U sledećem izveštaju, dugogodišnji učesnik pokreta za oslobođenje Kurdistana objašnjava kako se politička dinamika u Turskoj menja posle opštinskih izbora 31. marta i istorijskog otpora naroda u kurdskoj provinciji Van.

Više od dve decenije, Redžep Tajip Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) vladaju Turskom, spajajući neoliberalizam sa sve autoritarnijom mešavinom nacionalizma i političkog islama. Neki intelektualci su opisali turski politički sistem kao oblik „konkurentnog autoritarizma“ koji kombinuje demokratske institucije sa autokratskom vladavinom. Tokom protekle decenije, ovaj model upravljanja je postao popularan širom sveta, uključujući i navodne bastione demokratije.

Mnogi ljudi su se nadali da bi izbori 2023. mogli doneti promene u Turskoj. Kako je to pisao jedan od naših dopisnika 2022. godine, razmišljajući o periodu od ustanka u parku Gezi 2013.

   Zadnjih deset godina, za svake nove izbore ljudi su se nadali da će baš na njima Erdogan da dobije smrtonosni udarac. Od Gezija, održano je čak šest ovakvih izbora, od referendumskih do predsedničkih, parlamentarnih i izbora za gradonačelnika. Neki od njih su ponavljani sve dok nisi doneli „odgovarajući“ rezultat. Ovakav kontrarevolucionarni manevar možda je bio i najbolniji. Duh direktne akcije i prefigurativne politike slomljen je Erdoganovom lukavom konsolidacijom moći i brutalnom represijom – ne ostavljajući nam drugu nadu osim izborne politike.

Katastrofalan odgovor turske države na zemljotres u februaru 2023. samo je zakomplikovao Erdoganove šanse. Ipak, izbori 2023. vratili su sa malom razlikom Erdogana na vlast, što je još jednom poništilo nade u promene.

Situacija je posebno teška za Kurde na zemlji koju je okupirala Turska. Dok turski narod trpi pod Erdoganovom vlašću, kurdske zajednice su pak vekovima bile ugnjetavane od strane različitih turskih režima. U gradu Van, u delu Kurdistana kojim vlada Turska, turska država je više puta potpuno poništavala izborne rezultate, postavljajući svoje predstavnike na položaje vlasti bez ikakvog pokušaja imitiranja demokratije.

Isto to su pokušali još jednom da urade kao odgovor na opštinske izbore 31. marta. Međutim, ovog puta demonstranti su izašli na ulice širom Vana i mnogih drugih gradova i mesta, hrabro se braneći od policije. Dana 2. aprila, preduzeća širom Vana ostala su zatvorena u znak protesta, dok su demonstranti još jednom preplavili ulice. Turska vlada je 3. aprila bila prinuđena da kapitulira, prepustivši pobedu demonstrantima — prvu te vrste posle mnogo godina.

U osnovi, predstavnička demokratija funkcioniše kao sredstvo legitimisanja autoriteta države. Ovo objašnjava kontinuitet represivnih institucija i kolonijalnog nasilja između demokratskih i diktatorskih režima. Rešenje za probleme kurdskog naroda i drugog stanovništva u Turskoj niti je u pridržavanju vladavine prava, niti u strožoj primeni većinske vlasti: zakoni mogu poslužiti za nametanje ugnjetavanja, baš kao što većina može demokratski glasati za ugnjetavanje manjina. Rešenje je stvarno samoopredeljenje za sve — od Vana do Rožave, Artsaka, Gaze i Crne Mese.

Bez obzira na to, otpor u Vanu pokazuje kako ljudi zajedno mogu da vrše moć izvan državnih institucija, ukazujući put ka grasruts rešenjima protiv autoritarnosti našeg doba. Njihov primer trebalo bi da bude od interesa za ljude širom sveta. Sledeći tekst istražuje ove događaje detaljnije.

 

 

Kako su ljudi iz Vana dva puta pobedili Erdogana

Otpor je jezik potlačenih — ne zato što ga oni biraju, već zato što je to jedino sredstvo daljeg življenja. Kada se ljudi uporno odupiru dominaciji, to može dati ranije nezamislive političke rezultate. Značajan primer ovoga nedavno se dogodio u provinciji Van, tokom opštinskih izbora u Turskoj, gde je kolonijalna i ultranacionalistička koalicija predvođena Redžepom Tajipom Erdoganom doživela dva poraza: prvo na stvarnim izborima, a zatim zbog otpora kolonijalnom potiskivanju volje naroda.

U Turskoj su 31. marta održani opštinski izbori. Partija predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, AKP (Partija pravde i razvoja), zauzela je drugo mesto po prvi put otkako je došla na vlast 2002. godine, izgubivši vlast u opštinama većih gradova. CHP (Republikanska narodna partija) dobila je najveći broj glasova. Kao deo svoje kolonijalne vladavine Severnim Kurdistanom, AKP je u dva mandata, ukupno osam godina, u kurdskim gradovima u Turskoj imenovala vladine poverenike, umesto demokratski izabranih gradonačelnika. Njihovo opravdanje je bilo da su izabrani kurdski gradonačelnici služili PKK (Kurdistanska radnička partija), a ne narodu, ali sudovima nisu predočili nikakve dokaze o tome – samo su citirali političke izjave izabranih gradonačelnika koje nisu bile u skladu sa agendom AKP-a.

Osam godina, prava Kurda su proizvoljno potiskivana kako bi kurdskim opštinama upravljale Erdoganove birokrate, koji su trošeći gradske budžete na korupciju i luksuz, istovremeno efikasno brisali kurdski jezik iz opštinskih službi u većinski kurdskim gradovima. Kao odgovor na to, na izborima održanim 31. marta, Kurdi su izabrali kandidate DEM Partije (Partija demokratije i ravnopravnosti), postigavši značajne pobede uprkos izbornoj prevari pre, tokom i posle izbora.

Izborni proces je bio daleko ispod demokratskih standarda čak i u liberalnom smislu. Izbori su održani u okruženju u kojem je AKP imala potpunu kontrolu nad masovnim medijima. Kurdski političari iz stranke DEM i desetine hiljada aktivista koji bi inače mogli da učestvuju u predizbornoj kampanji bili su zatvoreni. Navodno nezavisna tela poput pravosuđa, bila su pod čvrstom kontrolom AKP; nije bilo ni privida slobodne i poštene debate tokom izbornih kampanja. Pre izbora, DEM stranka se protivila raznim oblicima izbornih malverzacija, poput registracije policajaca i vojnika kao birača, kako bi se manipulisalo rezultatima u gradovima kao što su Kars, Sirnak i Bitlis, ali i u manjim mestima; no većina turskih političkih partija, uključujući CHP, uglavnom je ćutala. Prijavljeni su brojni prekršaji, poput glasanja na kojem birači nisu mogli da koriste tajno glasanje, zabrane novinarima da budu na biračkim mestima, kao i prisustva policije i vojnika na biračkim mestima tokom glasanja, uglavnom u kurdskim gradovima. Nakon izbora, postalo je očigledno da se AKP pripremila da nezakonito suzbije rezultate izbora u kurdskim gradovima, posebno u gradu Van.

Uprkos tome, AKP i njena koaliciona partija, rasistička Partija nacionalističke akcije (MHP), izgubile su većinu opštinskih izbora od drugih političkih partija, uglavnom od CHP. DEM partija, koja je prvenstveno predstavljala kurdski, levičarski, feministički i ekološki deo društva, osvojila je većinu kurdskih gradova i naselja, uprkos kontinuiranom gušenju praktično svih oblika kurdske opozicije, kao i svakog organizovanja vezanog za pitanje kurdskog samoupravljanja.

Jedan grad, Van, ima poseban značaj. Kandidat stranke DEM, Abdulah Zejdan, izabran je za gradonačelnika gradske opštine sa 55% glasova, dvostruko više od broja glasova kandidata AKP-a; stranka DEM takođe je osvojila ukupno 14 opština u provinciji Van. Međutim, bilo je kontroverzi oko izbornih sertifikata. Najpre je pokrajinski izborni odbor proglasio pobedu kandidata AKP-a, navodeći da je Zejdan lišen izbornih prava zbog prethodne „krivične optužbe za terorizam“, uprkos činjenici da je isti odbor dozvolio Zejdanu da se kandiduje za izbore. Kasnije se ispostavilo da je pokrajinski izborni odbor doneo ovakvu odluku nakon što se AKP u petak pred izbore tome usprotivila, samo pet minuta pre zvaničnog završetka radnog dana. Kandidat AKP tražio je potvrdu o izboru u nedelju dok je glasanje još trajalo. Bilo je jasno da je AKP unapred odlučila da preuzme kontrolu nad gradskom opštinom Van.

Tri dana su ljudi Vana, članovi DEM partije i nekoliko drugih političkih predstavnika, uključujući i malu delegaciju CHP-a, protestovali u Vanu protiv pokušaja AKP da potisne rezultate izbora. Što je još važnije, stanovnici Vana i mnogi ljudi iz nekoliko drugih gradova izašli su na ulice i protestovali, uprkos teškom policijskom nasilju, stotinama privođenja i desetinama zatvaranja.

Ovakvo suzbijanje rezultata opštinskih izbora ne bi bilo moguće u zapadnoj Turskoj; ovakve stvari se dešavaju samo u kurdskim gradovima zbog nezvanične kolonijalne vladavine, koja prevazilazi uobičajeno shvatanje „konkurentnog autoritarizma“. Ovaj termin se često koristi da se opiše Erdoganova vladavinu u Turskoj, pozivajući se na opravdavanje vlasti autoritarnog režima izbornim pobedama koje se dešavaju pod uslovima koji upadljivo idu u korist režimu. Dok bi okvir konkurentnog autoritarizma mogao da važi i u zapadnim provincijama Turske, on nije u stanju da objasni situaciju u kurdskim gradovima, gde su demokratski izbori potpuno ukinuti.

Međutim, prvi put otkako su mirovni pregovori sa PKK završeni 2015. godine, AKP je bila prinuđena da povuče svoju prvobitnu odluku. Vrhovni izborni odbor poništio je odluku 3. aprila, tri dana nakon izbora, vraćajući mandat pobedniku, kandidatu stranke DEM Abdulahu Zejdanu. Vrhovni izborni odbor, koji je kriv za davanje legitimiteta ogromnom broju izbornih prekršaja koji su išli u korist AKP i Erdoganu, pod Erdoganovom je apsolutnom kontrolom. Nezamislivo je pomisliti da je ova odluka doneta nezavisno od AKP-a i Erdogana.

Činjenica da je Odbor poništio svoju odluku posledica je otpora stanovnika Vana, koji je uključivao nekoliko nivoa aktivnosti. Prvo, sami ljudi iz Vana stvorili su krizu protestujući i tri dana izlazeći na ulice. Drugo, DEM partija je pokazala snažnu odlučnost da brani svog kandidata, kako u kuloarima vlasti u Ankari tako i na međunarodnom planu, što je privuklo pažnju velikih i društvenih medija. Konačno, sve političke partije van vladajuće koalicije, uključujući i CHP, bile su prinuđene da daju saopštenja i intervenišu zbog otpora u Vanu, kako ne bi bili u suprotnosti sa sopstvenim nedavnim diskursom o demokratizaciji.

Zašto je vladajuća koalicija AKP i MHP dozvolila ovakav ishod? Odgovor je jasan: nisu tako jaki kao što su bili. Ova fundamentalna promena u dinamici moći u Turskoj, s tim što AKP prvi put od 2002. godine nije vodeća partija, a CHP je izrasla u pobedničku partiju, destabilizovala je vladajuću koaliciju. Iako je potrebna dublja analiza da bi se objasnili širi rezultati izbora, dovoljno je reći da će ova destabilizacija koristiti različitim delovima društva, uključujući radikalne demokratske snage poput Oslobodilačkog pokreta Kurdistana, ekološkog pokreta i feminističkog pokreta.

Važno je naglasiti da glavna svrha otpora nije samo „borba za tursku demokratiju“. To je sporedna briga. Glavni fokus je na otporu osmogodišnjem kolonijalnom vladanju kurdskim opštinama. U osnovi, ovde se radi o odbrani prava ljudi na autonomiju i samoupravu.

Drugo, i usko povezano sa prethodnom tačkom, ove opštine igraju ključnu ulogu u unapređenju radikalnog političkog projekta pokreta za oslobođenje Kurdistana, poznatog kao demokratski konfederalizam. Ovo uključuje organizovanje ljudi, mesnih zajednica i gradskih veća. Opštine igraju suštinsku ulogu u sprovođenju demokratskog konfederalističkog projekta jer omogućavaju lokalno upravljanje ljudima uz direktne demokratske kontrolu preko komuna i saveta. Osmogodišnje zauzimanje opština od strane države predstavljalo je značajnu prepreku ovom procesu.

Treće, otpor je slomio stisak ultranacionalističke i kolonijalne vladavine. Ne možemo predvideti šta će se dalje dešavati, ali jedno je izvesno: izborni poraz AKP destabilizovao je uspostavljene odnose moći u srcu turske države, a zajedno sa AKP-om, i sama država je napravila korak unazad pred kurdskim otporom, prvi put posle mnogo godina. AKP-a bi mogla da pokuša da imenuje vladine poverenike tako što će još jednom da smeni demokratski izabrane gradonačelnike u kurdskim gradovima, ali to neće promeniti činjenicu da su ljudi nanijeli javni poraz AKP-u. Sada kada se ovo dogodilo prvi put za deset godina, može da se ponovi bilo kada. Otpor ljudi iz Vana otvorio je ta vrata.

Izvor: link