Prvog novembra 2025 u Novom Sadu obeležena je godišnjica pada tek renovirane nadstrešnice, koja je ubila 16 ljudi i pokrenula istorijske proteste u Srbiji. Protesti se sa pravom mogu zvati istorijskim, kako po masovnosti, tako i po trajanju i intenzitetu. Jučerašnji novosadski protest bio je najveći u istoriji grada, uprkos tome što je režim Aleksandra Vučića ponovo u celoj zemlji blokirao rad vozova, kako bi sprečio dolazak ljudi iz drugih gradova. Fakulteti su u blokadi godinu dana. Pokrenuti su zborovi građana u različitim gradovima, spuštajući donošenje političkih odluka tamo gde im je i mesto, u zajednice zainteresovane za njihovo rešavanje. Dolazilo je do sukoba sa policijom, koji su oscilirali između isceniranih paranoičnih i podmuklih akcija režima i realnog postojećeg besa i nezadovoljstva naroda, a koji nisu tipični za politički život Srbije, u kome je ulično nasilje najčešće povezano sa subkulturom fudbalskih navijača. Trenutno narodno nezadovoljstvo kanalisano je u zahtev za novim izborima, na kojima postoji očekivanja da bi Aleksandar Vučić mogao da ode sa vlasti.

Mnogo je pitanja o budućnosti Srbije i mogućnostima trenutnih protesta. Jedni smatraju da kanalisanje nezadovoljstva u zahtev za institucionalnim izbornim rešenjem u okviru postojećeg sistema, pogrešan i poguban po same proteste, jer će snaga narodnog nezadovoljstva da se  prepusti u uvek nesigurne ruke političara, na stranu sve prevare koje postojeći režim sprema za same izbore. Drugi smatraju da su izbori jedini način da se Aleksandar Vučić skloni sa vlasti, bez krvi, te samim tim da je to prvi korak ka boljem sutra. Ono što jeste zajedničko svima to je osećaj da je postojeći sistem nepravedan, te svest da do promene postojećeg sistema može doći samo aktivnošću i borbom. Ono što nedostaje svima to je zajednička vizija, u kom pravcu bi mogli da se krećemo da bi se približili boljem i pravednijom društvu. Ali to nije ništa iznenađujuće. Svakako ne postoji jedan recept koji bi mogao da reši sve probleme, niti iko takav recept poseduje. Svakako da je narod Srbije u zadnjih 35+ godina bukvalno sluđivan i guran od strane neoliberalnih i crkvenih vlasti u pravcu konzervativizma, pasivnosti i poslušnosti. Ili pak u idealizovanje nekakvih "evropskih i zapadnih vrednosti", u koje mi "divlji" treba da se uklopimo. I jedna i druga struja u Srbiji, konzervativna i liberalna, nemaju kapacitet da objasne ono što se trenutno dešava u Srbiji, niti da ponude viziju za budućnost koja bi bila drugačija od postojećeg sivila i besperspektivnosti. Iz tog ugla, ovi protesti jesu čudo.

Iz perspektive real politike, izbori jesu način da se smeni vlast Aleksandra Vučića. Posredno, oni su način da se blokira rudaranje litijuma u Srbiji, te da se preispitaju druge pogubne ekološke i koruptivne prakse koje je gramziva jurnjava za parama i neoliberalna privatizacija donela Srbiji i Balkanu generalno. No ne treba na to stavljati preveliki naglasak. Ako Vučić padne na sledećim izborima, to neće biti zahvaljujući izborima, ili političkim partijama. To će biti zahvaljujući neumornim studentskim marševima, plenumskom i zborovskom organizovanju naroda, beskrajnim protestima, te spremnošću na fizičke sukobe i odricanja. Sve ovo stvorilo je podlogu, da se uopšte može razgovarati o tome da li režim može da padne na sledećim izborima.

Srbija je sluđena zemlja. Sluđena je sa zadnjih nekoliko decenija konstantnih promašaja, sluđena je korumpiranim političarima i sveštenicima koji ih opravdavaju, sluđena je nacionalističkim poduhvatima koji nisu uspeli i za koje Srbi nisu i dalje svesni koliko su štete i zla naneli drugim narodima u okruženju, kao i sebi. Sluđena je nepostojanjem kapaciteta za tumačenje društvene realnosti i sveta u kome se živi, u kome mitološko samozadovoljno sanjanje i teorije zavere lako zamenjuju praktične aktivnosti koje mogu da poprave život. Ovo je mislim poslednji trzaj naroda Srbije, očajnički i nesvesni biološki pokušaj da se iskorači sa puta samouništenja. U Srbiji ne postoji snažna slobodarska tradicija, niti progresivne ideje i prakse koje bi inspirisale ovaj vapaj za pravdom na širem društvenom nivou i zato nije čudno što deo mladih ljudi izvlači krsteve i ikone pokušavajući da konstruiše simbole koji bi ih usmeravali ka boljem sutra.

Ali, sama osnova svih ovih društvenih previranja je zdrava. Da se nakon smrti 16 ljudi, zbog korupcije i bahatosti vlasti, nije ništa desilo u društvu, to bi bio konačan krah društvenog tkiva Srbije. Ovako, probudila se realistična nada. Zauzeti su fakulteti, u jednom periodu skvotiran je bio i Studentski kulturni centar (SKC) u Beogradu, samo da navedem delić dešavanja. Shvatilo se da je partijsko organizovanje vrlo ograničeno i verovatno kontraproduktivno. Iz moje lične perspektiva, kao učesnika studentskih protesta od pre skoro 20 godina, u kojima je doneta svesna odluka da se organizujemo po principu direktne demokratije, tj. putem zborova/plenuma, uz sve probleme koje je taj vid organizovanja doneo, pređen je ogroman put - put od blokade nekoliko fakulteta pre 20ak godina, do blokiranja celog univerziteta i ulaska zborova u politički život Srbije. Put od borbe za konkretan socijalni problem preskupih školarina, do mogućnosti da se oblikuje budućnost celog društva.

Društvene borbe nisu sprint, nego večiti maraton. Ideje samoorganizovanja prodrle su zadnjih godinu dana, duboko u društvo. Ideje samoorganizovanja su osnova za bilo kakvo buduće progresivno delovanje. Razgovara se, iznose se ideje. Mora se nastaviti, stvarati osnovu za društvenu teoriju i praksu koja će biti u stanju da bolje tumači društvo i naš položaj u njemu i koja će biti svesna šta donosi kapitalizam, šta donosi neoliberalizam, šta donosi nacionalizam i kako oni zajedno rade na tome da budemo zavađeni, podeljeni, usamljeni i poslušni. Koja će  moći da objasni zašto su lideri problem a ne rešenje, zašto su poslušnost i pokornost opasnost za moral ličnosti i zašto je solidarnost uvek oruđe naroda koji se ne predaje. Pad nadstrešnice bio je poražavajući, sumoran čin, koji je mogao da bude konačan kraj nadanjima da će Srbija iskoračiti iz svoje sopstvene moralne propasti. Nakon godinu dana borbe, vidimo da je istorija krenula u drugom pravcu. A toliko još toga ima da se uradi.