1. Kako izgleda svakodnevni život u Harkovu u ovom trenutku? Pod svakodnevnim životom ne mislim na vaš politički rad, na koji ćemo za trenutak doći, već na svakodnevni život normalnog radnika. Ima li još posla, koliko se od toga trenutno može živeti? Kako je socijalna država i njena infrastruktura, ima li naknade za nezaposlene i da li ima dovoljno medicinske nege? Da li ljudi ponekad sede po kafićima i kafanama i pričaju o nečemu, ima li sa kim da razgovaraju - ili je sve potpuno svedeno na rat ili na ono najnužnije?

- Ovo je toliko obimno pitanje da se tome može posvetiti poseban razgovor. Uopšteno rečeno, uoči Nove godine objavili smo veliku analizu mogućnosti za 2024. godinu, u kojoj smo je nazvali odlučujućom godinom za sazrevanje revolucionarne situacije koja će omogućiti da se rat između država pretvori u rat protiv njih. Dostupan je na ruskom, engleskom, francuskom, italijanskom i španskom. Što se tiče konkretno našeg grada... Ako je Ukrajina dvorište Evrope, onda je Harkov, koji se nalazi skoro na ruskoj granici, dvorište Ukrajine. Ljudi ovde žive ili iz ljubavi prema uzbuđenjima, ili iz potpunog beznađa. Ovo je, brubo rečeno, zatvor u kome se gasi svetlo u 21 sat. Ako je 2020. godine, prema tadašnjem gradonačelniku Kernesu, prosečna starost u Harkovu bila 35 godina, onda je na početku totalno rata u njemu uglavnom bilo najviše penzionera, a sada je prosečna starost stanovništva oko 50 godina. Ovo je samo vizuelni utisak na osnovu javnih mesta, jer muškarci regrutnog uzrasta (u Ukrajini je to od 18 do 60 godina i za većinu njih je zabranjen izlazak iz zemlje) često ne rizikuju da napuste kuću i pokušavaju da se kreću ulicama samo automobilom. Depresija, alkoholizam i potpuna tuga. Brod je već dugo na dnu, ali su se putnici zatvorili u svoje kabine i misle da će biti dovoljno vazduha dok ih neko ne spase...

Jedna pozitivna stvar: komunalne usluge u Harkovu se odvijaju normalno; ako je bilo ispada ove zime, oni su bili na ne više od nekoliko sati, zbog tehničkih kvarova. Struja, gas, grejanje – sve je tu. Ruske trupe sada ne bombarduju elektrane, već ono što smatraju vojnim centrima, skladištima ili mestima razmeštanja osoblja. Zvanično, sada u gradu ima 1,2-1,4 miliona ljudi, od procenjenih 2 miliona pre invazije. Ali to je uglavnom zbog imigranata sa više frontovskih teritorija. Koliko je meštana ostalo, nije poznato. Pored ovoga, Harkovska oblast je na trećem mestu u Ukrajini po površini oranica, a na kraju 2023. bila je apsolutni lider po njihovoj prodaji. Nestanak stanovništva je prilično koristan za deo buržoaske klase.

O stvarnoj situaciji sa nezaposlenošću se takođe može samo nagađati, jer mnogi ne žele da se prijave u centre za zapošljavanje iz straha od regrutacije. Ali pre pola godine objavili smo članak o tome kako žene i penzioneri zbog mobilizacije zamenjuju vojnike u harkovskim preduzećima. Paralele sa Zapadnom Evropom tokom Prvog svetskog rata bo mogle biti očigledne. Uprkos tome, kao što je navedeno u našem januarskom materijalu o mobilizacijskim otmicama u Harkovu, postoji ozbiljan nedostatak radnika u mnogim oblastima privrede. Ako se tako nastavi, onda će jedini javni prevoz u gradu biti „autobusi nepobedivosti“, kako ljudi nazivaju automobile za hvatanje prolaznika (referenca na frazu iz službene propagande - „Nepobedivi Harkov“ ). Delimično zbog povećane nesigurnosti na ulicama, zajedno sa smanjenim donacijama, naša grupa je ove zime morala da preusmeri svoje napore sa pružanja humanitarne pomoći stanovnicima kojima je ona potrebna, na razvoj medijskih aktivnosti. Ne želimo da menjamo izgled veb stranice – veza ovde je često loša, a sa složenijim dizajnom našim lokalnim čitaocima može biti teško da je otvore. Umesto toga, fokusiraćemo se na poboljšanje kvaliteta sadržaja i otvaranje ka većem broju pratilaca. Da biste to podržali, dobrodošli ste da se pridružite našem kampanji za prikupljanje priloga - Uzajamna pomoć upozoravanjem za istočnu Ukrajinu (Mutual Aid Alert for East Ukraine.).

Između ostalog, 9. februara uveče ruski dronovi napali su skladište nafte usred privatnog stambenog sektora u našem gradu. To preduzeće je već minimalno dva puta kažnjeno zbog kršenja požarnih propisa, ali izgleda da nisu preduzete mere. Zapaljeno gorivo se prosulo po celom području, zbog čega su dve porodice sa troje male dece žive izgorele, a najmanje četiri reke su pocrnele od naftnih derivata. Naš tim se uključio u borbu protiv ove ekološke katastrofe, tražeći u priobalnom žbunju divlje ptice umrljane ili zatrovane naftom.

Ukrajinska vojska trenutno ostaje bez vojnika. Stoga je donet novi zakon o zapošljavanju. Vojno sposobni muškarci koji dobiju obaveštenje moraju se javiti u roku od 48 sati i tada će biti regrutovani. Ali izgleda da je moral iscrpljen. U svom poslednjem tekstu izvestili ste o brojnim protestnim akcijama usmerenim protiv nastavka rata, npr. žene su protestovale u brojnim gradovima zbog oslobađanja svojih muževa iz vojske. Kako ocenjujete trenutno raspoloženje ukrajinskih žena i njihov stav prema nastavku rata? Da li se raspoloženje u Ukrajini menja?

– Ne postoje tačne brojke o tome šta misle Ukrajinke, jer se mnoge plaše da u anketama iznesu svoj pravi stav. Čak i među onima čiji se muški rođaci bore, mišljenja su direktno suprotna – neko želi maksimalno pooštravanje mobilizacije da i svi drugi stradaju na isti način kao i oni (kao neko ko nema snage da se izvuče iz močvara i pokušava da uvuče druge u nju). Drugi, naprotiv, žele hitan prekid neprijateljstava kroz mirovne pregovore o zamrzavanju sukoba.

Važno je napomenuti da dok u Harkovu priča o kolektivnoj odbrani od prisilnog regrutovanja ostaje samo priča, u Zakarpatju je to počelo da se ostvaruje: žene tamo počinju da se opiru njihovim napadima. Odnosno, situacija u različitim delovima Ukrajine je u velikoj meri različita. Prvo, Užgorod je relativno mali grad, a oni koji tamo žive nisu toliko otuđeni jedni od drugih kao u metropoli, gde mnogi ne poznaju ni svoje najbliže komšije. Drugo, stanovništvo Zakarpatja nije iscrpljeno hroničnim stresom od granatiranja i policijskog časa; tamo je živahan ekonomski život, sa preduzećima i novcem koji pritiču iz cele zemlje. Štaviše, u najzapadnijem regionu ne postoji tako gorući osećaj da „ljuljanje čamca” indirektno igra na ruku agresoru, kao u blizini ruske granice. Drugim rečima, ako je 1917. godine Harkov bio na čelu klasne borbe kao pozadinsko industrijsko čvorište, a zapad Ukrajine razoren ratom, sada je sve upravo suprotno.

3. Od samog početka vaš politički rad i agitacija bili su snažno usmereni na omogućavanje dezerterstva i antiratnih bojkota. Kako se ovaj rad promenio u poslednjih godinu dana?

I nije baš. Skupština je onlajn bilten, i ako možemo na bilo koji način da pomognemo dezerterima, čak i samo tako što ćemo im dati političko opravdanje za njihove postupke, da ne pate od kajanja, već da se ponose odbijanjem da biraju između služenja ili Vladolf Putleru ili Fransoi Zevalijeu, personifikacijama najcrnje reakcije koja je jedino moguća u današnjoj Evropi, odbijanja da se bira između okupatorske kolonijalne ekspedicije i odbrane onoga što je ukrajinska vladajuća klasa grabila od 1991. Pomoć dezerterima pruža i Ruska liberalna inicijativa Go to the Forest, koja ima na desetine volontera i mnogo iskusnije organizatore od nas (Inače, broj zahteva koji oni dobijaju brzo raste: ako su za celu 2023. dali 727 konsultacija o pitanjima dezerterstva, te pružili pomoć po ovom pitanju 235 puta, samo u januaru 2024 dali su već 161 konsultacija i 35 pružanja pomoći, pri čemu se takve priče obično dešavaju upravo na granici našeg regiona sa Donbasom, gde služi većina ruskih mobilisanih vojnika). U kontaktu smo sa njima i delimo informacije, ali to je nemoguće učiniti u Ukrajini zbog mnogo manje veličine zemlje (to znači da je veća verovatnoća da se uhvati onaj ko je pobegao iz jedinice) i zabrane odlaska iz zemlje čak i onim muškarcima koji ne služe vojsku. Zato samo težimo da postanemo neka vrsta ideološkog jezgra za one koji ne žele da se bore (ne samo vojnika već i civila), kako to ne bi bila isključivo manifestacija njihovog instinkta samoodržanja, već svestan stav – neslaganje sa ubijanjem i umiranjem za tuđe vile i jahte. Čak i pristalice proukrajinskih pozicija često shvataju da nema drugih opcija: prošla godina je ubedljivo pokazala da ako ruske trupe same ne napuste okupirane teritorije, ukrajinska vojska takođe neće moći da ih istera, tako da covo neće proizvesti ništa osim besmislenog gubljenja ljudi. Pošto nema razloga da se veruje u to da se Kremlj sprema da ih preda, ostaje nada u procese odozdo. Vojnici treba da shvate da pravi neprijatelj nije sa druge strane rovova, već sa druge strane ograde oko upravnih zgrada.

Dok se ruska vojska ne sruši iznutra, u Ukrajini će verovatno preovladavati pasivni otpor – želja da se što kraće zadrži u vidnom polju države, povlačenje sredstava u inostranstvo, bekstvo iz zemlje na bilo koji preostali način. Prema procenama NBU, smanjuje se iznos transfera onih koji putuju u inostranstvo, koji su nekada bili jedan od glavnih kanala priliva valute u zemlju. Ako je 2021. on bio 14 milijardi dolara, onda je 2022. postao 12,5 milijardi dolara, a za 11 meseci prošle godine – 10,6 milijardi dolara. Istovremeno, nakon početka totalnog rata, odliv sredstava sa ukrajinskih bankovnih kartica u kategoriji „putovanja“ značajno je porastao: 20 milijardi dolara prethodne godine i 18 milijardi dolara prošle godine. Svaka javna tirada profesionalnih patriota tipa „svako treba da se bori, ali ja sam potrebniji na svom sigurnom mestu“ samo pojačava želju da se što pre raskine sa ovom zemljom. Međutim, na ukrajinskim društvenim mrežama je već poslednjih pola godine počeo pravi građanski rat između uslovno rečeno partija „branilaca“ i „izbegavača“, uporediv po težini sa događajima iz 1919. godine u Nemačkoj. Vreme će pokazati da li će se ovo preseliti sa interneta u stvarni svet, nakon prestanka aktivne faze neprijateljstava sa Rusijom, ali već sada se moraju preduzeti koraci kako bi se osiguralo da ovo bude borba za novu viziju budućnosti, a ne primitivno svođenje ličnih računa.

Inače, u Ukrajini se već dešavaju pojedinačni akti „spontanog crnog terora“, iako anarhistički pokret postoji samo virtuelno. Pored epizoda iz jesenjeg istraživanja, zabeležili smo još jedan slučaj u Žaškivu u Čerkaskoj oblasti: u noći 25. decembra, neko nepoznato lice bacilo je bombu F-1 u privatno dvorište nekog vojnog službenika; njegovi fragmenti oštetili su ogradu i cev za gas. A 8. februara, nezaposleni 33-godišnji stanovnik Nikopolja ubio je zamenika gradonačelnika iz njegovog automobila zbog sumnje da je uključen u korupciju. Istraga tvrdi da je pripremao pokušaje atentata i na druge gradske zvaničnike. Sa naše tačke gledišta, takvi očajnički koraci ne predstavljaju pretnju za sistem u celini. Ovo je samo pokazatelj rastuće napetosti u društvu. Zamislite samo da vam je komšija (Rusija) zapalio kuću, unutra ste vi ili neko iz vaše porodice, a spolja neko ko živi od vaših poreza, drži vas na nišanu, zabranjuje izlazak i zahteva da izgorite zajedno sa kućom. Jeste li zamislili? Ovo je odnos između naroda i države u Ukrajini....

4. U prethodnom intervjuu ste napisali da je mnogo ljudi koristilo vaše strukture, ali da gotovo a nije bilo politizacije. Da li se nešto promenilo u ovom pogledu?

Da, mnogi ljudi su nas zapravo kontaktirali preko kontakt forme na sajtu i pisali mejlom o svojim potrebama za hranom ili lekovima, nakon čega smo pokušali da im pomognemo. Ali takve neformalne mreže pomoći na početku totalnog rata zahvatile su ceo region. /Skupština/ nije bila nešto jedinstveno, već samo jedan od mnogih delova slagalice. Sada se stanovništvo zaista postepeno politizuje, ali ne na osnovu horizontalnog samoorganizovanja već na osnovu nezadovoljstva aktima i planovima na vrhu. 7. februara je u prvom čitanju usvojen drakonski zakon o pooštravanju mobilizacije. Ne možemo znati kakve će se izmene tada izvršiti, jedino je jasno da to neće pomoći surovom režimu. Ako parlamentarci i kabinet predsednika ipak proguraju usvajanje ovog zakona, kritična masa nezadovoljnika neće nikuda nestati, već će se samo postati još ogorčenija. Retko ko će ići da se bori za njih osim onih koji budu zgrabljeni u autobus na ulici!

5. Pored mera za regrutovanje novih vojnika, vlada Zelenskog je prošle godine preduzela i druge autoritarne mere. Na primer, izbori su suspendovani za vreme trajanja rata. Da li je politički rad uopšte moguć pod ovim uslovima ili morate da radite u uslovima tajnosti? Kako ukrajinsko stanovništvo reaguje na ove vladine mere?

Istina je. Ruski udari 29. decembra na brojne gradove, uključujući Harkov, i ukrajinski napad sledećeg dana na Belgorod, koji je koštao života desetina civila sa svake strane, zaustavili su u jesen rastući trend ka postepenom slabljenju i smanjenju neprijateljstva. Uprkos tome, predlozi zakona 10378 i 10379 o pooštravanju mobilizacije i pooštravanju odgovornosti za one što izbegavaju regrutiranje, koji su 25. decembra uvedeni u ukrajinski parlament kako bi se obezbedilo regrutovanje oko 500 hiljada regruta, razneli su informativno polje. Pokazalo se da se u zemlji već formirala kritična masa onih umornih od militarističkog ludila: za mnoge više nije suštinska razlika pod kojom zastavom će biti opljačkani. Ovaj tupi beznadežni očaj, s jedne strane, parališe volju za bilo kakvom društvenom delatnošću, a s druge strane može naterati narod da se zapita šta da radi kako ga niko ne bi pljačkao. Iz tog razloga kažemo da se približava revolucionarna situacija.

Oktobarska teza Skupštine da će muškarci regrutnog uzrasta morati što više da prekinu kontakte sa državom i da uđu u sivu zonu došla je u središte nacionalne agende: cela zemlja je počela da priča o masovnom povlačenju sredstava sa bankovnih kartica, prenošenje imovine na neregrutovane članove porodice i drugim stvarima koje se rade u panici. Verovatno znate reči Eriha Marije Remarka da oni koji najviše žele da se bore nisu oni koji će da završe u ratu. Međutim, sa padom poverenja i lojalnosti spram svih državnih institucija, koji su nastali u ovih pola godine nakon neuspeha letnje kontraofanzive, kamenu temeljcu sadašnje politike – „dolazak na granice iz 1991.“ – suprotstavlja se ne samo tiha većina već i deo bučne manjine. Pobornike rata do pobedničkog kraja (koji još uvek postoji među ženama, emigrantima, penzionerima i neregrutovanim muškarcima) povlači čokoladni kralj koji želi da se ponovo vrati na mesto predsednika. Podrška Ze-bandi (Ze - Zelenski, prim.prev) ostaće ove godine i dalje represivna i birokratska vertikala, i to sve dok ima novca da ih se plaća.

Više puta je naglašavana uloga desničarskih grupa unutar ukrajinskog državnog i vojnog aparata. Kako se ova grupacija razvijala tokom protekle godine? Da li postoji konsolidacija ili čak proširenje moći ovih struktura kao rezultat rata koji je u toku?

Trenutno ne vidimo nikakve znake povećanja uticaja desničarskih ideologija i pokreta u Ukrajini u odnosu na 2022. Možemo samo reći da se retorički ponašaju agresivnije, osećajući da njihovo vreme prolazi, i pokušavajući da na taj način nadoknade smanjenje sopstvenih redova. Upitan je i rast njihovog uticaja u budućnosti, s obzirom da 30 godina dominacije desnog političkog spektra zemlji nije donelo ništa osim pustošenja, smrti i emigracije. U isto vreme, krajnja desnica može da iskoristi bilo koje popularno osećanje u svoju korist – u zapadnim zemljama to je postalo očigledno tokom karantina zbog korona virusa, kada je njihova retorika ponekad podsećala na anarhiste i levičare. Stoga, nikako nije isključeno da će neki od njih pokušati da se suprotstave ratu, predstavljajući ga kao „zaveru da se međusobno unište slovenski narodi“. Sve je moguće, posebno sa takvim nivoom antisemitizma kao u istočnoj Evropi.

Kakva je situacija unutar ukrajinske vladajuće klase i politike? Koje promene su primećene u odnosima moći tokom protekle godine? Možete li ovo da komentarišete?

Ukratko, vladajuća klasa Ukrajine je u političkoj krizi i podeljena je uslovno na dve frakcije: Ze i Za (Zelenski i Zalužnji - prim.prev). Kao što znate, predsednik je 8. februara razrešio dužnosti glavnokomandujućeg Oružanih snaga Ukrajine. Ovakva skandalozna odluka vezana za popularnog generala usred rata imala je svoje iznuđene razloge. Sa nastankom vakuuma legitimiteta vlasti nakon prestanka zvaničnih ovlašćenja predsednika krajem marta 2024. godine, Zalužnji može postati njegov glavni konkurent u borbi za ovu funkciju. I u ulozi vršioca dužnosti glavnokomandujućeg ima više mogućnosti za takvu borbu nego u penziji. Stoga, uprkos neizbežnom skandalu zbog ove odluke, kabinet predsednika želi da je sprovede do isteka zakonskog mandata. Što se tiče glasina koje kruže o mogućnosti vojnog udara, može se pretpostaviti da se Kancelarija oslonila na faktor suprotstavljanju ruskoj pretnji: Rusija bi mogla da iskoristi puč i privremeni gubitak kontrole nad vojskom da probije front i zauzme nove teritorije, pa zapadni saveznici nisu mogli da dozvole takav scenario. A posle smene glavnokomandujućeg bez opasnosti od državnog udara počele su uobičajene političke intrige u kojima je aktuelna vlast iskusna i ima velike šanse da pobedi. Ukratko, zemlja je donedavno ličila na Latinsku Ameriku prošlog veka: na raskrsnici između civilnih zvaničnika koji pokušavaju da izgrade vojnu diktaturu, i jednostavne vojne diktature. I za sada je pobedila prva opcija.

8. Da li ste u kontaktu sa drugim levičarskim i revolucionarnim grupama? U intervjuu iz avgusta 2022. oslikali ste prilično sumornu sliku anarhističke levice koja je gotovo potpuno apsorbovana ratom. Da li je bilo oživljavanja grupa ili su one zaista bile unakažene do neprepoznatljivosti ratom?

– Od prošle godine sarađujemo sa dva levičarska projekta koja su se pojavila u Ukrajini – Organizacijom studentskih aktivista (OSA) i informativnim kanalom NMOdessa (nešto poput „Ne ćuti Odesa”). OSA posluje u nekoliko gradova, među kojima je i Harkov, a krajem decembra, zahvaljujući njihovoj akciji za koju smo obezbedili medijsko izveštavanje, ukinuto je oduzimanje stipendija mnogim studentima Harkovskog politehničkog instituta. O tome možete čitati na ruskom, engleskom i francuskom (izveštaj takođe govori kako je naš pritisak pomogao da se tramvajska linija vrati u centar Harkova istog meseca). /NMOdessa/ su u septembru među prvima odgovorili na torturu mobilizatora nad dvojicom muškaraca iz Harkova i Krivog Roga, koji su privedeni pri pokušaju da pređu granicu sa Poljskom. Zahvaljujući skandalu koji je nastao, protiv umešanih je pokrenut krivični postupak i nedavno su otišli na sud (pogledajte o tome na ruskom ili engleskom). Sada ovaj kanal distribuira besplatne biber sprejeve u Odesi za samoodbranu od vojnih timova za otmicu.

Obe inicijative sebe ne smatraju anarhistima; štaviše, dok OSA pozitivno ocenjuje opskurni puč na Majdanu iz 2014. godine, NMO ponekad objavljuju antimajdanske bajke iz kremaljske propagande uprkos tome što sami karakterišu rusku državu kao fašističku (odnosno kao čak i zreliji fašizam od ukrajinskog). Dakle, mi nismo potpuni istomišljenici. Međutim, pojava ovakvih grupa pokazuje da otvoreni šovinizam i militarizam u ukrajinskim levičarskim krugovima više nisu trend, a da zahtev za njim postaje prošlost. To znači da ideje Skupštine ulaze u svest širokih masa i naš rad nije uzaludan!

Na kraju intervjua sa italijanskim drugovima 2022. godine, upitani ste šta biste želeli da poručite čitaocima koji govore italijanski. Sada vodite razgovor za knjigu sa berlinskim izdavačem. Da li biste želeli nešto da iz Harkova poručite čitaocima koji govore nemački?

Dobro. Nemačka sada postaje najpopularnija zemlja za ukrajinske izbeglice. Ukrajina je toliko „slobodna zemlja“ da njene vlasti sve ljude sa ukrajinskim pasošem smatraju svojim ličnim vlasništvom u najbukvalnijem smislu ove reči. Dakle, oni kao robovlasnici imaju isključivo pravo da od njih zarađuju i iskorišćavaju ih. Ako su otišli ​​u inostranstvo, to je gubitak za vlasnike, a oni žele ili odštetu u džepu, ili povratak robova nazad u štalu. Nešto slično se dogodilo u 19. veku pre građanskog rata u SAD. Ovo poređenje nije retoričko već doslovno: bekstvo u EU preko ledene Tise razlikuje se od bekstva preko zimske reke Ohajo u romanu Čiča Tomina koliba samo po upotrebi dronova i termovizira od strane progonitelja, a već je 20 momaka poginulo tokom takvih pokušaja u ovoj reci (pre dve nedelje, zajedno sa ovim, naš sunarodnik iz Harkovske oblasti utopio se u pograničnoj reci Prut, saopštila je Državna granična straža. Robovi su nekada bežali sa juga na sever SAD-a, a robovlasnici su zahtevali ili da se vrate begunci ili da se plati novac za njih – a ovde šef države poziva Nemačku da mu prenese sredstva namenjena za socijalnu podršku ukrajinskim izbeglicama (njegov nedavni intervju za ARD možete naći i bez nas). Logično, uz svaku njegovu ili izjavu predstavnika njegove bande da muškarce koji su napustili zemlju tokom rata treba deportovati nazad ili da njihov životni standard u Evropi treba spustiti na ukrajinske standarde, sve više izbeglica želi da se nastani na novom mestu. To, pak, otvara mogućnost njihove integracije u revolucionarni pokret zemlje domaćina – uostalom, Ukrajinci sada veoma teško da imaju iluziju da su državni interesi identični interesima radnih ljudi. Iskoristite ovu priliku i hajde da aktivno razmenjujemo iskustva jedni sa drugima!

Da bismo to uradili, učestvovaćemo na Međunarodnoj nedelji akcije koja će se održati u Pragu od 20. do 26. maja. Pozivamo sve zainteresovane da se pridruže, iako je oblik našeg učešća još nepoznat (niko ne zna šta će biti sutra). Svi koji čitaju ovaj intervju i razmišljaju kao mi – u istim smo redovima, jer radimo zahvaljujući vama i ljudima poput vas, u ovim mračnim vremenima sveopšte apatije i beznađa.

Hvala vam na svemu i ne skrećemo sa izabranog puta! Za Anarhiju!

Sredinom februara 2024
https://libcom.org/article/despair-and-anger-concentration-camp-assemblys-interview-second-anniversary-big-war-ukraine
 

Izvor: link