Slobodarska Perspektiva

Uvod

Od spisa briljantnog, ali malo poznatog naučnika iz Berlingtona u Vermontu, do usamljene zatvorske ćelije revolucionara koji se borio da pomiri godine revolucionarnih napora koje Kurdima nisu doneli opipljive slobode, proistekla je revolucija kakva ranije nije viđena. Kroz sintezu rada Marija Bukčina i Odžalana, kurdski oslobodilački pokret je razmontirao svoj dotadašnji način delovanja, napustio marksističko-lenjinističke i pro-državne aspiracije i usvojio radikalno novu paradigmu, što je rezultiralo jednom od najistaknutijih revolucija prošlog veka. Kroz Bukčina, Odžalan je izradio teoriju demokratskog konfederalizma i došao do zaključka da kurdski napori za sticanjem sopstvene države ne bi bili konačno rešenje za njihovo oslobođenje. U znak dubokog poštovanja prema Bukčinovom radu, Odžalan je sebe nazvao "učenikom" ovog filozofa. Stoga, nijedan zapadni politički mislilac nije izvršio tako snažan uticaj na kurdski oslobodilački pokret kao što je to učinio Bukčin.

Ipak, veza između Bukčina i Odžalana je više od puke priče o dva revolucionara čija je glavna briga bila oslobađanje ugnjetavanih iz njihove unižene svakodnevice. Ona takođe podrazumeva duboko preispitivanje na ličnom i političkom nivou; napuštanje usvojenih oblika mišljenja, spremnost za promenu i evoluciju, odbacivanje dogmatizma i ideološke čistote - što sve zajedno ukazuje na duboke sličnosti između dva mislioca koji su se, svako na svoj način, nosili sa osećanjima razočaranja, u borbi sa problemom nalaženja puta ka slobodi.

Uprkos dubokom zajedničkom nasleđu Bukčina i Odžalana – koje nas podstiče da demontiramo internalizovana i institucionalizovana hijerarhijska ugnjetavanja, uključujući kolonizaciju, patrijarhat, rasizam i ekološko uništenje – preovlađujuća analiza ove dve ličnosti od strane levičarskih naučnika i aktivista bila je prvenstveno orijentalistička. Levica je odnos između njih dvojice videla kao onaj u kome zapadni mislilac iz dominantne kolonizujuće kulture jeste influenser, učitelj, znalac, dakle onaj koji je bitan, a onaj na koga se utiče, učenik, primalac, usvajač jeste onaj iz kolonizovane kulture. Odnos je tumačen samo u jednom smeru: odozgo nadole.

Rezultat za mnoge od nas Kurda bilo je neprijatno svedočanstvo o prisvajanju revolucije u Rožavi, što u suštini smanjuje naš kapacitet za kolektivno delovanje i promišljanje. Za mnoge od nas, postkolonijalnih naučnika i mislilaca iz zemalja Trećeg sveta, nije moguće čitati ovakvo levičarsko tumačenje odnosa između njih dvojice, a da se ne budemo upadljivo svesni istorijske dinamike moći i strukturisanja protoka znanja, ideja i načina saznanja koji se uglavnom slivaju iz razvijenog, zapadnog sveta ka ugnjetavanima i bednima globalnog juga. Važno je iz ovakve perspektive pristupiti vezi između Bukčina i Odžalana, kako bi naglasili da je Odžalan u diskusiju ušao sa bogatim iskustvom u vođenju revolucionarnog pokreta i da je već i pre nego što je otkrio Bukčinova dela bio angažovan u teškom zadatku traženja alternativne paradigme koja bi povela Kurde ka konačnoj slobodi. Bukčinov rad je pomogao da se Odžalanove novonastale ideje učvrste u koherentniju celinu.

Stoga je od najveće važnosti uočiti uticaje tamo gde se javljaju, zajedno sa zajedničkim karakteristikama između Bukčinove socijalne ekologije i Odžalanovog demokratskog konfederalizma, podjednako koliko je od najveće važnosti uočiti razlike, razvoj i inovacije koje je kurdski oslobodilački pokret sproveo kao rezultat geopolitičkih, istorijskih i kulturnih realnosti. Koliko je duboko on bio pod uticajem Odžalana, koliko je inovirao i transformisao teorije koje je predložio Bukčin kako bi se uklopile u kurdske težnje ka slobodi, centralni je fokus ovog poglavlja.

Ovo poglavlje će početi pregledom Bukčinove teorije socijalne ekologije. Drugi deo poglavlja će se osvrnuti na to ko je Odžalan, njegovu istoriju u kurdskom oslobodilačkom pokretu i njegovo uspostavljanje demokratskog konfederalizma zasnovanog na usvajanju socijalne ekologije kao temeljnog stuba ove paradigme. Poglavlje će se završiti razmatranjem nastajućeg napora žena za oslobođenjem, kao pokazatelja da je Odžalan već ranije posejao seme demokratskog konfederalizma.

Mari Bukčin i socijalna ekologija

Kao i mnogi organski intelektualci, ideologiju Marija Bukčina definisala je njegova praksa – bogatstvo aktivizma i učešća u nizu pokreta i organizacija koje su ga kontinuirano izazivale da ideološki evoluira. Kao rezultat svog rada na ulicama, sindikalizma u fabrikama, članstva u organizacijama, antiratnih protesta i ključnog Instituta za socijalnu ekologiju, Bukčin je stvorio jednu od najrevolucionarnijih teorija prošlog veka. Bez fakultetskog obrazovanja, Bukčin je bio plodan pisac i tokom godina je objavio mnoge knjige i eseje o ideji socijalne ekologije, usavršavajući i proširujući svoju teoriju.(1) Kao rezultat toga, Bukčin je napisao niz važnih tekstova, uključujući Naše sintetičko okruženje (1962), Anarhizam posle oskudice (1971), Ekologija slobode (1982) i Urbanizacija bez gradova (1992). Ekologija slobode se široko citira kao njegovo životno delo.

Bukčin je pronicljivo procenio moderno društvo u zapadnom svetu i postavio hipotezu o pomeranju od Marksove vizije oslobođenja koje dolazi od masa ugnjetavanih radnika, ka oslobođenju zasnovanom na ekologiji. Marksizam, za Bukčina, u suštini nije uspeo da obradi inherentan, ciklični i rastući raspon represivnih hijerarhija koje kapitalizam tako vešto proizvodi. Bukčin nije verovao da će se radnička klasa pobuniti jer marksistička revolucija ne dovodi do odumiranja države, već same „svesti o dominaciji“. Slično tome, u delu „Post-oskudni kapitalizam“, Bukčin osuđuje socijalizam jer se „hijerarhija, seksizam i odricanje ne pominju u 'revolucionarnom vođstvu', 'radničkoj državi' i 'planskoj ekonomiji'“. U svom eseju „Komunalistički projekat“, Bukčin tvrdi da starije ideologije poput marksizma i anarhizma „više nisu sposobne da se pozabave novim i veoma uopštenim problemima koje postavlja savremeni svet, od globalnog zagrevanja do postindustrijalizacije“.

Industrijski kapitalizam je doprineo sistemu hiperindividualizma, odbačenosti, privatizacije i pohlepe, što je dovelo do upadljivog nedostatka zajednice i međusobne saradnje. Čovek, nauka i tehnologija su sve više potčinjavali prirodu, dovodeći do niza otuđenosti i drugih posledica unutar društva. Ideja da će nauka i tehnologija okončati ljudsku patnju i doneti novu eru mira, zdravlja i stabilnosti u velikoj meri je propala zbog širenja nuklearnog oružja, masovne gladi u zemljama Trećeg sveta i široko rasprostranjenog siromaštva u razvijenom svetu. Umesto toga, moramo se okrenuti nauci o ekologiji, koja je u suštini, prema Bukčinu, o „ravnoteži prirode“. Štaviše, „ukoliko priroda uključuje čoveka, nauka se u osnovi bavi harmonizacijom prirode i ljudi“. Bukčin smatra da postoji ogroman uticaj ovakve nauke o ekologiji jer je ona sama po sebi „kritička nauka“; ali podjednako važno je da je drugačija od svih drugih sistema i teorija političke ekonomije, jer je „integrativna i rekonstruktivna nauka“. Upravo iz tog razloga, „nemoguće je postići harmoniju čoveka i prirode bez stvaranja ljudske zajednice koja živi u trajnoj ravnoteži sa svojim prirodnim okruženjem.“ (2)

Čak i pre nego što je industrijski kapitalizam počeo da ugnjetava radnike, on je uspostavio svoje hijerarhije ugnjetavanja kroz dominaciju nad životnom sredinom i ekološko uništavanje. Ako mase otupe od prerađene hrane koju konzumiraju, otuđene od prirode i ekologije unutar velikih, prenaseljenih, betonskih metropola, one se tada suočavaju sa dodatnim problemom koji stvara kapitalizam kroz svoju evoluciju neprekidnog samopronalaženja: problemom masovnog uništavanja ekologije. Ako je prirodna ekologija socijalna ekologija, onda uništenje ekologije ne izaziva samo dalekosežno razaranje u društvu, već bi neograničen nastavak nasilja prema ekologiji na kraju postao katastrofalan. Bukčin je bio duboko zabrinut zbog „tenzija“ između „stvarnosti i potencijala, između sadašnjosti i budućnosti“, koje mogu dostići „apokaliptične razmere u ekološkim krizama našeg vremena“. Teorija koja je nastala kao odgovor na ovu predstojeću katastrofu oslonila se na ono najbolje iz postojećih teorija, poput marksizma, anarhizma i socijalizma, ali se razvila iznad njih, formirajući jedinstvenu sintezu i novu ’političku filozofiju slobode i saradnje“.

Pokretačka ideja Bukčinove teorije socijalne ekologije jeste neophodnost eliminacije svih oblika hijerarhije. Prema Bukčinu, hijerarhije teže sputaju i ograniče političko biće (body-politic), depolitizujući i depersonalizujući politički proces pod autoritarnim stiskom države. Država nije samo ’neorganska’, već je istovremeno i čudovišni izrast društva koje ’nema stvarne korene’, utemeljenje, niti povezanost. Hijerarhije moći i ugnjetavanja, uzrokovane prisilnim kapacitetom države, stvaraju neprirodan sistem koegzistencije koji je dodatno pogoršan tehnologijom, pesticidima, ’resursima obilja’, opresijom, nasiljem, seksizmom i kapitalizmom. Ovi alati služe kao ’naoružanje’ države, omogućavajući joj da iznova stvara i sistematski učvršćuje ’monopolističke, centralističke i birokratske tendencije’. Trokraki, uzajamno ojačavajući sistemi hijerarhije, klase i države udružuju se kako bi umanjili ’kreativni’ kapacitet čovečanstva; kao rezultat, ljudska kreativna energija se sa služenja životu preusmerava na služenje sistemima i institucijama ’moći i privilegija’, što rezultira sistemima seksizma, rasizma, ekološkog uništenja i gorim. Rešenje leži u ’odozdo-nagore’ oblicima aktivizma, participacije, otpora i demokratije..

Ova nova filozofija slobode ogledala se u komunalizmu, koji je objedinio ’ono najbolje’ iz pomenutih političkih teorija, istovremeno se baveći njihovim ograničenjima i proširujući ih. Komunalizam se definiše kao ’novi tip zajednice’, koja bi bila namerno decentralizovana kako bi se smanjio njen uticaj na ekologiju. Štaviše, komunalizam teži da ’povrati značenje politike u njenom najširem, najemancipatorskijem smislu’, i što je još važnije, da ’ostvari istorijski potencijal opštine kao razvojne arene uma i diskursa’. Opština tada postaje duboko utemeljeno mesto ’transformativnog razvoja’, kao i mesto povratka moći pojedinca unutar zajednice i političkog procesa, a oduzimanje te moći od države.

Bukčinov pristup se takođe snažno protivio ’okoreloj’ predstavničkoj demokratiji, jer je uspostavljanje neoliberalizma unutar kapitalističkog sistema osiguralo hijerarhiju privatizacije i tržišne etike. Partije širom političkog spektra usvojile su ’bespogovornu pokornost globalnom tržišnom kapitalizmu’. Ovaj skup etičkih načela pretvorio je ’politike u proizvode, glasače u pasivne potrošače, političare u proizvođače, a izbore u tržišta’. Bukčin tvrdi da nasuprot homogenizujućem, atomizujućem i privatizujućem urbanizmu, i dalje postoji snažna težnja ka ’zajednici’ koju treba podsticati i negovati. Oslobođenje u okviru socijalne ekologije može se razviti samo iz duboko ličnih i lokalnih mesta poput sela, gradskih četvrti i varošica. U svojoj reviziji istorije ’grada’, Bukčin se zalagao za suštinsku važnost svojevrsnog ’helenskog modela’, koji bi se mogao sprovesti kroz opštinske skupštine, čime bi se zaobišla potreba da država obezbeđuje osnovna prava. Opštine su, naravno, temeljna mesta zajedništva, okupljanja, politike, napretka i demokratije. Kao rezultat toga, ’socijalna ekologija povezuje sve ove niti u svom protivljenju hijerarhiji i dominaciji, delujući kao kritička i rekonstruktivna teorija’. Bukčin potom želi da objedini ove različite vidove zastupanja u ono što naziva ’zajednicom zajednica’ ili ’konfederacijom’.

Kako se bližio kraju života, Bukčin je postajao ogorčen i sve umorniji od mogućnosti duboke i trajne promene zasnovane na njegovim idejama, uglavnom zbog razočaranja međunarodnom levicom. Bukčin je bio svedok mnogih pokreta koji su nastajali i nestajali, u početku zadržavajući svoju revolucionarnu, radikalnu inerciju, ali ubrzo nakon toga gubeći je usred složenosti levičarskih kontradikcija i dogmatizma. Neki od njegovih eseja, poput sada već čuvenog "Slušajte, marksisti" i "Društveni ili hipsterski anarhizam“, zaprepastili su mnoge marksiste i anarhiste. Kritikovao je levicu zbog tendencija koje su se kretale od „primitivizma, politike načina života i odbojnosti prema organizaciji“ ili sklonosti ka elitizmu.(3) Bukčin se uvek bio zabrinut zbog dogmatizma, osećajući odbojnost prema bilo kom obliku ’okoštavanja’. Ovo objašnjava zašto je promenio svoj ideološki stav od staljinizma do trockizma 1930-ih, zatim do anarhizma od 1950-ih do kasnih 1990-ih, a zatim konačno stvorio svoju ideju komunalizma ili libertarijanskog socijalizma koja je jasnije definisala njegova društvena iskustva i stavove tokom skoro jednog veka. Ove promene su bile neophodne za razvoj sveobuhvatne teorije i omogućile su Bukčinu da iskusi i razmisli o potencijalima i ograničenjima svakog teorijskog okvira. Pa ipak, to ga je takođe, prema njegovim sopstvenim rečima, učinilo da ne uspe da stekne mnogo sledbenika, što ga je gurnulo prema razočaranju i zaboravu.

Odžalan i demokratski konfederalizam

Rođen 1940-ih u malom selu u istočnoj Turskoj, Abdulah Odžalan je oblikovao svoj identitet i političku orijentaciju u periodima formiranja turske države. Novo tursko političko rukovodstvo, pod svojim prvim vođom Mustafom Kamalom, nastalo je na leđima masovnih proterivanja, etničkog čišćenja i genocida nad manjinama kao što su Jermeni, hrišćani, Grci i Kurdi. Početna demokratska i pluralistička obećanja Republike ubrzo su ustupila mesto represivnoj i autoritarnoj politici u ime nacionalnog jedinstva, napretka i modernizacije. Ova masovna ugnjetavanja i proterivanja ubila su 1,5 miliona Jermena i proterala preko milion Grka. Ugnjetavanje Kurda je takođe eskaliralo zbog eskalacije kurdskog nacionalizma i sudbonosnog ishoda sporazuma Sajks-Piko. Do trenutka kada je Odžalan stigao na Univerzitet u Ankari 1960-ih, bio je duboko politizovan u kontekstu nasilja, etničkog čišćenja, raseljavanja i poricanja identiteta Kurda.

Do početka 1970-ih, kao rezultat članstva u raznim političkim grupama, Odžalanov aktivizam ga je doveo do zatvorskih kazni gde je postajao sve više razočaran neuspehom turske levice da se pozabavi urođenim rasizmom, a samim tim i sposobnošću da formuliše odgovor na ugnjetavanje koje doživljavaju etno-verske manjine poput Kurda. Bio je sve više ubeđen da bilo kakav odgovor na rešavanje specifične patnje Kurda mora doći alternativnim putem. Do 1978. godine, Odžalan je osnovao Radničku partiju Kurdistana (PKK), koja je sadržala fuziju kurdskog nacionalizma i marksizma-lenjinizma i koja je pokrenula pobunu protiv turske države sa nadom da će steći kurdsku nezavisnost i državnost. U ovoj fazi same reči „Kurdi“ i „Kurdistan“, kao i svi prikazi kurdske kulture, postali su zakonom zabrenjeni u sistematskoj politici lingvicida (Hasanpur 1992) i kulturnog genocida. Odžalan je proveo narednih dvadeset godina u Siriji promovišući i usmeravajući oslobodilačke napore PKK. Kada su se političke okolnosti promenile, sirijska vlada je proterala Odžalana, što je dovelo do njegovog konačnog hapšenja i zatvaranja 1999. godine na ostrvu Imrali.

Često se navodi da je, dok je bio u zatvoru i suočen sa činjenicom da nije uspeo da oslobodi dugo ugnjetavane Kurde, Odžalan počeo pažljivo da čita Marksa, Frojda, Fukoa, Bukčina, Volerštajna, Brodela i Ničea, između ostalih. Međutim, važno je napomenuti da je Odžalan već bio duboko upoznat sa mnogim od ovih dela i da je dugo pre svog utamničenja dovodio u pitanje neuspehe i ograničenja realnog socijalizma. Ovaj period je obeležen Odžalanovim sistematskim naporima da formuliše i zapiše svoje misli. Odžalan, kada je naišao na Bukčinovo delo, sebe je video kao nekog ko za Kurde „traži praktične načine izlaska iz krize na Bliskom istoku“. (4)

Odžalan je posvetio mnogo vremena ponovnoj analizi PKK-a i grešaka koje su pratile njihove oslobodilačke pokušaje. PKK se ne samo više puta preformulisala usled unutrašnjih sukoba i stalnih spoljnih pritisaka, već se suočila i sa sopstvenim autoritarnim tendencijama. Odžalanovo čitanje Bukčinove knjige ’Ekologija slobode’ pomoglo je da se iskristališu inherentne doslednosti i protivrečnosti koje je PKK, kao revolucionarni oslobodilački pokret, uporno podsticao. Odgovor je bio — baš kao što je zagovarano u ’Ekologiji slobode’ — eliminacija hijerarhija, što je bilo od presudnog značaja za istinsku oslobodilačku ideologiju (5) koja počinje iznutra.

Bukčinovo delo „Urbanizacija bez gradova“ takođe je imalo dubok uticaj na Odžalanov revizionistički pokušaj, jer je ocrtalo novi društveni ugovor u kojem je država decentralizovana, a društvo ponovo stiče moć nad organizacionim i institucionalnim kapacitetima i strukturama upravljanja. „Helenski model“, uklonjen od svojih isključivih, elitističkih, patrijarhalnih i klasnih sklonosti, Bukčin je video kao idealan format demokratije i upravljanja licem u lice. Ovaj pristup je odgovarao prirodi kurdske kulture i postojanja u četiri dela Kurdistana. Bukčinovo rešenje hijerarhijskog, kapitalističkog i ekološkog problema unutar društva bilo je eliminisanje države ili barem njena ekstremna decentralizacija. (6) Kao rezultat toga, Odžalan se suštinski i duboko transformisao, od težnji da oslobođenje Kurda bude vezano za državnost, ka perspektivi koja podrazumeva ideju da je država antiteza istinskog, trajnog, organskog tipa oslobođenja potrebnog za ugnjetavane i obespravljene. Odžalan je odlučno izjavio da je "fašističko sprovođenje vlasti sama priroda nacionalne države. Fašizam je najčistiji oblik nacionalne države“. Odžalan je nadogradio Bukčinovu teoriju i spojio je sa oslobodilačkim potrebama Kurda i drugih ugnjetavanih i apatridskih zajednica u regionu.

Odžalanovo udaljavanje od nacionalističke pozicije označilo je radikalnu promenu u revolucionarnoj putanji kurdskog pokreta. Ako su hijerarhije represivne i sastavni deo modela nacionalne države, ako stvaraju rasizam i fašističke tendencije koje rezultiraju masovnim zatvaranjem manjina i ugnjetavanih, onda bi sigurno nacionalizam, sa svojim tvrdim fokusom na uniformnost identiteta, takođe bio izvor kritike. Nacionalizam stoga teži da pojača i reprodukuje iste hijerarhije moći, često na štetu manjinskih grupa. Odžalanova tvrdi da je buržoaski nacionalizam stvorio „masovno uništenje i genocid“ i da je služio samo kao sredstvo ugnjetavanja za elite i kolonijalni instrument „strategije zavadi pa vladaj“. Takav pristup više ne može biti deo oslobođenja Kurda.

Slično tome, oružani sukob više nije bio rešenje za oslobođenje ugnjetavanih i obespravljenih zajednica. (7) Moralo se zamisliti alternativno rešenje u kojem se demokratsko društvo aktivno i svesno stvara iz pepela istorijskog fašizma i nasilja. Za Kurde, podeljene između četiri represivne države, rešenje više nije bilo uklanjanje kolonijalnih granica radi ujedinjenja. Umesto toga, alternativa je bila potpuno napuštanje potrebe za uklanjanjem granica i prelazak na ideologiju bez države u kojoj su fizičke granice prevaziđene kolektivnim, demokratskim stavom međusobnog suživota i poštovanja između različitih naroda i kultura.

Odžalan je 2005. godine objavio manifest „Deklaracija o demokratskom konfederalizmu u Kurdistanu“, pozivajući na značajnu promenu pristupa i politike u odnosu na prošlost. Demokratski konfederalizam zasnovi se na tri ključna koncepta: bazičnoj demokratiji, rodnom oslobođenju i ekološkoj održivosti. Unija kurdistanskih zajednica (KCK) osnovana je 2007. godine i predvodila je sprovođenje društvenog plana koji je Odžalan stvarao. Ovaj novi plan uključivao je antidržavnu perspektivu koja je podrazumevala promociju antihijerarhijske, multikulturalističke i prakse zasnovane na konsenzusu. U skladu sa ovom ideologijom, KCK je najavio opšti pristup bezdržavnog demokratskog konfederalnog sistema kako bi ujedinio Kurde. Rožava je 2012. godine postala laboratorija koja je počela da primenjuje ovaj model u širokim razmerama unutar svojih kantona. Ovaj proces je obuhvatao osnivanje komuna, zadruga, skupština, grupa civilnog društva i drugih tela, koja bi iskorenila tradicionalne oblike moći i interesa duž etno-religijskih podela. (8) Širom Kurdistana osnovane su akademije za promociju građanskog obrazovanja, ili perwerde. Ovaj proces zahteva duboku posvećenost naroda u napuštanju ’fosilizovanog razmišljanja i ponašanja’, kao i suštinsku važnost oslobađanja od ’razmišljanja u okvirima hijerarhijskih struktura’..

Mnogi naučnici i stručnjaci su primetili zajedničke osobine i veze između Bukčinovih Odžalanovih misli, posebno u primeni komunalizma, feminizma i ekologije. Taj proces je, međutim, često težio da izbriše delovanje i subjektivitet kurdskog pokreta, kao i same Odžalanove napore, jer demokratski konfederalizam razume kao sinonim za Bukčinovu socijalnu ekologiju ili, u najboljem slučaju, kao njen odraz. Mnogi naučnici, na primer, primetili su da je Odžalan započeo „duboki proces ideološke reevaluacije, transformišući njegovo delovanje i ciljeve“, implicirajući da su se Odžalan i pokret iznenada okrenuli od marksističko-lenjinističkog i nacionalističkog ka socijalnoj ekologiji, te da nisu bili pod uticajem decenija revolucionarne borbe. Pa ipak, stvarnost i istina o kurdskim naporima za oslobođenje uvek su bile dijalektičke i u pokretu, sadržavajući sintezu, evoluciju, napredak i reviziju. Bukčinov uticaj na Odžalana treba posmatrati u tom svetlu. U stvari, Odžalan je počeo da dovodi u pitanje lenjinizam već 1994. godine, ali njegovoj kritici je nedostajala sistematičnost i metod. Do trenutka kada je otkrio Bukčina, Odžalan je već prevazilazio ortodoksni marksizam, kao što je to učinio sa patrijarhalnim nacionalizmom. Bolji pristup je posmatrati vezu između njih dvoje kao odraz kontinuiteta napretka i inovativnih promena od marksizma ka anarhizmu, od socijalne ekologije ka demokratskom konfederalizmu. Konačni ishod je kombinacija najboljeg od prethodnih teorija i okvira, upravo onako kako je Bukčin prvobitno uradio, a Odžalan nastavio.

Za mnoge stručnjake, pojava osnovnih teza teorije Demokratskog konfederalizma često se vidi kao odraz Bukčinovog direktnog uticaja na Odžalana. Na kraju krajeva, Odžalan je otkrio Bukčina dok je bio u zatvoru nakon što je utamničen 1999. godine. Međutim, putanja Odžalanovog sopstvenog ideološkog razvoja i evolucije se često ignoriše u ovoj analizi. Pre nego što je otkrio Bukčina, na primer, Odžalanova vizija kurdskog oslobođenja je od samog početka sadržala feministički okvir oslobođenja žena. Kurdske žene su zaista bile uključene od samog početka PKK-a.(9) Žene poput Sakine Džansiz bile su osnivačice i bile su ne samo ključne u formulisanju stava stranke prema oslobođenju žena, već i pokazatelj vrsta promena koje je pokret želeo da sprovede. Memoari Sakine Džansiz „Čitav moj život je bio borba“ opisuju godine regrutovanja i obrazovanja žena unutar društva s ciljem oslobođenje i otpora patrijarhalnom nacionalizmu. Sakinin poznati otpor nehumanoj torturi i rodno zasnovanom nasilju (10) koje joj je nametnuto tokom dvanaest godina zatvora 1980-ih postavio je novi presedan za način na koji su se ženski otpor, kapacitet i uticaj posmatrali unutar kurdskog pokreta. Čuveni otpor Sakine Džansiz protiv nehumanog mučenja i rodno zasnovanog nasilja, kojem je bila izložena tokom dvanaest godina utamničenja 1980-ih, postavio je novi presedan za način na koji se posmatraju ženski otpor, kapacitet i uticaj unutar kurdskog pokreta. Talasi žena su se pridruživali partiji, što je dovelo do sistematskog osporavanja patrijarhalnih i tradicionalnih kulturnih vrednosti unutar samih kadrova pokreta..

Pod vođstvom Odžalana i žena poput Džansiz, žene su počele da formiraju sopstvene odvojene i autonomne prakse i taktike. Prvi ženski kongres u PKK održan je 1995. godine, promovišući ideju ženske uključenosti, ali i njihovoj nezavisnosti u oslobodilačkom pokretu - kako ideološki, tako i vojno. Godine 1998, Odžalan je proglasio organizaciju „ženskom grupom“, na opšte nezadovljstvo mnogih muških kadrova. Odžalan je odavno primetio da su žene izložene „patrijarhalnom nacionalizmu“ kako unutar modela nacionalne države, tako i unutar samog kurdskog oslobodilačkog pokreta. To je rezultiralo konkretnim koracima preduzetim ka formiranju autonomije za napore ženskog oslobođenja u okviru šire oslobodilačke borbe. Jedan takav ishod je „džineologija“ (nauka o ženama), (11) koja podrazumeva subverziju hijerarhija moći unutar porodice, plemena, verskog poretka i sistema zasnovanog na društvenoj „časti“, kao i unutar kapitalizma, nauke i istorije. Kada su kurdske žene formirale YPJ (Ženske odbrambene jedinice) u Rožavi, imale su preko tri decenije ženske borbe na koju su se mogle da se oslone.(12) Odžalan i kurdski pokret su odavno razumeli centralnu ulogu i neprikosnovenost oslobođenja žena, mnogo pre Odžalanovog zatvaranja i njegovog otkrivanja Bukčinovih spisa.

Filozofi i intelektualci su neprestano proricali o idealnom utopijskom društvu. Međutim, bio je potreban vizionar poput Odžalana da tu ideju sprovede u organizacioni plan. Odžalanova harizma i autoritet se često koriste protiv njega kao dokaz njegovog diktatorskog kapaciteta. Pa ipak, Odžalanova moć da usmerava radikalnu društvenu revoluciju dok boravi u strogom zatočeništvu na ostrvu Imrali kao njegov jedini zatvorenik duže od jedne decenije govori zapravo o njegovom dubokom političkom i kulturnom uticaju. Kurdi nisu morali da sprovedu Odžalanovu viziju, niti da prihvate bolan proces napuštanja sna o oslobođenju Kurda kroz stvaranje države. Odžalanovo utamničenje duže od 21 godine zbog zločina zahtevanja kurdskih kulturnih, političkih i lingvističkih prava, dalo mu je kulturni autoritet da pokrene jednu od najdubljih revolucija dvadeset prvog veka. Da nije bilo Odžalanovog vizionarskog statusa i kulturnog uticaja, ostaje sumnja da li bi Bukčinovo delo ikada bilo široko čitano ili priznato na nivou na kojem je to danas.

Zaključak

Cilj ovog poglavlja bio je da ukaže na to da je kurdski pokret od samog početka u različitim stepenima sadržao antidržavna, antikapitalistička i antipatrijarhalna osećanja. Odžalanovo utamničenje pružilo mu je vreme i mogućnost da formuliše svoje ideje, suštinski stvarajući nacrt za pokretanje radikalno novog društva. Spisi Marija Bukčina o socijalnoj ekologiji u velikoj meri su pomogli da se učvrste, podstaknu i objedine mnoga pitanja sa kojima se Odžalan godinama rvao. Decenijama se Bukčin trudio da ubedi levičare u važnost socijalne ekologije, i taj proces je uglavnom bio neuspešan sve dok kurdski pokret nije usvojio tu teoriju kao svoj glavni pristup oslobođenju.

Poput Bukčinovih brojnih zaokreta u putanji formulisanja teorije socijalne ekologije, i Odžalan se okrenuo od marksizma-lenjinizma i nacionalizma, težeći drugačijoj ideologiji koja bi odgovorila na složenu prirodu kurdske borbe. Do trenutka kada je naišao na Bukčinove spise, Odžalan je već započeo revizijski proces i došao do saznanja da revolucionarni socijalizam i nacionalistička agenda PKK-a nisu adekvatni za formulisanje efikasne oslobodilačke ideologije. Budući intenzivno svestan neuspeha ovih ideologija i odbacujući ’fosilizovano’ razmišljanje, Odžalanovi ideološki stavovi snažno su odražavali Bukčinov otpor prema ’okoštavanju’ i svest o neophodnosti evolucije i promene. Ovi paralelni stavovi ukazuju na sličnosti između dva jednaka mislioca sa uporedivim pogledima na progres i promenu.

Dosadašnje pitanje bilo je usredsređeno na to kako je Bukčin uticao na Odžalana i oblikovao ga, a samim tim i na oslobodilačku borbu Kurda. Ovo poglavlje je pokušalo da odgovori na to pitanje, ali je u tom procesu takođe imalo za cilj da podseti međunarodnu levicu na njen inherentni orijentalizam i internalizovane hijerarhije razmišljanja o protoku ideja, načinima spoznaje, znanju i teoriji. Nasuprot tome, pristup ’odozdo nagore’ u sagledavanju i preispitivanju istorije oslobodilačkih pokreta pokazuje kako je kurdski oslobodilački pokret – a zapravo sam Odžalan – popularizovao opskurno delo razočaranog filozofa poput Bukčina. Da nije bilo decenija revolucionarne borbe i aktivizma, decenija mučenja i smrti u zatvorima ugnjetavačkih država, godina samorefleksije i revizija, kao i decenija učenja i odvikavanja od naučenog unutar kurdskog oslobodilačkog pokreta, to delo nikada ne bi izašlo iz senke na svetlost. Ta borba je osigurala hrabrost i posvećenost potrebnu da se teorija pretvori u stvarnost – nešto što međunarodna levica uglavnom nije uspela da uradi. Pitanje koje nam sada preostaje jeste: koje lekcije međunarodna levica može naučiti iz kolektivnog nasleđa života i rada Marija Bukčina, iz harizme i inovacija Odžalana, i iz hrabrosti i odlučnosti kurdskog oslobodilačkog pokreta?

Fusnote

1. Kritika i zabrinutost zbog hijerarhija i dominacije – ne samo na teorijskom, već i na organizacionom nivou – predstavljaju centralna pitanja Bukčinovog rada. Bukčin je čvrsto verovao da su ulica, lokalna zajednica i progresivne grupe bili puls za održavanje neophodnog nivoa politizacije koji je bio ključan za društvene promene; bio je to pristup koji ga je često činio naprednijim od svog vremena u prepoznavanju novonastajućih društvenih problema i budućih sukoba. Na primer, prema rečima njegove doživotne saputnice i biografkinje Džanet Bil, Bukčin je još 1960-ih zagovarao energiju sunca i vetra kao alternativne izvore energije, dok je istovremeno imao viziju da upozori na efekat staklene bašte u vreme kada niko drugi još nije uvideo njihov značaj (Biehl 1999, 7). Od njegovog sindikalnog rada i pristupanja Socijalističkoj radničkoj partiji 1930-ih, preko rada sa trockističkom grupom pod nazivom Pokret za demokratiju sadržaja 1940-ih, do članstva u Kongresu rasne jednakosti 1960-ih i suosnivanja Leve zelene mreže 1980-ih, uz obimno objavljivanje radova, podržavanje i uređivanje brojnih časopisa, Bukčin je nastojao da ostane povezan sa progresivnim trendovima, organizacijama i idejama.
Evo prevoda naredna tri segmenta beleški na srpski jezik:

2. Bukčin je takođe veoma jasan u pogledu razlike između ekologije i ekologizma (environmentalism), nedvosmisleno ističući da je ovo prvo centralna tačka njegove teze. Ekologizam, za Bukčina, sadrži površnu analizu i pristup rešavanju kolektivnih, isprepletenih društvenih problema. Ekologija je, s druge strane, po svojoj prirodi antihijerarhijska i demokratska, jer svaki član ekosistema ima svoje mesto i ulogu koju obavlja (Bookchin 1971, 5, 60).

3. U svojoj knjizi Sledeća revolucija: Narodne skupštine i obećanje direktne demokratije, Bukčin tvrdi da marksisti imaju sklonost da ’previše organizuju ljude u partije, sindikate i proleterske „armije” vođene elitističkim liderima’, dok anarhisti teže da izbegavaju ’organizaciju i vođe kao „avangarde” i slave revolucionarizam kao instinktivni impuls nevođen razumom ili teorijom’ (2015, 157).

4. Odžalan je takođe napisao više od 40 knjiga, uključujući Zatvorske spise: Koreni civilizacije (2007), Zatvorske spise II tom: PKK i kurdsko pitanje u 21. veku (2011) i Zatvorske spise III tom: Mapa puta ka pregovorima (2012).

Evo prevoda naredna dva segmenta beleški:

„5. Kapitalizam je, stoga, bio sekundarni problem koji bi mogao biti rešen ako bi se rešilo pitanje hijerarhija unutar društava. Istovremeno, uklanjanjem opresivnih hijerarhija, ekologija i životna sredina — ta sveta zemlja za čije je oslobođenje proliveno toliko krvi — mogli bi biti spaseni i oslobođeni. Kroz ovaj proces nastalo bi novo društvo koje bi bilo usredsređeno na kolektivno oslobođenje, suživot, uzajamnu pomoć i saradnju, nasuprot ponavljanju prastarih, iskonskih borbi i ratova koji su pustošili Siriju.

6. Bukčin je opisao državu kao ’potpuno tuđinsku formaciju’, idući čak dotle da ju je nazvao ’trnom u oku ljudskog razvoja’.

7. Mapa puta za mir i demokratiju takođe je uključivala fundamentalni element pristupa ’trećeg puta’ u rešavanju legitimnih težnji Kurda za oslobođenjem. Ovo rešenje je izričito odbacivalo ’pribegavanje sukobima i nasilju’, kao i angažovanje u invazivnim, hegemonističkim regionalnim aspiracijama. Oružane snage moraju suštinski i u svom ideološkom jezgru ostati mehanizam samoodbrane. Ovo je integralna politika koje se revolucija u Rožavi snažno pridržava, budući da pribegavanje takvim oblicima nasilja ne znači samo nekritičko ponavljanje istorije, već i doprinos reprodukciji hijerarhija moći i nasilja. Ova politika bi vodila odnose Kurda sa susedima u regionu, omogućavajući nastanak nove ere mira, uzajamne saradnje i nenasilja.

8. Sada je ostalo pitanje kako primeniti ovaj novi nacrt demokratskog, multikulturalnog, ekološkog i feminističkog društva na naciju koja je decenijama bila definisana kao žrtva intenzivne državne represije, raseljavanja i politike etničkog čišćenja. Grupe civilnog društva moraju postati temeljni pristup ka promovisanju demokratskog građanskog stava kod građana i moraju se smatrati ’ključnim’ za formiranje organskog demokratskog društva (Öcalan, 2011a).

9. Odžalan napominje da je oslobođenje žena bilo na dnevnom redu od samog osnivanja PKK-a (2011a). Uprkos tome, pokret je zadržao snažne patrijarhalne prakse koje su zahtevale decenije ponovnog obrazovanja i ’odvikavanja od naučenog’ kroz sveobuhvatnu primenu perwerde (sistema obrazovanja).

10. Turski mučitelji su Sakini u zatvoru odsekli dojke. Navodi se da je odbila da pusti ijedan krik bola, što je bio njen vid otpora i demonstracija ženske snage i hrabrosti.

11. Odžalan o seksizmu: ’Još jedan ideološki stub nacionalne države je seksizam koji prožima čitava društva. Mnogi civilizovani sistemi koristili su seksizam kako bi očuvali sopstvenu moć. Oni su sprovodili eksploataciju žena i koristili ih kao dragoceni rezervoar jeftine radne snage. Žene se takođe smatraju dragocenim resursom utoliko što rađaju potomstvo i omogućavaju reprodukciju muškaraca. Tako je žena istovremeno i seksualni objekat i roba. Ona je alat za očuvanje muške moći i u najboljem slučaju može napredovati do statusa dodatka patrijarhalnom muškom društvu’ (Öcalan, 2011b).

12. Geopolitički uslovi sa kojima se Kurdi suočavaju učinili su oružanu samoodbranu neophodnim i integralnim delom ove borbe. Ženske oružane grupe su: YPJ (Rožava, zapadni Kurdistan), HPJ (Rožhilat, istočni Kurdistan), YPS-Jin (Bakur, severni Kurdistan) i YJS (Šengal). Ove ženske grupe, kao i njihova politička i civilna krila, rade pod zajedničkim krovnim savezom YJA STAR (vidi Egret i Anderson 2016).

Reference:

Akkaya, Ahmet, H., and J. Jongerden. “Reassembling the Political: The PKK and the Project of Radical Democracy”. European Journal of Turkish Studies (2012): 14.

Murray Bookchin. Post-Scarcity Anarchism. (Edingburgh: AK Press, 1971).

Murray Bookchin. The Rise of Urbanization and the Decline of Citizenship. (San Francisco: Sierra Club Books, 1987).

Murray Bookchin. The Modern Crises. (Montreal: Black Rose Books, 1988).

Murray Bookchin. Remaking Society. (Montreal: Black Rose Books, 1989).

Murray Bookchin. Social Anarchism or Lifestyle Anarchism: An Unbridgeable Chasm. (San Francisco: AK Press, 1995).

Murray Bookchin. The Ecology of Freedom: The Emergence and Dissolution of Hierarchy. (Oakland: AK Press, 2005).

Murray Bookchin. The Next Revolution: Popular assemblies and the Promise of Direct Democracy. Edited by Debbie Bookchin, and Blair Taylor. (London: Verso, 2015).

Sakine Cansiz. Sara: My Whole Life was a Struggle. Translated by Janet Biehl. (London: Pluto Press, 2018).

Arwa Damon. “Female Fighters: We Won’t Stand for Male Dominance”. CNN, 6th of October, 2008, https://edition.cnn.com/2008/WORLD/meast/10/06/iraq.pkk/index.html.

Meral Duzgun. “Jineology: The Kurdish Women’s Movement”. Journal of Middle East Women’s Studies (2016), 12:2, pp.284-286.

Egret, Eliza and Tom Anderson. Struggles for Autonomy in Kurdistan. (London: Freeom Press, 2016).

Cynthia Enlo. Bananas, Beaches and Bases: Making Feminist Sense of International Politics. (Berkeley: University of California Press, 2014).

Cynthia Enloe. Maneuvers: The International Politics of Militarizing Women’s Lives. (Los Angeles: University of California Press, 2000).

Wes Enzinna. “Bizarre and Wonderful: Murray Bookchin, Eco-Anarchist”. London Review of Books, 19th of July, 2017, https://pultizercenter.org/publications/london-review-books.

Wes Enzinna. “The Rojava Experiment”. International New York Times, Paris. Nov. 28, 2018.

Bruna Ferreira and Vinicius Santiago. “The Core of Resistance: Recognizing Intersectional Struggle in the Kurdish Women’s Movement”. Contexto Internacional, Vol 40:3, 2018), pp. 479-500.

Damian Gerber and Shannon Brincat. “When Ocalan Met Bookchin: The Kurdish Freedom Movement and the Political Theory of Democratic Confederalism”. Geopolitcs, 2018.

David Graeber. “Why is the world ignoring the revolutionary Kurds in Syria?”. The Guardian, 8th of October, 2014, https://www.theguardian.com/commentisfree/2014/oct/08/why-world-ignoring-revolutionary-kurds-syria-isis.

Amir Hassanpour. Nationalism and language in Kurdistan, 1918–1985. (San Francisco: Mellen Research University Press, 1992).

Joris Leverink. “Murray Bookchin and the Kurdish Resistance”. Roar Magazine, 9th of August, 2015, https://roarmag.org/essays/bookchin-kurdish-struggle-ocalan-rojava/.

Muhammad, Umair. “An Unsuitable Theorist? Murray Bookchin and the PKK”. Turkish Studies, 19:5, 2018, pp. 799-817.

Abdullah Öcalan. Prison Writings, Vol I: The Roots of Civilization. (London: Pluto Press, 2007).

Abdullah Öcalan. Prison Writings, Vol II: The PKK and the Kurdish Question in the 21st Century. (London: Pluto Press, 2011a).

Abdullah Öcalan. Democratic Confederalism. (Cologne: Transmedia Publishing, 2011b).

Abdullah Öcalan. Prison Writings, Vol III: The Road Map to Negotiations. (Cologne: International Initiative, 2012a).

Abdullah Öcalan. War and Peace in Kurdistan: Perspectives for a Political Solution of the Kurdistan Question. (Cologne: International Initiative, 2012b).

Abdullah Öcalan. Liberating Life: Women’s Revolution. (Neuss: Mesopotamian Publishers, 2013).

Abdullah Öcalan. Manifesto for a Democratic Civilization, Vol I. (Porsgrunn: New Compass, 2015).

A. K. Ozcan. Turkey’s Kurds: A Theoretical Analysis of the PKK and Abdullah Ocalan. (London: Routledge, 2005).

Michael, A. Peters. “Ecopolitical Philosophy, Education and Grassroots Democracy: The ‘return’ of Murray Bookchin (and John Dewey?)”. Geopolitics, History, and International Relations, 9:2, 2017, pp.7-14.

Peter Stanchev. “The Kurds, Bookchin, and the Need to Reinvent Revolution”. New Politics, 15:4, 2016, pp.77-82.

Arjen E.J. Wals and Michael A. Peters. “Flowers of Resistance: Citizen Science, Ecological democracy and the Transgressive Education Paradigm”. Sustainability Science: Key Issues, edited by Ariane Konig. (New York: Routledge, 2018).

Slavoj Zizek. “Kurds are the most progressive, democratic nation in the Middle East”. Kurdish Question, 22nd of October, 2015.

Izvor: link

test

Bukčinov uticaj na Odžalana i evolucija Radničke partije Kurdistana