bliskoj budućnosti mogao pojaviti novi kolektiv. Od prestanka aktivnosti, /Radikalna Haifa/ je postala prvenstveno nalog na Tviteru, koji deli vesti i analize iz Palestine, iz antiautoritarne perspektive i perspektive pružanje otpora. Nakon preuzimanja mreže (Tvitera - prim.prev) od strane fašiste (Elona Maska), nalog je prebačen na Mastodon/Kolektivu.

Čini se da je jedna od najpoznatijih anarhističkih grupa u ovoj oblasti /Anarhisti protiv zida/. Jeste li učestvovao u njoj? Šta misliš o ovoj grupi?

Anarhisti protiv zida bili su, svakako, najaktivnija i najvažnija grupa među izraelskim radikalima i antiautoritarcima 2000-ih. Nastala je sredinom druge Intifade, od strane solidarnih aktivista koji su učestvovali u lokalnim borbama u selima Zapadne obale i boril ise protiv njegove izgradnje, a njen glavni značaj proizilazi iz činjenice da je prekršila sve ustaljene norme i načine ponašanja izraelske levice. Prvi put su se ljudi sa obe strane zida sreli ne kao neprijatelji, ne kao besadržajni prikaz „suživota“, već kao borci za istu stvar, kao drugovi, kao zaverenici i saučesnici, na jednakim osnovama. Zajednički otpor i zajednička borba imala je svoje prednosti, a pod takvim režimom sama činjenica susreta sa Palestincima kao ljudskim bićima i kao prijateljima bila je dovoljna da se smatra radikalnom i van uobičajenog delovanja institucionalne levice. Na svom vrhuncu, grupa je bila u mogućnosti da dovede stotine Izraelaca na Zapadnu obalu da demonstriraju direktno sa Palestincima i dožive otpor iz prve ruke. Izvedene su i mnoge direktne akcije, poput rušenja brane i sabotaže opreme. Na kraju, grupa se polako gasila i više ne postoji. Ja lično sam se lično pred kraj, kao tinejdžer sa anarho-pank scene Tel Aviva. Poput mnogih dobronamernih radikalnih inicijativa solidarnosti koje su organizovali ljudi što su živeli na privilegovanoj strani kolonijalne situacije, grupa nije bila imuna na odnose moći i skrivene hijerarhije. Bilo je mnogo kritika na račun grupe pred kraj, kao i na ulogu koju su kolonisti zapravo imali u pridruživanju antikolonijalnom otporu. U nekom trenutku smo takođe videli da naše privilegije nestaju, a onda je postalo nemoguće delovati na stari način. Desničarski „istraživači” skrivenim kamerama su se infiltrirali u demonstracije i snimke emitovali na televiziji. Aktivisti su imali pravni postupke zbog direktnih akcija, što je na kraju osakatilo njihovu sposobnost da nastave da aktivno učestvuju. Druge su napadali fašisti. Politička situacija se promenila, a sa njom i dostupna sredstva borbe. Ali generalno, mislim da je to bilo dragoceno iskustvo, sa mnogo važnih lekcija za svakog učesnika.

Da li još uvek postoji nešto što liči na anarhistički pokret u Izraelu?

S obzirom da živimo u dobu u kojem svako ko ima internet vezu može da formira anarhističko grupu, mogli bismo reći - da! A u stvari i ne baš, nema stvarnog pokreta. U najboljem slučaju, rekao bih da postoje pojedinci/ke raštrkani/e tu i tamo, neke omladinske subkulture, neka estetika, ali nema struktura, grupa ili čak organizovanih diskusija. Generalno, rekao bih da je izraelsko društvo veoma desničarsko, uključujući radničku klasu, i da su ljudi naučeni da žive u stalnom stresu, te da u državi gledaju kao na svog zaštitnika/roditelja, bez koga smo svi osuđeni na propast. Tražiti od Izraelaca da odbace državu je kao da im se obraćate na stranom jeziku. Mislim da ove ideje nemaju šanse da se u skorije vreme prošire i da postanu popularne ovde, s obzirom na ove uslove. Mislim, međutim, da imaju potencijal da postanu fenomen na rubovima imperije – ne kao izraelski pokret, već pokret plemenskih prebega i izdajica koji su voljni da se pridruže borbi za oslobođenje regiona od imperijalizma, kolonijalizma i državnog terorizma – kao manjinski pokret koji bi mogao da postavi temelje za nešto drugačije. Ali videćemo.

U jednom trenutku, sećam se da je postojala mala, ali aktivna manjina „prigovarača“, ljudi koji su odbijali da služe vojni rok uprkos opasnostima zatvora i represije. Koliko je to bilo rasprostranjeno i kako se izraelsko društvo odnosilo prema njima?

Pokret za prigovor savesti postoji u manjem obimu u Izraelu već nekoliko godina. Ne može se reći da se širi i da ima veliki uticaj, ali je ipak veoma pozitivna pojava i ovi tinejdžeri su veoma hrabri. Izraelsko društvo ih tretira kao izdajice i mogu da završe u zatvoru na neko vreme. Pre nekoliko meseci – sada to izgleda kao da je bilo davno – grupa tinejdžera je odbila da služi vojni rok i pokrenula je veliku kampanju za njihovu podršku. Posle nekog vremena pušteni su. /Mesarvot/ (što bukvalno znači „odbijam“) je organizacija koja pomaže i udružuje političke prigovore savesti sa zahtevima protiv okupacije. Naravno, ovo treba razlikovati od drugih pokreta prigovarača u Izraelu, od kojih neki imaju cionističke zahteve. Postoje organizacije koje podržavaju vojne rezerviste u njihovoj odluci da ne služe vojni rok na okupiranim teritorijama 1967. godine, odnosno na Zapadnoj obali i Pojasu Gaze. Tokom društvenog pokreta za „izraelsku demokratiju” i rezervisti su odbili da odsluže svoj mandat jer je postojala „pretnja demokratiji”. Nemaju problema sa okupacijom, aparthejdom i tekućim masakrima i ratnim zločinima, ali ne mogu da prihvate da njihove privilegije srednje klase budu ugrožene. U svakom slučaju, treba napomenuti da dok ovo pišem, genocid u Gazi traje i sva ova retorika je nestala. Sada se svi okupljeni iza vojske.

Da li poznajete palestinske anarhiste ili antiautoritarce?

Palestinski akademik Dana El-Kurd, u svojoj knjizi "/Polarized and Demobilized - Legacies of Authoritarianism in Palestine/", tvrdi da palestinska borba nije samo antikolonijalna, već da je u svojoj srži i antiautoritarna. Tokom prve Intifade, Palestinci su imali živo građansko društvo, spontano organizujući lokalne komitete da koordiniraju borbu i odgovore na potrebe lokalnih zajednica. Ovaj ustanak je bio demokratske prirode i izveden je protiv želja PLO (Oslobodilačka organizacija Palestine). Čak i unutar PLO-a, prema Edvardu Saidu u svojoj knjizi "/Question of Palestine/", struktura je bila organizovana na veoma demokratski način, sa unutrašnjim diskusijama i otvorenom kritikom, u oštroj suprotnosti sa politikom arapskog sveta punog reakcionarnih režima, samoproglašenih diktatora i neprilagođenih monarha. Palestinski oslobodilački pokret je oduvek bio najdemokratskiji i najprogresivniji pokret u regionu i inspirisao je mnoge druge anti-autoritarne pokrete i ustanke, neke od njih tokom Arapskog proleća, a mnogi od njih još uvek traju. Mnogi tvrde da su poraz palestinske levice u Libanu, stvaranje palestinske vlasti nakon sporazuma iz Osla i uspon političkog islama promenili sliku, ali mislim da su mnoge stare karakteristike i dalje tu.

Uz sve rečeno, ne mogu zaista da kažem da su Palestinci ikada imali anarhistički pokret sam po sebi. Palestinski anarhisti postoje, ali, kao i izraelski, nisu baš organizovani u pokret i ne mogu reći da je to popularna ideologija. S druge strane, mislim da čak i ako se ne koristi reč anarhizam, Palestinci teže da se organizuju na anarhistički način, iako to ne nazivaju tako. Nove gerilske grupe koje su se poslednjih godina pojavile na Zapadnoj obali, kao što su "/Lion's Den/" u Nablusu, "/Jenin Brigade/" u Dženinu ili "/Balata Battalion/" u izbegličkom kampu Balata, organizovane su na nehijerarhijski način i imaju nesektaške početke, otvorene su za članstvo svih različitih frakcija. Ove omladinske grupe su potpuno van kontrole palestinskih vlasti i stare frakcijske i partijske politike, a njihova spontana i nepredvidiva priroda predstavlja izazov za izraelske vlasti. Ovo važi i za narodne borbe – borbe u selima Zapadne obale kojima smo se pridružili sa /Anarhistima protiv zida/ organizovali su lokalni narodni komiteti, koji su međusobno koordinirali i delovali po demokratskim principima.

Poslednjih meseci videli smo pogrome velikih razmera i porast ubilačkih napada naseljenika, koji očigledno deluju bez kažnjavanja, praćeni samoubilačkim napadima na Izraelce i tako dalje. Čini se neminovnim da će se sve ovo pre ili kasnije završiti velikom tragedijom. Da li bi rekao da je to bilo očigledno ljudima u Izraelu ili ne? Da li je nedostatak odgovora na nasilje naseljenika bio nameran od strane vlasti, kako bi se dodatno raselilo palestinsko stanovništvo, ili je to više bila neka vrsta ravnodušnosti prema njima?

Pošto je Izrael osnovan etničkim čišćenjem od 1948. godine, više je nego razumno pretpostaviti da je to sasvim svrhovito. Na Zapadnoj obali vidimo da je razlika između „civilnog“ i „vojnog“ potpuno zamagljena pod aparthejdom, dok ekstremistički doseljenici i vojnici rade ruku pod ruku, ponekad sarađujući, a ponekad ignorišući pogrome i dozvoljavajući im da se bore. Često su Palestinci koji se brane ti koji trpe represiju. Međutim, ono što se sada dešava treba sagledati u malo drugačijem kontekstu. Moramo to posmatrati u kontekstu 16-godišnje opsade Gaze, koja je počela kao kolektivna kazna nakon što su Palestinci koji žive na okupiranim teritorijama 1967. demokratski izabrali Hamas, pogrešnu stranku prema mišljenju Izraela i Sjedinjenih Država. Nakon što je Fatah, sadašnja vladajuća stranka u palestinskoj vlasti, izvela puč kako bi ostala na vlasti uz podršku Izraela i Zapada, Hamas je preuzeo kontrolu nad Gazom u građanskom ratu 2007. godine, nakon čega je Izrael zatvorio 2 miliona stanovnika i pretvorio Gazu u najveći svetski zatvor na otvorenom. Izrael kontroliše granice Gaze, morsku zonu i vazdušni prostor, diktira ko može da uđe ili izađe, odobrava prijem robe i potpuno kontroliše ekonomiju.

Osim toga, Izrael skoro svake godine bombarduje Gazu, uz brojne „vojne operacije“ u kojima su poginule hiljade ljudi. Gaza je godinama u stanju humanitarne katastrofe.

U stvari, Hamasova vlada u Gazi držala je Gazu relativno stabilnom, pod nekakvim vođstvom, sprečavajući pad u potpunu katastrofu. Kao rezultat toga, bila je korisna za Izrael, omogućavajući mu da nastavi da kontroliše Gazu i upravlja svojim stanovništvom. Ali problem sa Hamasom je u tome što on nije poslušan i, za razliku od palestinskih vlasti na Zapadnoj obali, odbija da dozvoli Izraelu da ga u potpunosti kontroliše, te ostaje privržen oružanoj borbi. Ono što je Hamas uradio u subotu, 7. oktobra, jeste demontiranje geto-a, i fizički i simbolički. Uništili su ograde oko Gaze i (ponovno) okupirali teritoriju unutar Izraela, a takođe su se pozicionirali kao sila koja je ne prati dodeljenu ulogu kao vladi Gaze. Oni su sebe stavili na čelo palestinskog oslobodilačkog pokreta, direktno dekolonizujući zemlju. Ovo je zaista bilo neizbežno na mnogo načina i direktan je rezultat odluka Izraela poslednjih godina.

Očigledno je da je sa slikama južnog Izraela na dan napada 7. oktobra bilo veoma teško nositi se emocionalno, nema se šta slaviti zbog pokolja tolikog broja civila, a po svim definicijama i standardima to je bio ratni zločin. Ali stvari se moraju posmatrati u odgovarajućem kontekstu. Nema primera čistog i „čistog“ pokreta otpora i oslobodilaštva u istoriji, koji nije ubijao nevine ljude. Bilo da je to bio otpor aparthejdu u Južnoj Africi, ili britanskom kolonijalizmu u Indiji, ili borba protiv ropstva u Americi, ili otpor nacističkoj okupaciji širom Evrope – u svim ovim slučajevima nevini ljudi su gubili živote. Ovo ne znači da je bilo šta opravdano, ali zahtevati čistoću samo za palestinski oslobodilački pokret je nerealno. Najveća odgovornost leži na osvajaču.

Verovatno će da bude mnogo teorija zavere o krvavim napadima Hamasa u narednim mesecima. Po vašem mišljenju kao neko ko tamo živi, da li mislite da je moguće da su Netanjahu i drugi unapred znali i odlučili da ne deluju, nadajući se da će to biti ekvivalent 11. septembra i da će im to omogućiti da ostane na vlasti; Ili su arogancija i potcenjivanje neprijatelja doveli do tragičnih događaja kojima smo svi bili svedoci?

Očigledno ne postoji način da se potvrdi takva zavera. Želeo bih da izbegnem mentalitet zavere i da zaključim da Izrael verovatno nije toliko moćan kao što se predstavlja. Ono što do sada znamo, prema izraelskim medijima, jeste da je Šin Bet, izraelska obaveštajna agencija i pandan FBI-u, sumnjala da će se nešto dogoditi prethodne noći, ali ne ovih razmera. Očigledno, šef Šin Beta i ID su tokom noći obavešteni da se hiljade boraca iz Gaze približava granici. Neke specijalne snage su pozvane u to područje, ali nije bilo naznaka da je to bila velika operacija i objava rata. Sve u svemu, čini se da je to bio veliki obavještajni neuspjeh.

Spolja se čini da je izraelska krajnja desnica konačno pronašla savršenu priliku da se jednom zauvek reši „palestinskog problema”. Imaš li neka predviđanja o tome kako će se ovo završiti za Gazu? Čini mi se kao da gledamo poslednji čin tragedije koji se odvija pred našim očima, i da je to gore nego ikad.

Ovih dana je teško bilo šta predvideti. Događaji se odvijaju veoma brzo i dobijamo jednu poražavajuću vest za drugom. Dok pišem ove redove, oko 3.000 ljudi je ubijeno u Gazi, a oko milion je prisilno raseljeno. Hrana, gorivo ili struja ne mogu da uđu u Gazu. Izraelske trupe okružuju granicu sa Gazom, pripremajući kopnenu invaziju. Gaza je krvoproliće. Razmere ljudske tragedije su nepodnošljive. U Gazi se vodi genocidni rat istrebljenja protiv palestinskog stanovništva. Glavni cilj je još uvek nejasan. Izrael je već najavio svoju nameru da uništi Hamas, verovatno mu nikada više neće dozvoliti da deluje iz Gaze, ali osim toga, trenutno je nejasno da li je cilj i da ponovo zauzme Gazu i pripoji je – kako sugerišu neki izraelski političari – ili je preda palestinskim vlastima, ili nešto drugo. Nakon što je Izrael pozvao Palestince u severnoj Gazi – govorimo o populaciji od preko milion ljudi – a zatim bombardovao one koji su sledili naređenje i krenuli, pojavili su se pozivi da Egipat otvori svoju granicu sa Gazom za one koji odlaze, što je možda nagoveštavalo najveći projekat etničkog čišćenja u istoriji cionizma, veći od Nakbe iz 1948.

Da li u Izraelu ima ljudi koji osuđuju ideju kolektivnog kažnjavanja civilnog stanovništva kao posledicu delovanja oružanih grupa? Pročitao sam proglas koji su potpisale brojne mirovne grupe aktivne u Izraelu i Palestini, pozivajući na prekid neselektivnog bombardovanja stanovništva Gaze. Postoji li ikakva šansa da će ovo da ima nekog efekta ili su svi posvećeni samo ubijanju?

Ne za sada. Dok pišem ove redove, u Izraelu ne postoji antiratni pokret. Skoro svi sada žele osvetu. Izraelci daju punu podršku ratu, a svako ko digne glas neslaganja izlaže sebe riziku. Prilično je teško objasniti kako fašizam jača pod okriljem rata. Arapski studenti bivaju izbačeni sa univerziteta, a radnici gube posao. Studenti se podstiču da prijave kolege studente, a univerziteti šalju mejlove u kojima se kaže da će se svaka „podrška Hamasu“ (koja bi, u današnjoj klimi, mogla biti jednaka pozivu na okončanje pokolja u Gazi) tretirati sa nultom tolerancijom. Doneseni su zakoni koji svaki nasrtaj na „moral nacije“ (što se, opet, može tumačiti veoma široko) kažnjava zatvorom. Palestinci su maltretirani u istočnom Jerusalimu, a policija ulazi u arapske prodavnice i tera ljude da otključavaju telefone i traže bilo kakav znak podrške Hamasu. Krajnje desničarske bande opkolile su dom levičarskog ultraortodoksnog novinara Haredima nakon što su ga optužile da podržava Hamas, i ubacile petarde u njegov dom, primoravši policiju da dođe i izvuče ga iz njegovog doma i pomogne mu da pobegne. Generalno, ljudi se plaše da govore. Postoje demonstracije jevrejskih Izraelaca kako bi izvršili pritisak na vladu da oslobodi zatvorenike i taoce. Neke od ovih protesta napali su policija i fašisti u Jerusalimu i Haifi. Svaki trenutni pokušaj organizovanja nailazi bi na hitnu represiju.

Ranije si spomenuo da je počela da se razvija nova generacija palestinskog otpora. Da li misliš da još uvek postoji nada za Palestince da će imati pobednički oslobodilački pokret koji na kraju neće biti pod kontrolom verskih fundamentalista? S obzirom na razaranja bez presedana u Gazi i razmjere ljudske tragedije kojoj svjedočimo, jedna od velikih zabrinutosti je da će se ljudi još više okretati autoritarnim grupama poput Hamasa ili Islamskog džihada i drugih. Šta misliš o tome?

Teško je reći. Istina je da je, generalno gledano, porasla reakcija među Palestincima i da su, kao i Izraelci, poslednjih godina postali više desničari. Pomenute grupe nemaju sopstvenu ideologiju i otvorene su za članove svih frakcija koje im se pridruže, od Hamasa do Islamskog džihada i Narodnog fronta za oslobođenje Palestine. Sve u svemu, ono što danas karakteriše palestinski otpor, i na Zapadnoj obali i u Gazi, prilično su široki i ujedinjeni frontovi. Islamisti, sekularisti, marksisti, pa čak i nacionalni liberali – kao što su neke frakcije Fataha – bore se zajedno. PFLP i DFLP su takođe bili uključeni u napad u subotu 7. oktobra. Palestinski oslobodilački pokret je veoma raznolik, ali, za sada, izgleda da ljudi ostavljaju po strani svoje razlike da bi se zajedno borili. Generalno, to me podseća na razne rasprave o anarhistima u Ukrajini koji se bore zajedno sa fašistima protiv genocidne ruske vojske. Ne znamo šta će biti u budućnosti, događaji bi možda mogli da gurnu ljude u nove ekstreme i da ubrzaju neke uznemirujuće procese. Ali videćemo.

Razmere onoga što se dešava deluju zastrašujuće i veoma je teško osećati nadu u bilo kakvu pozitivnu promenu u ovom trenutku. Da li ljudi mogu nešto da urade u ovom trenutku da bi na bilo koji način uticali na situaciju?

Svi koji žive u inostranstvu treba da se priključe otporu u svom kraju. Postoji veliki međunarodni pokret solidarnosti i potrebna im je vaša podrška sada više nego ikada. Pridružite se palestinskim izbegličkim zajednicama u inostranstvu, stanite uz njih, podržite njihovu mobilizaciju i progovorite. Ovo bi moglo biti zastrašujuće jer, kao u Izraelu, druge vlade koriste krinku rata za širenje fašizma. Mnoge države su u proteklih deset dana otkrile svoje autoritarne sklonosti, a ljudi su na razne načine bili potiskivani. Nemačka i Francuska zabranile su demonstracije solidarnosti sa Palestinom, a policajci su napali ljude koji su prkosili zabrani demonstracija. Mnogi političari i institucije u Izraelu i zapadnom svetu shvataju da spoljni pritisak kroz međunarodnu podršku javnosti može imati značajan uticaj u ovom trenutku. Zbog toga udvostručuju svoje napore u represiji i propagandi. Ovo je najmanje što ljudi mogu da urade, a ja tražim od njih: da napune ulice. Uključite se u palestinske inicijative kao što je BDS. Bojkotujte Izrael. Govorite glasno. Obrazujte sebe i druge. Umešajte se. Ovo su istorijski trenuci.

Hvala vam puno na intervjuu. Imaš li još nešto da kažeš?

Kao što sam ranije rekao, vreme je da istupimo i progovorimo. Svedoci smo najvećeg pokušaja etničkog čišćenja i genocida u istoriji ove države. Ne možemo sebi dozvoliti da ćutimo. Ulozi su veliki. Ustani za pravdu. Pred nama su mračna i teška vremena. Nastavite da se borite i srećno.

Izvor: https://infolibre.gr/2023/11/18/synenteyxi-me-enan-anarchiko-apo-to-israil-den-echoyme-tin-polyteleia-na-parameinoyme-siopiloi/
 

Izvor: link