Tokom izgradnje onoga što će biti sedište jedne od ZAJEDNIČKIH operacionih sala, postoji nešto što nije eksplicitno prikazano na slikama. Među onima koji rade na izgradnji su članovi političkih stranaka, drugovi iz Nacionalnog kongresa starosedelaca i zapatističke drugarice; različitih religija ili bez religija; različitih generacija, jezika, korena i istorija.

I ne samo to. U ovoj zgradi u nastajanju, tu su rad, podrška i solidarnost pojedinaca, grupa, kolektiva, organizacija i pokreta iz različitih delova sveta, uključujući Meksiko, koji su svojim trudom, kreativnošću i domišljatošću obezbedili plaćanje za materijal. Čak su i pripadnici autohtonih naroda iz Lakandonske džungle ponudili novčanu podršku kada nisu mogli da dođu na izgradnju. I nije manjkalo ljudi koji su nudili šljunak, pa čak i kamione za prevoz materijala.

U arhitektonskom projektu zgrade, dogodilo se sledeće: konsultovan je profesionalni arhitekta, koji je ponudio da sprovede projekat... za skoro 500.000 pezosa. Zapatisti Interzone su tada pomislili: „Ako se ne oslanjamo na velike teoretičare i mislioce kako bismo stvorili novi i bolji svet, već to radimo sopstvenim mislima i sopstvenom praksom, onda hajde da napravimo zgradu u skladu sa onim što želimo i sa sopstvenim znanjem.“ Tako je objedinjeno znanje autohtonih zajednica, bez obzira na to da li su zapatisti ili ne, bez obzira koju religiju ispovedaju, ili njihovu političku stranku, ili njihov jezik, ili njihovu boju, ili njihov afektivni, seksualni, emocionalni ili društveni identitet, njihovu veličinu, njihovu težinu, njihov kalendar i njihovu geografiju.

Građevina nije završena, to je istina. I iako nedostaju zidovi, sobe, kupatila, krovovi, oprema, instruktori i aparati za operaciju i laboratorija; sve boje su već u njenim temeljima. To nije samo delo Zapatista, već ZAJEDNIČKOG.

Boje su u tim jarcima; mešalici čiji je ležaj otkazao (a mehaničari su već demontirali deo i poslata je komisija da nabavi zamenu); ciglama; pozolu; štapovima; radniku koji se onesvestio i koga je lečila zapatistička autonomna zdravstvena služba (ništa ozbiljno, samo previše crva); istovremenim kursevima travarstva, kostosetstva, babičkog lečenja i opšteg zdravlja; električnim i mehaničkim biciklima zdravstvenih promotera koji brinu o onima koji rade u građevinarstvu; radionicama za njihovu popravku jer se pokvare kada padnu; kantama za prevoz peska, šljunka, cementa i vode; privremenom satelitskom internetu instaliranom kako bi radnici mogli da paze na svoje porodice, svoja kukuruzna polja, svoje kućne ljubimce; šalama i podvalama na različitim jezicima i načinima; praktičnoj zidarskoj radionici koju najmarljiviji predaju mladima koji žele da uče; Nadi ponovo rasplamsanoj prvim kišama koje ih, da,  kvase, ali i daju piće zemlji iz koje će rasti kukuruz, pasulj, povrće, trava za stoku i bundeve (uf!); životu koji je potreban potocima i rekama; i ženskim i muškim trećinama zabeleženim slikom i zvukom.

U toj celini, svaki deo ima svog koga, svoje šta, svoje kada, svoje kako.

Svaki deo slagalice je neophodan da bi se ona završila. Svako je ono što jeste i nikada ne prestaje da bude, ali postaje deo zajedničkog da bi se izgradilo nešto, celina koja koristi delovima bez njihovog potčinjavanja, kooptiranja, regrutovanja, predavanja ili apsorbovanja.

_* _

Možda će neko, jednog dana, dobro teoretizirati Zajedničko. Rečima koje su manje ili više oštre, manje ili više komplikovane, manje ili više zbunjujuće. Čak će možda biti pisane i velike teze, duboka razmišljanja, publikacije u obliku članaka, časopisa, knjiga, specijalizacija, okruglih stolova, prezentacija, simpozijuma itd. Ukratko, one stvari koje se rade za stolovima i kancelarijama dok se napolju bore život i smrt.

Ali ako pitate delove koji se sada spajaju na temeljima operacione sale u Lakandonskoj džungli; ako ih pitate ko ili zašto su uradili to što su uradili; zašto su doprineli svojim radom; zašto su se znojili na suncu? Zašto su se pokvasili na kiši? Zašto su dali svoje vreme, pa čak i plaćali? Zašto su organizovali aktivnosti, donacije, festivale, izložbe, i ne znam šta još, da bi prikupili sredstva koja prelaze okeane i granice? I zašto su, bez obzira na jezike, geografske područja i kalendare, postali Zajedničko? Zašto su istrajali u nečemu što je izgledalo kao delirijum, besmislica, san?

Možda će odgovoriti — na mnogim jezicima, u mnogim bojama, u mnogim geografskim područjima, u mnogim kalendarima, na mnogo načina — „Zbog života“.

Jer, često se dešava da male, naizgled beznačajne stvari — poput zgrade bez očiglednog definisanog profila, usred te nedođije koju geografske karte označavaju kao „Lakandonsku džunglu“ (daleko od društvenih medija, akademske zajednice i novinarstva, masovnih medija, političkih krugova, crkava, političkih partija, revolucija i kontrarevolucija u kafićima, Biblija i katihizisa kapitalizma i njegovih navodnih alternativa, srednjih, velikih ili malih ostrva svakodnevnog života svake osobe, individualnih tuga i radosti, multiverzuma koji ponavlja istu noćnu moru u svojim varijacijama) — imaju veliku dušu i kolektivno srce.

I ovo vam kažem zato što sam, gledajući video zapise sa poslednjih sastanaka RebelArta i RevelArta, video malu maketu, drvenu kuću sa natpisom „Zajednička operaciona sala“ na prednjoj strani. To je bilo pre nešto više od mesec dana. Ta mala drvena kuća, pre samo nekoliko nedelja, jesto ono što se sada nazire u Lakandonskoj džungli. Zajedničko je učinilo da ona raste, hoda, bude negovana, da se priprema i sedi na šipražju, u podnožju planine koja je, pre mnogo godina, postala nosilac života.

_*_

Ko vodi računa o znoju, suzama, nesanim noćima, bolesti, gladi, računicama, kartelu, unapređivanju, organizaciji onih koji danas rade, blizu i daleko, u tom kutku?

Pa, u najmanjem to radimo mi, zapatistički narodi.

Jer, kako kaže SubMoy, „Onaj koji ništa ne radi je onaj koji ništa ne vidi i ne čuje, i samo gleda u svoj pupak, a i dalje tvrdi da poznaje svet.“

Pa. Živi bili, i da, možda ne znamo kako da rečima opišemo šta je Zajedničko dobro, ali učimo da ga primenjujemo u praksi. Zar ne?

Iz planina meksičkog jugoistoka.

El Capitain

P.S. – Ako je borba za život, neka život konačno uhvati dah da procveta u toj geografiji zvanoj Palestina, daleko, ali tako blizu planina meksičkog jugoistoka.

Slike: Članovi Trećeg Kompasa Zapatista
Muzika: IA VIENEN/BADATOZ – Horazz & Suaia

Izvor: link