Masovne demonstracije održane su na ulicama Atine, Soluna i drugih gradova u Grčkoj povodom druge godišnjice nesreće voza u Tempiju. Pedeset sedam ljudi je poginulo kada se njihov putnički voz sudario sa teretnim vozom 28. februara 2023. godine, a gnev zbog tragedije je rastao uporedo sa nizom neuspeha da se poboljša bezbednost na pruzi, da se isporuče rezultati formalne sudske istrage ili bilo ko osudi zbog uloge u omogućavanju nesreće.

Sa stotinama hiljada ljudi koji su izašli u 200 gradova, naselja i sela, te generalnim štrajkom koji je blokirao infrastrukturu, protesti su poprimili karakter opšteg neslaganja sa Micotakisovom vladom – i to nakon široko rasprostranjenih protesta u januaru.

Izveštaji grčkih medija stalno su se fokusirali na nerede koji su se rasplamsavali u Atini tokom celog dana. Protiv raširenih pokušaja da se nemiri velikih razmera u centru grada prikažu kao delo provokatora, grčke anarhističke grupe su se osvrnule na situaciju. Mreža Void, u saopštenju, kaže:

"Najveći protesti ikada u ovoj zemlji su na neki način dokazali da ogromna društvena većina traži život daleko drugačiji od onog koji nam nameću korumpirani političari i ološi biznismeni. Mi se, našim milionima, borimo za život solidarnosti, jednakosti, slobode i pravde."

"Ako najradikalniji delovi levice i anarhizma imaju šta da ponude, osim našeg učešća i osnaživanja pokreta koji zahteva „pravdu“ za zločin u Tempeu, to je upravo da se ta ideja zameni traženjem "socijalne pravde", sposobne da zahteva osnovna državna i socijalna prava, bez obzira na i mimo nacionalnog identiteta, izvan granica postavljanih i nametnutih vlašću."

"Da bi se tako nešto uradilo, potrebno je da radikalne snage prevaziđu umorne slogane kojima jednostavno potvrđuju svoj identitet i tendenciju idealizacije društvene margine što je preovladala u njima. Jer, na kraju krajeva, šta je granica mase što se pojavila na trgovima? Njen klasični društveno-većinski karakter je istovremeno i njena stvarna moć. Kolektivna snaga koja ne samo da nastoji da dovede do značajnih institucionalnih promena na političkom nivou, već i da dugoročno postigne radikalnu transformaciju naših života i načina proizvodnje."

"U sumornom istorijskom i globalnom okruženju koje se formira, ovaj zahtev za socijalnom pravdom, ova 'privremena' perspektiva, je možda najaktuelnija stvar koja postoji."

"Pravda nije samo cilj, već proces koji se razvija kroz slobodu, jednakost i solidarnost. Pravda ne može biti nametnuta od strane centralne vlasti ili hijerarhijskog sistema. Umesto toga, ona mora proizaći iz zajednica, iz kolektivnih napora ljudi koji deluju slobodno i svesno za opšte dobro."

"Zločini države su zamagljeni da bi se zaštitili mehanizmi koji podržavaju sistemsku nejednakost i eksploataciju, privilegije moćnih, dane i noći muke i agonije svih nas."

"Socijalna pravda, za kojom vapimo na ulicama, nije jednakost u ugnjetavanju, već sposobnost svakog čoveka da živi dostojanstveno, bez eksploatacije, bez straha. Radi se o stvaranju društva u kome su resursi pravedno raspoređeni, gde je rad slobodan i kreativan i gde se odnosi među ljudima zasnivaju na poverenju i solidarnosti."

"Pravda ne može postojati bez jednakosti i slobode."

"Socijalna pravda nije samo teorija, to je akcija koja zahteva stalan napor i revoluciju protiv svakog oblika ugnjetavanja. Moramo ukinuti hijerarhije u svakom aspektu života, uništiti sisteme koji održavaju nejednakost i izgraditi društvo zasnovano na samoupravljanju, pomaganju i brizi jednih o drugima."

"U takvom društvu pravda neće biti u rukama korumpiranih političara, mafijaša i nitkova, to neće biti apstraktna ideja, već živopisna stvarnost razvijena kroz iskustvo i ravnopravno učešće svih, to će biti društvo u kojem niko neće biti bogat dok drugi gladuju, i gde niko neće imati moć nad drugima."

"Socijalna pravda je sloboda da se živi, stvara i sarađuje bez straha i ugnjetavanja. To je obećanje društva zasnovanog na ljubavi, solidarnosti i poštovanju svakog čoveka. I ovo društvo neće doći sa neba, već će se roditi iz srca i dela svih nas."

 

U međuvremenu, na atinskoj Indimediji analitički esej povlači eksplicitnu liniju između arogantnog odbacivanja policijskog ubistva od strane vlade i njenog prikrivanja institucionalnih zloupotreba. U članku, Otvorena skupština posvećena državnom atentatu na Kostasa Manjudakisa poziva na udruživanje naizgled različitih kampanja:

„Slučaj Tempe sažima – u najvećem stepenu – osnovne karakteristike sveopšteg dominirajućeg napada države na živote nižih klasa:

       - Glavno za ovo je neoliberalna politika, koja uključuje postepeno povlačenje države blagostanja, uz prenošenje troškova na niže društvene slojeve; politika koja ide toliko daleko da naše živote smatra „potrošnim“

       - Državno kontrolisanje komunikacije uglavnom karakteriše arogancija, do te mere da se postavljaju višeslojni mehanizmi zataškavanja, tako da se, s jedne strane, štiti profit kapitala, a sa druge strane prikriva krivična odgovornost državnih funkcionera i njihovih saradnika.

"Zataškavanje je "uobičajena" metodologija grčke države, koja se poslednjih godina često primenjuje u slučajevima državnih i kapitalističkih zločina, u odsustvu društvenog otpora. To uključuje angažovanje visokih državnih zvaničnika, sudija, tužilaca, policajaca, novinara i forenzičkih stručnjaka – svaki od njih igra posebnu i specifičnu ulogu u procesu. Obrazac zataškavanja uključuje prikrivanje, menjanje ili uništavanje dokaza (najupečatljiviji primer je raščišćavanje mesta nesreće), i istovremeno širenje narativa o državi putem medija (sa referencama na "tragičnu ljudsku grešku" šefa stanice, ili "silikonska ulja koja su izazvala eksploziju").

"Slučaj državnog ubistva Kostasa Manjudakisa u septembru 2023. godine u Vrisasu je jedan takav primer, koji sledi potpuno isti obrazac: tada su policajci Stelios Lianidakis, Manolis Georgiadis, Konstantin Mošu i Josif Tihlakis na smrt pretukli 58-godišnjeg Kostasa Manioudakisa. Odmah je uspostavljen mehanizam koji je obezbedio da se priča o „iznenadnoj smrti privatnog lica” tokom policijske provere iznese u javnost, što je prvobitno potvrdio lekar Stamatis Belivanis. Zatim, dodatni primeri ove operacije zataškavanja su:

       - činjenica da nikada nije obavljena obdukcija na mestu „nasumične provere“ uprkos svedočenjima da su policajci čistili krv iste noći ubistva,
       - političko pokriće od strane (zamenika) ministra Ministarstva pravde – generalno i konkretno – policajcima koji su ubili Kostisa,
       - pokušaj da se pretnjom i tužbama ućutkaju i zastraše svedoci, porodica i članovi Otvorene skupštine – za čije izvršenje policajci ne snose čak ni novčane troškove,
       - i nedavno odbijanje pravosudnih organa da suspenduju četvoricu policajaca ubica.

"Porodica Kostasa Manjudakisa, kao i porodice žrtava Tempea, započele su borbu za pravdu za svoje mrtve. Borba koja je isprepletena sa tugom, a uspeva da komunicira sa društvom i otvori puteve otpora."

"Poslednjih 1,5 godina, kroz borbu protiv zataškavanja državnog ubistva Kostasa Manjudakisa, shvatili smo da kada poslanici, ministri ili premijer govore o „pravdi“, oni misle na sudsku vlast. Oni zamišljaju institucionalizovanu moć koja deli "pravdu" na takav način da ona sistematski služi državnoj politici i kapitalističkim diktatima. U ovom kontekstu, znamo da dokazi za slučaj Tempe neće izaći iza zatvorenih vrata."

"Prepoznajemo da specifičnosti i značaj pravne borbe, u zavisnosti od vremenske faze, pomažu da se takvi slučajevi vrate u javnost i da stupe u interakciju sa osećajem za pravdu koje prožima društvenu svest. Svjesni smo da "pozitivan" ishod na sudu može pružiti platformu za slične slučajeve u budućnosti. Prepoznajemo, konačno, da će eventualna oslobađajuća presuda počiniocima dati sudski pečat zvaničnom (su)zataškavanju."

"Bez obzira koliko zadovoljavajuća sudska "pobeda" može biti, kao pravno priznanje društvenog otpora, ona će biti premala da ispuni naš sopstveni koncept pravde. Nemamo poverenja u institucije građanskog pravosuđa. Šta god da se dešava u zatvorenim sudnicama, mi insistiramo da se pravda deli kroz kolektivne procese na ulici".
       

Izvor: link