Da bi bolje razumeli kontekst, kada i gde si odrastao?

Teško mi je da postavim stvari na taj način. Ja sam mađarsko jevrejskog porekla. Oba roditelja su mi Mađari. Dolazim iz razorenog doma, kako se to kaže. Moji roditelji su se razdvojili veoma rano, kada sam imao četiri godine. Odrastao sam sa majkom u istočnim predgrađima Pariza. Moj otac je farbao kuće. Živeo je u 20. distriktu, na Bulevaru de Menilmontan. Tako da sam zapravo uglavnom odrastao u istočnom predgrađu, u Val de Fonteneju. Otprilike sa deset, dvanaest godina, otac je ponovo uspostavio kontakt sa nama. Nakon toga sam počeo da se motam i po kvartu Menilmontant.

Koja je to godina bila?

Ti izračunaj, ja sam rođen '68. Dakle, kraj 70-ih, otprilike tada.

Kako je počeo period skinhantersa (lovaca na skinhede) i koliko ste tada imali godina?

Period skinhantersa se ne može zaista tačno definisati. Ne postoji precizan datum. Prvo sam počeo kao panker. Imao sam dvanaest, trinaest godina, bilo je to oko 1980, 1981-e. U to vreme sam počeo da se družim sa momcima koji su bili malo stariji od mene. Išli smo na koncerte, u skvotove... Brzo i na teži način smo naučili da su „dominantno“ pleme skinhedsi, koji su u to vreme bili uglavnom fašistički skinhedsi. Dakle, prolazili smo kroz to od samog početka. Bila je to neka vrsta dugotrajne škole u ​​kojoj smo postajali sve nadrkaniji. ’85. ili ’86., kada sam imao sedamnaest ili osamnaest godina, bilo nam je dosta svega, pa smo počeli da se družimo u grupama i da se branimo, ali ne može tačno da se odredi datum početka toga. Ako treba da se odredi datum početka Crvenih ratnika, to je bio decembar '86. To je u neku ruku ključni datum jer je to trenutak kada smo dali ime našoj stvari. Ali do tog trenutka smo se već družili u grupi nekoliko godina. Primetili smo da kada nas je bilo pet ili šest u grupi i kada se nismo povlačili pred skinhedsima, igra bi se potpuno promenila. Niko nije supermen. Bilo ko, čak i veliki pijani skinhed, ako mu daš pravilan udarac u zadnji deo lobanje, ako ne odstupiš, stvari se menjaju. Tako da ne mogu da ti kažem tačan datum, ali generalno, stvaranje Crvenih ratnika u decembru '86. označava zvanični početak našeg projekta. Opet, koreni sežu mnogo ranije, kada smo počeli da se umaramo od trpljenja fašista.

Pomenuo si „fašističke skinhedse“. Kako bi definisao skinheda?

To je duga priča. Originalni skinhed pokret ima svoje korene u Engleskoj krajem 60-ih. To je ono što biste nazvali subkulturom, koja je na početku bila sve samo ne fašistička. Bilo je to ni više ni manje nego mešanje između mladih ljudi iz engleske radničke klase i mladih ljudi iz jamajčanske imigrantske zajednice, iz bivše engleske kolonije, koji masovno emigriraju u Englesku. Jamajka i Engleska su kao Alžir i Francuska. Ovi mladi Jamajčani nose sa sobom svoju muziku, rokstedi, jamajčanski ritam’n’bluz… I kako god, na delu je bila neka vrsta alhemije. Nikada zaista nećemo znati zašto. Engleska omladina bele radničke klase usvojila je ovu muziku. To je kao kad bi danas francuski Karibi stigli sa zoukom, a mladi Francuzi iz radničke klase počeli da ulaze u to, do te mere da to postane pokret…. To se desilo u Engleskoj sa rokstedijem. Konačno, skinheds pokret je rođen iz ovog susreta besposlene radničke jamajčanske omladine i besposlene bele engleske radničke omladine. U početku je pokret skinhedsa bio rasno pomešan. Da nije bilo mladih crnih Jamajčana, ne bi bilo ni skinhead pokreta. Zato kažem da je na početku reč skinhed bila sve samo ne rasistička. On bi možda mogao da se smatra apolitičnim u smislu da je više bio stvar grupe prijatelja, komšiluka, muzike…. Imali su pravila oblačenja i muzičke kodove, ali to apsolutno nije bio fašistički pokret.

Skiheds pokret je izgubio zamah sredinom 70-ih. Sa dolaskom pank talasa, ponovo se malo pojačao. Na nesreću svih, Britanski nacionalni front je bio spreman da indoktrinira ove mlade skinhedse. Pokušavao je da ih iskoristi, kao neku snagu za kačenje postera, uopšteno rečeno. Tada pokret skinheda počinje da ulazi u paravojne strukture krajnje desnice. Razni tipovi tada sebe nazivaju skinhedsima iako je to apsolutna glupost. I usput, pravi skinhedsi, nefašisti i nerasisti, ne smatraju ih skinhedima. Zovu ih bonhedima. Sve to, to su stvari koje danas znamo, ali stvarno morate shvatiti da je krajem 70-ih, početkom 80-ih, sredinom 80-ih, skinhed, za normalnog, običnog čoveka, bio veliki pijani nacista, obrijane glave, sa paravojnom kamuflažnom bomber jaknom itd. Ja sam kulturu originalnog skinhed pokreta, otkrio tek kasnije. Ranije me to nije zanimalo. Nisam ni znao da postoji. Bio sam suočen sa onim što sam viđao svaki dan kada sam išao na koncerte: veliki obrijani skinhedsi sa francuskim zastavama, keltskim krstovima, kukastim krstovima... Za mene je to bio skinheds. Mnogo kasnije sam saznao da je to ranije bila bogata i važna subkultura, koja i danas postoji!
 

Dakle, to više nije bilo kulturni pokret nego politički. U tom slučaju, zašto su ti skinhedsi zadavali probleme, kao nekom ko je belac i panker? Pank je kultura.

Skinhedsi, oni sa kojima smo se suočili, više su bili samo veliki glupi idioti. Jasno je da ovi momci nisu bili politički definisani. Definisali su se kao fašisti po ukrasima koje su nosili. U stvarnosti, oni su bili samo te vrste debelih siledžija koji su krili svoju nasilnu patologiju iza političkog diskursa, ali koji zapravo nije ni postojao. Što se toga tiče, veliki francuski skinhed lideri, kao što je Aioub4 na primer... Ako malo zagrebete po površini, videćete da je to apsolutna glupost... „Stranci“ koji tvrde da su ponosni na belu rasu. Uglavnom su to bile ove vrste psihopata, pijanica, ultranasilnih ljudi, koji su stavljali svoj nasilni poremećaj iza diskursa koji nije mogao da se održi. Nas zaista nije bilo briga. Nije nam se sve to analiziralo. Trpeli smo njihovo nasilje. U određenom trenutku smo se organizovali protiv toga. U početku je to bila reakcija za preživljavanje. U to vreme uopšte nisam bio politizovan. Nisam imao ni najmanju predstavu ni o čemu. Ono što sam živeo, to je bio samo pravi, fizički, nasilni kontakt. Vremenom analiziraš, ali u početku nas nije bilo briga. Samo smo znali da kada su se skinhedsi pojavili, identifikovali smo ih po načinu na koji su se oblačili, to je predstavljao opasnost. Ušli smo u režim preživljavanja.
 

Kada ste formirali Crvene ratnike, čak i ako ste postojali već neko vreme, pre nego što ste uzeli ime, kako je to funkcionisalo? Otišli ​​biste u Pariz, mislim na Chatelet, na primer, i tražili ste skinhedse?

U početku nismo tražili nikoga. Na početku smo tek shvatili da smo, kada nas je bilo više, manje ranjivi. Kao rezultat toga, nastala je jednostavna logika za odlaske na koncerte gde bi moglo da bude sranja. Nismo znali na koga ćemo naići, niti ko će se pojaviti... U to vreme to nisu bili samo skinhedsi. Bila je gomila bandi. Brzo smo otkrili i shvatili da što nas je više, to je bolje. Ova kultura bandi je oduvek postojala. Pedesetih godina, momci koji su išli na ples, išli su kao čopor. To nije bilo novo. Mi smo shvatili da ako imaš jaku grupu afiniteta, manje si ranjiv. To je bila prva reakcija. Malo po malo, shvatili smo da je to zaista efikasno, da deluje. Na kraju smo imali tako jaku grupu afiniteta da smo sebi dali ime i postali poznati pod tim imenom. Tek tada smo shvatili da počinjemo da imamo neku vrstu aure koja nam daje određenu odgovornost, u smislu onoga šta smo i šta radimo. U početku nismo predstavljali ništa osim sebe. Onda smo počeli da predstavljamo nešto drugo, nešto malo nejasno, ali smo bili svesni da predstavljamo momke koji se organizuju protiv određene vizije života, protiv izvesnog neopravdanog nasilja, protiv određenih principa koji nisu funkcionisali za nas, kao što je „evo nas, ima nas više, pa ćemo da nametnemo svoje gledište.” Od toga smo se branili. Onda se to ispolitizovalo vremenom. Vremenom smo postajali svesni, ali na početku smo bili samo momci iz predgrađa koji sa svim tim nisu imali nikakve veze. Napadate nas, branimo se, kraj priče.
 

Skihedsi su boravili u tačno određenim delovima Pariza. Vi ste ih oterali, ali opet, neko bi pomislio da to pre treba da bude uloga policije. Da li ste imali utisak da obavljate državnu službu?

Ja to uopšte ne vidim tako. Da sam obavljao ulogu policije, ili da to neko tako kaže. Nismo oterali skinhedse. Jednostavno je postojala realnost u datom trenutku: određeni delovi Pariza su bili praktično zabranjene zone za određene tipove ljudi. Zato moraš da se paziš! Da ste bili neki obični beli Francuz, koji nije trendi, ili svestan bilo čega, tokom 80-ih, mogli biste da pređete Luksemburški park, a da ni ne shvatite šta se dešava, iako je tamo na trenutak bilo gnezdo fašističkih skinhedsa. S druge strane, ako ste bili u nekom od ovih plemena u subkulturi, verujte mi, prelazak parka, to je bilo ludilo. Jednostavno smo u datom trenutku odlučili da u Parizu neće postojati kvart u koji više ne možemo da uđemo, u koji bismo se plašili da uđemo. Nismo išli tamo samo da bismo otišli ​​tamo, ali ako bismo imali šta da radimo tamo, okupili bismo se i otišli ​​bi. Naravno, to je značilo sukobe. Činjenica je da smo prestali da se ograničavamo da idemo bilo gde. Bilo je takvih sukoba gde su oni počeli da osećaju opasnost na svom terenu. Ali to nije bila državna služba. Nismo ni bili svesni svega toga. Iskreno, nije nas bilo briga. Za mene je državljanstvo pojam na koji se čak i ne pozivam. Govoriti o građanima znači staviti sve u jednake uslove, a nismo svi jednaki. Ima bogatih ljudi, siromašnih... Nije nas bilo briga za to, ali smo u isto vreme znali da ćemo, ako imamo koncert na određenom mestu, reći jedni drugima „jebi ga, biće zeznuto, skinhedsi iz Bonsergenta su tamo, koncert je tamo, oni će sigurno biti tamo… Nije nas briga, mi ipak idemo.” Ali onda bismo otišli ​​tamo kao grupa i bili bismo spremni. Da su bili tamo… Bam! Napali bismo ih. Dobijali su batine na sopstvenom terenu, tako da su se stvari, naravno, promenile. Prošla su vremena kada su sebe smatrali gazdama komšiluka. Strah je promenio stranu.
 

Kažete da ste vremenom postali svesniji, politizovaniji. Takođe ste nekoliko puta ponovili da ste samo grupa drugara koja je reagovala na neodrživu situaciju. U kom trenutku ste postali svesni uticajnosti vaše reakcije na skinhedse?

To je bilo potpuno van naših glava. U početku se nismo definisali kao antifa. Nazvali smo se lovcima na skinhede, skinhantersima. Nismo bili svesni, jer to nije bila definisana politička akcija. Samo smo odlučili da si obezbedimo da idemo gde god želimo, a da se nikoga ne plašimo. U praksi, mi smo postali ti koji su razbijali fašiste. Bilo je ljudi koji su bili stariji od nas, koji su znali da su ti momci nacisti, a da smo mi ti mladi momci koji idu za njima. Videli su nas, klince kakvi smo bili, da im uzvraćamo, da čistimo fašiste koji su deset godina bili glavni. Ljudi koji su bili stariji od nas, politizovani, rekli su nam da ne shvatamo šta radimo. Rekli su nam: „Vi ste radikalni antifašisti, vi čistite naciste“, a mi smo reagovali sa: „Oh, jesmo?!“ Za nas to nije bila politika, to je bila ulična tuča i opstanak. Mesta na koja smo voleli da idemo bili su skvotovi, koncerti, družili smo se po ulicama, družili smo se u metrou, bili smo u opasnosti na tim mestima. Zato smo odlučili da ih branimo.

Odrastajući, jer sam imao sedamnaest kada sam prvi put otišao u zatvor, susretali smo se sa ovim starijim momcima na skvoterskoj sceni, na alternativnoj sceni itd. Objasnili su nam, konkretno, da je pristup koji smo imali politički zanimljiv. Oni su preciznim rečima objašnjavali ono što smo mi radili na instinktivan način. To sumira Crvene ratnike, nismo znali šta želimo, ali svi smo imali jednu zajedničku stvar, nismo mogli da podnesemo fašiste, zbog onoga što su nam svakodnevno radili. U Crvenim ratnicima su bili neki momci sa krajnje levice, radikalne krajnje levice, bliski Action Directe-u, a imali ste i druge momke bliže socijalističkoj partiji Juliena Draia i Harlema Desira, SOS Racisme '88.Bilo je tu rasprava , ali ono što nas je sve okupilo jeste radikalan pristup antifašizmu, spremnost da idemo do kraja protiv fašista. Zato ti kažem da je to bilo instinktivno, divlje, potpuno improvizovano, dolazilo je iz stomaka.
 

Uglavnom, kada imaš sedamnaest, osamnaest godina, ne ideš na tuče, već si u srednjoj školi, dobijaš diplomu i razmišljaš šta sledi. Da li ste vodili normalan život, pored Crvenih ratnika?

Bio sam jedan od retkih koji je išao u srednju školu. Završio sam u zatvoru. Bili smo mladi momci iz predgrađa. Ostali su imali usrane poslove. Držao sam se studija. Prekinuo sam ih, ponovo nastavio, itd. Ja sam jedan od retkih koji je posle završio visoko obrazovanje.

 

Pridružile su vam se i druge grupe, koje sebe nazivaju lovcima na skinhede.

Nismo imali mnogo posla sa njima. Pa… Bilo je nekoliko grupa u isto vreme sa Crvenim ratnicima, sa kojima smo bili u dogovoru, sa kojima smo dosta radili. Ali vrlo brzo smo videli da se pojavljuju grupe momaka koji su imali ponašanja koja nam nisu odgovarala.
Tada već skinhedsi više nisu bili "glavni" u Parizu...

Jednostavno su nestali. Na prelazu 90-ih, recimo '92, '93, oni koji su bili veliki krupni skinhedsi, pet šest godina ranije, znači velika obrijana lobanja, kaki bomber jakna, francuske zastave, ti tipovi su nestali. Više ih nisi viđao. Znali su da je postalo previše fizički opasno da tako šetaju gradom. Ne kažem vam da su fašisti nestali, ali razlog našeg postojanja više nije postojao. Nismo hteli da se motamo okolo i da lovimo skinhedse koji više ne postoje. Ako to uradite, počinjete da izmišljate zamišljene neprijatelje, a to se na neki način desilo sa grupama koje su unutar sebe imale mutnije likove.

 

Šta si tada radio? Kakav si pravac dao svom životu?

U tom trenutku sam dobio diplomu srednje škole, otišao sam na fakultet. Studirao sam istoriju. Nastavio sam to do prve godine doktorata. Posle tog vremena [sa Crvenim ratnicima], stekli smo izvesno iskustvo i počeli smo da se politizujemo, ali u pravom smislu te reči, znači da se uključujemo u organizacije, itd. To ranije nije bio slučaj. Ja lično sam, da vam dam kontekst, ’94. bio uključen u CNT [Confederation Nationale du Travail], krajnje levičarski sindikat, anarhosindikalistički. Petnaest godina sam radio kao lud u tom slobodarskom komunističkom savezu. Dve godine sam čak bio i sekretar saveza. Posvetio sam se militantnoj borbi, politici, čistoj politici. Posle Crvenih ratnika, shvatio sam da ako je bilo fašista, to je zato što je postojalo plodno tlo da se na njemu pojave. Šta je to plodno tlo? Itd, itd, itd. Ušao sam u politiku, rastao, čitao sam, upoznao ljude... Godine koje su usledile nakon Crvenih ratnika, to su bile godine čistog militantnog aktivizma.
 

Danas antifa i dalje postoji. Mladi ljudi tvrde da su antifa. Protiv čega se bore? Na ulicama više nema skinhedsa.

Na ulicama više nema skinhedsa, ili barem skinhedsa kakve smo poznavali pre dvadeset godina. Naravno da ih više nema, ali postoji nova generacija uličnih aktivista koji su ipak ultrafašisti, jasno prepoznatljivi kao „identitarci“, Gabrijakove ekipe, jeunesse nacionalisti. . . Mogao bih dalje da nabrajam. Oni su tamo. Nemaju isti izgled, ali i dalje postoje. Oni su mlađi, prilagodili su se svom vremenu, savladavaju multimedije, vladaju komunikacijama, programiranjem, društvenim mrežama... Današnji antifa se mnogo bore na tom terenu. Po mom mišljenju, oni pomalo gube iz vida ulicu, ali to uopšte nije uporedivo. Znam da današnji antifašisti gledaju na momke poput mene, ne s ljubavlju, ali na poseban način. U novembru ću napuniti četrdeset sedam. Mogao bih da budem otac većine antifašista koje danas poznajem. Imaju izvesno poštovanje prema onome što smo uradili, ali se ni na koji način ne osećaju zavisnim od toga. I ne tvrdim da treba… Ja njih ne poznajem, oni mene ne poznaju, ne pričamo više o istoj stvari. U naše vreme nije bilo interneta, mobilnih telefona... Ne tvrdim da imam nekakvu moć da ih usmeravam. Ja sam momak koga poštuju u odnosu na ono što je bio, ali u isto vreme znaju da danas više nemamo ništa zajedničko. I sasvim je dobro tako. Više od svega nemam želju da bacam senku na njih. Ponosno se izdvajam od njih, u smislu da su vremena drugačija. Oni bolje savladavaju neke stvari koje mi nikada nismo savladali jer tada nisu postojale. Dakle, neka im je sa srećom! Opet, mogu da imam svoje stavove u vezi sa onim što se dešava. Ja, lično, možda ne bih radio neke stvari poput njih, ali ne dozvoljavam sebi da to kažem. I to je bio jedan od razloga što sam napustio Pariz. Više sam voleo da odem u penziju.
 

Napustio si Pariz. Pre toga, poznavao si Pariz o kome mnogi nisu imali pojma. Kao što si rekao, ljudi koji ne žele da vide, ne vide. To jednostavno nije bila njihova realnost. Kako danas vidiš evoluciju Pariza?

Živeo sam pet godina na selu, na jugu Francuske. To je prilično čudno. Kada sam otišao, više nisam mogao da podnesem Pariz. Ozbiljno, da si mi rekao da će mi se to dogoditi jednog dana, ne bih verovao. Ali pre pet godina jednostavno više nisam mogao. Hteo sam nešto drugo. I ja sam imao decu. Ironično, današnji Pariz, više ga cenim, ali zato što više ne živim tamo. Odem gore, zateknem sebe kako radim stvari koje nisam radio dok sam živeo tamo, kao što je lutanje po kvartovima u koje nikada nisam kročio. I onda, Pariz je i dalje grad u kome sam rođen, u kome sam živeo četrdeset dve godine svog života, ali da vam pravo kažem, ne želim da se vraćam tamo da živim.
 

Redovno se vraćaš u Pariz da upravljaš svojim barovima, kao što je TDTF. Kakav je tvoj život ovih dana? Vodiš svoja dva bara, TDTF i Le Saint-Saveur?

Moj život nije samo to. Imam Le Saint-Saveur [11 Rue des Panoiauk, 75020, Pariz] oko deset godina, a TDTF [43 Rue Cavendish, 75019 Paris] oko deset dana. Na jugu Francuske imam veliku radionicu za popravku motocikala. Imam dva dečaka, Sašu i Vadima. Zapravo, više od svega, to je ono što je moj život, briga o svojoj deci. Na jugu, pored radionice, imamo koncertnu salu. Radim puno stvari. Dva bara u Parizu su uglavnom barovi kojima upravljaju ljudi koji tamo rade. To je ono što me čini srećnim. To je u skladu sa mojim ubeđenjima, neću da kažem anarhosindikalističkim, jer je to malo preterivanje, ali ono što mislim je da sam uspeo da pokrenem dva preduzeća koja praktično sami vode ljudi koji rade tamo. Uđem, ništa ne brinem, ljudi su tu. Pravno, u Francuskoj se stvari rade na takav način da mora da postoji neko ko je pravno odgovoran...to sam ja. S druge strane, stvari praktično sami vode ljudi koji tamo rade. To je jedna od stvari na koje sam najviše ponosan, što sam pokrenuo dve stvari u Parizu koje daju mnogo posla ljudima. To je prilično zadovoljavajuće. Na jugu radim mnogo drugih stvari, ali one su više vezane za moj način života danas.
 

U danima kada ste stvarali Crvene ratnike, fašizam su oličavali skinhedsi prisutni na ulici. Nema ih više, ali da li fašizam i dalje postoji u Francuskoj?

Mislim da znaš odgovor na svoje pitanje. Naravno, ono što se zove „Le Pen-izacija“ mišljenja je nepobitno. Osnove za razgovor koje je Nacionalni front imao pre dvadeset godina, sada ih ima Sarkozi. To je lepenizacija mišljenja. Ono što me danas muči je to što možda na ulicama nema skinhedsa kakve ste viđali pre dvadeset pet godina, ali ideje tih ljudi su dobile mnogo prostora. Postoji gomila političkih organizacija i političara koje su se povukle pred tim. Govori koje je, recimo, držao Sarkozi, ili čak nedavno Nadin Morano, kada kaže da je Francuska zemlja „bele rase“. Da je to rekao Le Pen pre dvadeset godina, bilo bi protesta sa 100.000 ljudi na ulicama. To je ono što mislim. U određenom trenutku, fašisti su dobili bitku ideja. Njihove tačke razgovora su se normalizovale. Fašisti sve više napreduju jer mi idemo unazad. Ako se krećemo unazad, oni se kreću napred, kraj priče. Ova vrsta govora „republičke“ desnice [desnog centra] koja više ne trči iza Nacionalnog fronta već počinje da trči ispred njega, to je zločin. Nadaju se da će ih progutati, dok će oni biti ti koji će na kraju biti pojedeni. Neću ni da pominjem reformističku levicu, jer je potpuno paralizovana.

Za kraj, ako bi morao da pošalješ poruku mladima...?

Nemam naviku da šaljem poruke... Već sam to rekao nekoliko puta, jedina poruka koju moram da pošaljem je sledeća: svi ćemo zajedno izaći iz ovoga, ili se nećemo izvući uopšte. Svi smo u istom čamcu…

Što lepo sumira vaše avanture, kada si se ti i tvoja grupa suočili sa skinhedsima.

To je to. Crno, belo, žuto, zeleno, muslimansko, jevrejsko, šta-imaš, ali u datom trenutku ili se svi zajedno izvučemo iz ovoga, ili se uopšte ne izvučemo.

Hvala vam.
 

Izvor: https://barricadejournal.org/issue-4/an-interview-with-julien-terzics/1/

Dokumentarni film o Crvenim ratnicima: https://www.youtube.com/watch?v=UU07m_Cr-jg&list=PLlN1rF512Eo-P6jdBYzkwlQftOGWT9hhJ

Izvor: link