Franko Bifo Berardi, šezdesetosmaš, marksista blizak autonomizmu, zainteresovan za psihoanalizu i medije, još jednom donosi svoj optimistični, borbeni i vedri pogled na sadašnjost i budućnost, ovaj put nakon odgledane Bajdenove i Trampove predsedničke debate. Dobro, njegova razmatranja teško da će pokrenuti revoluciju, ali kome je potrebno da čuje glas duha vremena u kome živimo, Berardi je tu da ispeva njegovu suicidalnu pesmu.
Videli smo kako se dva kilava gladijatora bore jedan protiv drugoga, poput iscrpljenih borbenih pasa, kako bi zabavili milione gledalaca koji moraju da odluče ko od njih dvojice zaslužuje da bude predsednik nacije koja već dugo pokazuje jasne znakove moralne, psihološke i političke dekadencije.
Jedan od njih dvojice je serijski silovatelj, sistematski lažov, propali biznismen i prevarant; drugi je genocidni ubica. Ne želim da budem primoran da biram, ali na sreću nisam Amerikanac.
U poslednje vreme navikli smo da uživo prisustvujemo brojnim spektaklima užasa i okrutnosti (pokolj nevinih u Palestini, mučenje čitavog stanovništva od strane cionističkih zveri, masakr mladih Ukrajinaca i Rusa, utapanje imigranata koje obalska straža baca u more, ubistvo poljoprivrednika bez ugovora...) da zgroženost koju osećam zbog najnovijeg spektakla okrutnosti koji nam nude svetski mediji može izgledati glupo: predstava duela dvojice starijih ljudi za koje kao da je nemoguće osetiti sažalenje.
Međutim, videći mucanje jednog zbunjenog i kolebljivog osamdesetjednogodišnjaka, svedočeći podrugljivim grimasa, drugog bahatog i neukog sedamdesetosmogodišnjaka, ja sam osetio (takođe i) sažaljenje.
Može li nam biti žao zločinca koji snabdeva oružjem cionistički genocid, ili serijskog silovatelja koji propoveda istrebljenje imigranata na granici?
Mrzim ih obojicu, kao najveće predstavnike američke demokratije. Međutim, bilo mi ih je žao utoliko što su stari.
U Bajdenovom slabom glasu prepoznao sam tužnu promuklost sopstvenog glasa.
Imam sedamdeset pet godina i vidim u sebi sve znake neizrecive patnje koju osećaju beli ljudi širom sveta: pad fizičke snage, slabljenje čula i glasa, neumoljivo bledenje uma.
Ne govorimo o starosti, osim sa stidom i licemerjem. Poštovanje starijih je znak prezira koji svaka mlada osoba oseća prema onima koji drže moć koja više nema telo, već samo tehniku.
Ne govorimo o tome, ali starenje belog zapadnog sveta je najvažnije političko pitanje od svih.
Zbog političke korektnosti i razumljive sramote, starenje je teško analizirati: sam Frojd je više voleo da se ne bavi njegovim psihičkim aspektima.
Samoanaliza starenja danas je prioritet za psihoanalizu, ali i za političku misao. Nećemo razumeti globalni reakcionarni talas bez razmišljanja o starenju.
Kulturni i politički pokreti 20. veka izražavali su mladalačku energiju brzo rastuće populacije, u kojoj su mladi činili ogromnu većinu.
Futurizam kulturnih i političkih pokreta 20. veka bio je izraz ovog generacijskog sastava: ekspanzija je bila biopolitičko stanje, čak i pre nego što je postala ekonomsko.
Od određene tačke, dve prateće pojave radikalno su promenile generacijski sastav: produženje životnog veka i pad nataliteta poslednjih decenija.
Ako je fašizam 20. veka bio grabežljiva agresija mladih ljudi koji su težili da osvoje svet, da potčine narod, fašizam ovog veka je fašizam starih ljudi razjarenih sopstvenom nemoći i prestravljenih nemilosrdnim maršem željne mlade mase gladne osvete.
Bespomoćnost je srž današnjeg fašizma; nije bitno da li takođe i mladi glasači glasaju za današnje rasiste. Oni su mladi, stari, psihički krhki: dominantna bela civilizacija umire kako iz demografskih razloga (trećina evropskog stanovništva ima preko šezdeset godina), tako i iz psiho-političkih razloga: depresije, zavisnosti od psihotropnih droga, zavisnosti od semiotičke mašine koja upija svaku emociju i energiju.
Na horizontu veka koji je tek počeo i koji već umire ističe se ljutito i samim tim sumanuto starenje, a ovo starenje donosi smrt svima, jer stari mrze svet koji bi mogao da ih preživi.
Zato će ga uništiti; već ga uništavaju.
U svojoj knjizi o zastarelosti čoveka, Gunter Anders (koji se svakim danom sve više pojavljuje kao veliki mislilac naše postbudućnosti) primećuje da je tehnologija zamena za ljudsku moć, a da je atomska bomba kulminacija ove zamene za moć.
Dominantna bela, zapadna rasa je besna zbog svoje nemoći da upravlja neupravljivom složenošću globalnog sveta.
Ako je veštačka inteligencija glupa i emocionalno parališuća zamena za izgubljenu sposobnost razmišljanja ljudi, nuklearna bomba je zamena za izgubljenu mušku moć dominantne rase.
Zato nećemo izbeći konačno prokletstvo, jer će dominantna rasa, poput Samsona i Netanjahua, odlučiti da istrebi mlade, sve više uplašene, sve nesposobnije za autonomiju i pobunu.
Ova hiper-naoružana nemoćna rasa muškaraca, zloglasna rasa Bajdena, Trampa, Netanjahua i Putina, iskoristiće jedinu moć koja im je preostala: moć da sve unište.
Izvor: link