"Za Izrael i komunizam?" - traženje smisla u nemačkim antidojčerima

Reći da je pitanje antisemitizma zauzimalo važno mesto u istoriji nemačkog radničkog pokreta bilo bi blago rečeno potcenjivanje. Rani radnički pokret i partija koju je iznedrio, SPD, suočili su se sa ponovnim usponom felkiš (völkisch) antisemitizma u Rajhu (Kaiserreich), kao i sa posledičnim strateškim dilemama koje je taj uspon doneo. Iako je u nemačkom dominantnom diskursu postalo moderno da se rane socijaldemokrate i komunisti pre 1933. godine prikazuju u najboljem slučaju kao naivne, a u najgorem kao saučesnike u društvenom jačanju antisemitizma koji je omogućio uspon nacista, stvarnost ne može biti dalja od istine. Centralna greška levice bila je u tome što je potcenila antisemitizam kao premoderni ostatak osuđen na nestanak — što je bila pretpostavka u skladu sa širim evolucionističkim verovanjem predratne socijaldemokratije u neizbežnost socijalizma, kao i sa potcenjivanjem nacizma od strane KPD-a pre 1933. godine kao samo još jednog oblika reakcionarne desničarske diktature¹². Nemački radnički pokret se u odlučujućim trenucima borio protiv antisemitizma, prepoznajući u njemu suštinski reakcionarnu ideologiju i neprijatelja radnika.

Nacizam je, međutim, uništio celokupnu nemačku levicu — pod čime se ovde podrazumevaju partije glavnog radničkog pokreta, SPD i KPD, kao i razne disidentske grupe između njih, poput Komunističke partijske opozicije (KPO) i Socijalističke radničke partije (SAP) koje su zagovarale jedinstveni front za zaustavljanje Hitlera. Nacisti nisu uništili radnički pokret samo tako što su ga zabranili i pobili njegove vođe. Uništili su ga tako što su kooptirali njegov životni svet (Lebenswelt) i preusmerili njegov osećaj kolektivnog identiteta u felkiš pogled na svet. Istina, otpora je bilo, ali masovnog ustanka nije. Pljačka evropskih resursa kako bi se nemački radnici sprečili da se pobune kao 1918. godine bila je vrhunski prioritet nacista. Nebitno da li će se to tumačiti kao dobro ili zlo, ali oslobođenje od fašizma u Nemačkoj došlo je na leđima savezničkih armija, a ne iznutra¹³. U kritičnom vremenskom okviru između sloma nacističkog režima i dolaska savezničkih trupa, radnici jesu formirali antifašističke komitete, vraćajući se svojim ranijim komunističkim i socijaldemokratskim privrženostima. Veze između krupnog kapitala i užasa nacizma bile su toliko očigledne da je čak i obnovljena hrišćanska demokratija u svom Alenskom manifestu iz 1947. godine mogla da proglasi „prevazilaženje kapitalizma“ za svoj cilj.

Ipak, ovaj period nade bio je kratkog veka. Na Istoku je staljinizam postao drugi oblik prinude, a gušenje radničkog ustanka 1953. godine ruskim tenkovima učinilo je tvrdnje Nemačke Demokratske Republike da predstavlja „radničku i seljačku državu“ smešnim. Na Zapadu je denacifikacija okončana 1951. godine, a ponovo je zavladao antikomunizam. KPD je bivao sve izolovaniji i na kraju je zabranjen 1956. godine. Bonska Republika je bila partijska država CDU-a. Opozicioni SPD se i dalje pridržavao marksizma, ali je to bila unapred izgubljena bitka. Ekonomsko čudo koje je pratilo širenje velikodušne države blagostanja učinilo je ideju klasne borbe prilično zastarelom. Na kraju, SPD je napustio marksizam u svom Bad Godesberg programu 1959. godine kako bi postao široka „narodna“, a ne klasna partija.

Ono što je činilo radikalnu levicu u ovom periodu — pokret posvećen fundamentalnoj kritici kapitalizma — bilo je ograničeno na intelektualni i pretežno srednjeklasni milje na mestu spajanja levog krila SPD-a i studentskog pokreta, pre svega SDS-a (Socijalističkog nemačkog studentskog saveza). SDS je izbačen iz svoje matične partije početkom 1960-ih nakon što je ova napustila marksizam, pa se tako razvio u glavni instrument vanparlamentarne društvene opozicije u Bonu. Levica se okupila oko niza zahteva: prihvatanje (ali ne i ideološko poistovećivanje sa) NDR-om; pacifizam i protivljenje NATO-u i ponovnom naoružavanju Nemačke; borba protiv preovlađujućih struktura iz nacističke ere, kao što su bila studentska bratstva na univerzitetima; kao i opšta borba protiv istorijske amnezije. Teorijski, levica se uveliko oslanjala na spise Frankfurtske škole, kao što je Dijalektika prosvetiteljstva Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera¹⁴. To što je politička rezignacija kritičke teorije imala veliki uticaj ne treba da čudi. Uzdizanje kritike na nivo najvišeg oblika subverzije privlačilo je one koji su trpeli gušeću klimu Adenauerovih godina, kao što je to činila i njena elaborirana kritika potrošačkog društva, industrije kulture, te uzajamne veze antisemitizma i fašističke vladavine. Za Frankfurtsku školu, nacistički antisemitizam predstavljao je nasilni povratak potisnute iracionalnosti potpuno kontrolisanog društva. Međutim, ona nije ponudila nikakvo objašnjenje za Šou (Shoah - hebrejski termin koji se sve češće koristi u stručnoj literaturi kada se želi naglasiti specifičnost stradanja Jevreja - prim.prev), osim što ga je karakterisala kao oličenje i vrhunac civilizacijskog sloma. Za Adorna — koji se vratio u Frankfurtski institut za socijalna istraživanja da predaje novoj generaciji radikala — marksizam je mogao da prizna Šou samo „po cenu sopstvenog samobogaljenja“¹⁵. Iskustvo nacističkog antisemitizma funkcionisalo je kao vodeće moralno načelo za Novu levicu, koja se uzdržavala od bilo kakvog sistematskog pokušaja da razume njegove korenske uzroke.

Što se tiče Izraela, stavovi ove levice nisu se razlikovali od stavova njenih pandana u ostatku Evrope. Prvo, na Izrael se gledalo isključivo kao na rezultat Šoe, kao na sigurno utočište za sada nacionalno rekonstituisane Jevreje. U ovom čitanju, cionizam je bio tek legitiman odgovor na užase nanete Jevrejima, posebno imajući u vidu očigledan neuspeh istorijskih alternativa kao što su komunistički pokret ili bundizam. Prihvatanje tog minimuma poklapalo se sa opštim procesom pokajanja za nacističke zločine. Rad u Izraelu je, na primer, bio deo programa Protestantske crkve pod nazivom Akcija pomirenja za mir (Aktion Sühnezeichen), organizacije inače posvećene slanju mladih Nemaca da volontiraju u zemljama koje su bile direktne žrtve nacističke vladavine. Mešavina neznanja, zabluda i kolonijalnog rasizma učinila je autohtone palestinske Arape nevidljivim za levičarski diskurs. Drugo, uspostavljanje zvaničnih odnosa sa Izraelom smatrano je progresivnim ciljem, budući da je Savezna Republika odbijala priznanje iz straha da arapske zemlje ne priznaju NDR. Treće, mitologija radničkog cionizma — naročito kibuci — privlačila je one koji su tražili alternativu između kapitalizma i državnog socijalizma. Sa levice gotovo da nije bilo osporavanja ovog stava. Uostalom, Sovjetski Savez je, iz sopstvenih kratkoročnih geopolitičkih razloga, podržao Plan UN o podeli Palestine i naoružavao cionističke milicije, čime je praktično uništio komunistički pokret u Palestini¹⁶. To što je to učinio pozivajući se na neodređeno definisano pravo na samoopredeljenje Jevreja i Arapa — politiku koju će usvojiti i NDR — malo je doprinelo razmrsivanju izjednačavanja Jevreja sa cionizmom u svesti levice.

Ovi mitovi su u potpunosti dekonstruisani, kako u pogledu okolnosti osnivanja Izraela¹⁷, tako i u pogledu ideje o socijalističkim korenima cionizma¹⁸. Što se tiče odsustva zvaničnih diplomatskih odnosa, to je prikrivalo dalekosežnu vojnu i obaveštajnu saradnju između Bona i Tel Aviva. Sporazum iz Luksemburga, kojim se Zapadna Nemačka vratila u međunarodnu zajednicu u zamenu za vitalnu ekonomsku pomoć i infrastrukturu pruženu Izraelu, pogurao je Adenauer uz podršku SPD-a, koji je već uživao bliske odnose sa Ben Gurionovom partijom Mapai i cionističkim sindikalnim savezom Histadrut. Štaviše, agresivni stav Izraela u Sueckom ratu 1956. bio je u suprotnosti sa američkom uzdržanošću i faktičkim prihvatanjem dvopolarnog svetskog poretka. Ovo drugo bilo je anatema za nemačke konzervativce, koji su nastojali da delegitimišu NDR i preokrenu novi teritorijalni status kvo podeljene Nemačke. Daleko od toga da gledaju na njega sa sumnjom, nemačke elite su počele da vide Izrael kao dragocen adut u antisovjetskom krstaškom ratu¹⁹.

Međutim, može se tvrditi da je nemačka levica zauzela pogrešan stav iz pravih razloga. Ona nije podržavala Izrael kao kolonijalnu naseljeničku državu, već kao mali, dobronamerni i kvazisocijalistički poduhvat koji antisemitske nemačke elite nisu htele da priznaju iz antikomunističkih razloga. Jedini izazov ovom načinu razmišljanja poticao je od rastućeg značaja antikolonijalizma. Delovi SPD-a stupili su u aktivnu solidarnost sa alžirskim Frontom nacionalnog oslobođenja (FLN) od sredine 1950-ih pa nadalje²⁰. Alžirski rat ukazao je na protivrečnosti u stavu levice prema Izraelu; dok je Francuska u to vreme bila najveći oslonac Izraela, egipatski predsednik Gamal Abdel Naser podržavao je FLN. Ova protivrečnost nije bila svojstvena samo nemačkoj levici. Delile su je i istaknute ličnosti u Francuskoj, pre svih Žan-Pol Sartr²¹. Međutim, ona je ukazivala na spor proces koji će izbiti u punoj snazi nakon rata 1967. godine.

Bonn i Tel Aviv su 1965. godine uspostavili zvanične odnose. Ovome je prethodio niz događaja povezanih sa Hladnim ratom, uključujući procurele vesti o američkoj isporuci oružja Izraelu preko Zapadne Nemačke, kao i zvaničnu posetu lidera NDR-a, Valtera Ulbrihta, Kairu. Samim tim, zahtev levice za uspostavljanjem diplomatskih odnosa postao je prevaziđen. Međutim, rat iz 1967. godine bio je događaj koji je ubrzao distanciranje levice od Izraela. Dva razloga su doprinela ovom procesu. Prvo, isti onaj omraženi i nacistima protkani establišment sada je bio opčinjen izraelskom pobedom, koja je delovala kao trijumf evropskog militarističkog i nacionalističkog kolektiva nad armijama Trećeg sveta koje je podržavao Sovjetski Savez. Kritikovati izraelski ekspanzionizam u tom trenutku primarno je značilo osuđivati licemerje zapadnonemačkih elita. Pokušavajući da pomiri simpatije i prema Izraelu i prema arapskom antikolonijalizmu, Ulrike Majnhof²² je, na primer, nastojala da napravi nemogući kompromis napadajući cinični filosemitizam nemačkog establišmenta. Drugo, uticaj maoizma i Vijetnamskog rata sve više se osećao na nemačkim univerzitetima. Kina je već bila istaknuti pokrovitelj PLO-a, redovno osuđujući sovjetske poteze ka „miroljubivoj koegzistenciji“ koji, u slučaju Izraela, nisu dovodili u pitanje status kvo iz 1948. godine. Protiviti se Izraelu prvenstveno je značilo protiviti se američkom igraču na Bliskom istoku.

Događaji na Bliskom istoku zatekli su SDS nespremnim. Teorijski časopis ove organizacije, Neue Kritik, bio je na svojim stranicama domaćin debate nakon rata iz 1967. godine. Na svojoj konferenciji u septembru iste godine, SDS se po ovom pitanju podelio na tri struje. Mnogi od starijih kadrova formiranih u SPD-u zauzeli su stav koji je bio kritički, ali i dalje podržavajući prema Izraelu²³. S druge strane, mnogi mlađi članovi pod uticajem maoizma zauzeli su stav nekritičke podrške radikalnom arapskom nacionalizmu. Trockistička manjina izrazila je stav kritičke podrške arapskoj strani. Debata je arhivirana na olakšanje mnogih članova koji su osećali da je reč o složenom i neprijatnom pitanju. Međutim, proarapski zaokret SDS-a u celini nastavio je da se ubrzava, posebno kako su PLO i nova arapska levica okupljena oko njega postajali vidljiviji nakon poraza naserizma.

U narednoj deceniji, nemačka radikalna levica podržavaće Palestince na ovaj ili onaj način. Primeri uključuju marksistički orijentisane Mlade socijaliste u okviru SPD-a (Jusos), prosovjetsku Komunističku partiju Nemačke (DKP) i mnoštvo maoističkih K-grupa (K-Gruppen), pa sve do antiautoritarnih „spontista“ (Spontis)²⁴ nadahnutih pokretom Autonomia. Razlike su uglavnom bile programskog karaktera, odražavajući privrženost specifičnim organizacijama na terenu. K-grupe su, na primer, bile snažno naklonjene Narodnom frontu za oslobođenje Palestine; Jusosi su razvili odnose sa Fatahom u okviru Socijalističke internacionale; DKP je usvojio stavove necionističke Komunističke partije Izraela; dok su trockisti imali odnose sa izraelskom anticionističkom grupom Macpen (Matzpen), kao i sa palestinskim studentima iz Demokratskog fronta za oslobođenje Palestine²⁵.

Danas, preobraćanje levice u radikalni antiimperijalizam čini sastavni deo narativa nemačkog establišmenta kojim se diskredituju subverzivni elementi 1968. godine. Kao i u drugim zemljama, ovaj narativ se oslanja na razdvajanje „pozitivnih“ elemenata te epohe — seksualnog oslobođenja, pobune protiv konzervativnih elita, individualne autonomije — od onih „negativnih“ — antikapitalizma, antiimperijalizma i anticionizma koji lako degeneriše u „antisemitizam“. Namere levice su — prema tom narativu — bile plemenite, ali je skrenula s puta kada je pedagoška učenja Frankfurtske škole zamenila antiintelektualizmom Male crvene knjižice, što je utrlo put nasilju, birokratskom autoritarizmu i, na kraju, antisemitizmu. Filmski hitovi poput Kompleksa Bader Majnhof učvršćuju ovu sliku svojim prikazom hedonističkih nemačkih radikala koji se obučavaju u palestinskim gerilskim kampovima, vođeni gotovo nihilističkom potrebom za nasiljem. Sve ovo nameće pitanje da li je unutar nemačke Nove levice postojala antisemitska komponenta, kao što tvrde njeni kritičari, i ako jeste, u kojoj meri.

Kao i bilo koji drugi oblik rasizma, antisemitizam je društvena pojava — ne postoji pravilo koje nalaže da su pripadnici radikalne levice imuni na njega. Dominantno pozitivno izjednačavanje Jevreja sa cionizmom nije uvek bilo lako razmrsiti u zapadnonemačkom kontekstu, pri čemu je potencijalno bila prisutna i izvesna doza otklanjanja i projekcije krivice, koja se izražavala, na primer, u uzdizanju „anticionizma“ na nivo političkog identiteta. Zatim je tu, naravno, bila i saradnja zapadnonemačke gradske gerile, poput Frakcije Crvene armije (RAF) i više „antiautoritarnih“ Revolucionarnih ćelija (RZ) — zloglasnih po otmici u Entebeu i odvajanju jevrejskih od nejevrejskih talaca (izraelskih, prema rečima jednog taoca)²⁶ — sa palestinskim pandanima.

Međutim, pretežno se fokusirajući na levičarski terorizam, hegemonistički narativ o zapadnonemačkoj 1968-oj uzdiže rašireni antiimperijalizam te epohe i podršku palestinskom oslobođenju na nivo konkretnih ideoloških izraza latentnog antisemitizma, kriptonacionalizma ili oba²⁷. Stvarni antisemitski incidenti, poput bombaškog napada zapadnoberlinske radikalne grupe na Jevrejski komunalni centar 1969. godine, često se navode kao dokaz. Ipak, ono što takvi narativi propuštaju da pomenu jeste da je većina radikalne levice — koja je bila višestruko brojnija od RAF-a i RZ-a zajedno i koja je uključivala komitete solidarnosti sa Palestinom — osudila ovaj i druge slične incidente²⁸. Naposletku, argumenti „renegata“ poput Gerda Kenena²⁹ počivaju na optužbi da se radikalna levica udruživala sa organizacijama koje su želele da ubijaju Jevreje radi samog ubijanja, što je bila namera vešto prikrivena iza formulacija kao što je „sekularna demokratska država“. Drugim rečima, argument o navodno raširenom „antisemitskom anticionizmu“ počiva na rasističkoj pretpostavci o sumnjivim Arapima uopšte, a posebno Palestincima, koji idu stopama nacista samo zato što odbijaju da prihvate kolonijalnu pobedu u svojoj domovini. Iako ih je lako opovrgnuti³⁰, takve tvrdnje o nacističkom poreklu arapskog nacionalizma i islamizma popularisali su niko drugi do bivši maoisti bez ikakvog znanja arapskog jezika³¹, dajući time legitimitet savremenim rasističkim diskursima.

Još jedan problem sa ovim čitanjem jeste evrocentrično svođenje pozicije nemačke levice o Palestini na čisto psihološku dimenziju. Zapravo, kako pokazuje Kvin Slobodijan (Quinn Slobodian)³², strani studenti — uključujući Palestince — bili su aktivni akteri u oblikovanju antikolonijalnih i antiimperijalističkih pogleda nemačke levice o nizu pitanja. Borba Palestinaca u Zapadnoj Nemačkoj nije se mogla svesti na čisto traženje solidarnosti za njihovu borbu protiv Izraela. Veliki delovi levice pridružili su se organizacijama civilnog društva u odbrani palestinskih radnika od kolektivnog kažnjavanja i masovnih deportacija, na primer nakon masakra nad izraelskim atletičarima u Minhenu 1972. godine.³³

Ipak, promišljanje nemačke levice o vezama između antisemitizma, fašizma i cionizma ostalo je izuzetno teorijski nerazrađeno, kako iz subjektivnih, tako i iz objektivnih razloga. Za razliku od Britanije ili Francuske — dovoljno je setiti se Danijela Bensaida (Daniel Bensaïd), Alena Krivina (Alain Krivine) ili Tonija Klifa (Tony Cliff) — unutar zapadnonemačke radikalne levice gotovo da uopšte nije bilo istaknutih anticionističkih Jevreja koji bi mogli da objasne privlačnost cionizma kao tragičnu posledicu užasa 20. veka, a ne prvenstveno kao imperijalističku zaveru pod dirigentskom palicom Vašingtona. Preostale jevrejske zajednice u Zapadnoj Nemačkoj bile su minijaturne, sačinjene uglavnom od istočnoevropskih izbeglica koje su u načelu bile neprijateljski nastrojene prema agendi levice, kako iz socioekonomskih, tako i iz ideoloških razloga.

S druge strane, dominantni antiamerički okvir prigušio je sofisticiranije analize Izraela kao kolonijalne naseljeničke države, poput onih koje su utrli Maksim Rodinson (Maxime Rodinson) ili grupa Macpen (Matzpen). Kao i u NDR-u³⁴, „cionizam“ je napadan prosto kao ekspanzionistička ideologija, a ne kao pogrešno usmeren odgovor na realno postojeći antisemitizam. Sveprožimajući kontekst Hladnog rata u Zapadnoj Nemačkoj značio je da je savez Izraela sa američkim imperijalizmom bio ključno pitanje, dok je palestinska borba neretko pojednostavljeno posmatrana tek kao teritorijalno nacionalno oslobođenje usmereno na stvaranje države, pri čemu su daleko složeniji mehanizmi naseljeničko-kolonijalnog ugnjetavanja — i sami opravdavani iskustvom evropskog antisemitizma — uglavnom ostajali zanemareni.

Stav levice bio je u toj meri usmeren na svet zasnovan na državnom, a ne na klasnom principu — suprotstavljajući nacionalističke pokrete i „objektivno progresivne“ režime zapadnom imperijalizmu — da je morao da se uruši onog trenutka kada je sam antiimperijalizam zapao u krizu. Niksonova poseta Kini, otkrića o užasima režima Pola Pota u Kambodži, ali i krvoproliće sprovedeno nad iranskom levicom nakon homeinističke kontrarevolucije, doveli su do sloma antiimperijalističke paradigme početkom 1980-ih. Međutim, slepe mrlje u tom pogledu bile su dodatno produbljene još većom slabošću.

Samoraspuštanje SDS-a 1970. godine bilo je rezultat usmerenog zaokreta ka klasnoj politici, na šta pesimizam Adorna ili utopizam Herberta Markuzea i Eriha Froma nisu mogli da pruže odgovor. Na ovaj zaokret uticali su spoljni događaji — masovne demonstracije protiv „vanrednih zakona“ krajem 1960-ih, divlji štrajkovi 1969. godine i radikalni pokret mladih šegrta (Lehrlingsbewegung), kao i generalni štrajk u Francuskoj 1968. i italijansko „vruće leto“ 1969. godine. Takvi pokreti imali su manje uspeha u okviru prosperitetnijeg zapadnonemačkog kapitalizma. S jedne strane, nova socijalno-liberalna koalicija pod Vilijem Brantom uspela je da kooptira mnoge zahteve studentskog pokreta za demokratizacijom društva. S druge strane, najradikalnije štrajkove, poput štrajka 1973. godine u Fordovoj fabrici u Kelnu, predvodili su radnici na privremenom radu u inostranstvu (Gastarbeiter). I država i sindikalna birokratija su se sa ovim štrajkovima obračunale gvozdenom pesnicom, često deportujući buntovne radnike migrante na osnovu rasističke migracione politike.

Ova strukturna slabost borbenosti radničke klase bila je plodno tle za univerzitetima usmeren maoizam, koji je postao hegemonistički unutar zapadnonemačke radikalne levice. To ne znači da radnička klasa nije imala nikakvu ulogu u rađanju zapadnonemačkog maoizma; na primer, hamburški Kommunistischer Bund (KB) u velikoj meri je izrastao iz pokreta mladih šegrta³⁵. Međutim, opadanje talasa borbenih radničkih štrajkova od početka 1970-ih nadalje doprinelo je sve izraženijem subkulturnom karakteru K-grupa (K-Gruppen), koji je na mnogo načina podsećao na onaj kod pokreta antidojčera dve decenije kasnije. K-grupe — posebno KPD/ML, KBW, KPD/AO i KB — imale su članstvo koje se merilo hiljadama, i sticajem okolnosti pružile su prvo iskustvo političke socijalizacije budućim ministrima iz redova SPD-a i Zelenih, kao i vodećim sindikalnim funkcionerima ³⁶. Ali diskrepancija između njihove dominacije na nemačkim univerzitetima s jedne strane, i njihove izolovanosti od šireg radničkog pokreta s druge, pretočila se u njihovu otvorenu posvećenost sektaškim raspravama. Svaka K-grupa polagala je pravo na „ispravnu liniju“ u svetlu sve zbunjujućih dešavanja u Kini — smrti Mao Ce Tunga, „teorije tri sveta“, pada „četvoročlane bande“ i, što je najvažnije, sve većeg zaokreta Kine ka SAD i njenog neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu.

Dogmatsko pridržavanje maoističkih učenja i prateći nedostatak teorijske sofisticiranosti³⁷ omogućili su prevlast antiintelektualnog agitprop stava među K-grupama (K-Gruppen). Deo toga bilo je uvoženje staljinističkih narativa o fašizmu kao „otvorenoj, terorističkoj diktaturi najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala“³⁸. Drugi deo bilo je rastvaranje antifašizma u opštu opoziciju kapitalizmu i imperijalizmu, što je ilustrovano sloganom te epohe, „USA-SA-SS“. Iako uobličena manje vulgarno, slična tumačenja fašizma zastupali su i DKP i Stamokap³⁹ krilo unutar levice SPD-a. Njihove teorije sovjetskog i istočnonemačkog porekla svodile su fašizam na instrument krupnog kapitala, suprotstavljajući mu nadklasni „narodni front“ kao odgovor.

Koliko god im nedostajalo sofisticiranosti i dubine, ovi pristupi se ipak moraju razumeti kao odgovori na državnu hladnoratovsku doktrinu „teorije totalitarizma“. Izjednačavanjem nacizma sa staljinizmom, ova doktrina je služila zamagljivanju kontinuiteta Savezne Republike sa Hitlerovom erom. Ipak, maoističko-staljinistički „antifašizam“ je po svojoj prirodi bio nesposoban da objasni specifičnosti kako nacističkog antisemitizma, tako i Šoe (Holokausta). U kombinaciji sa pesimističnim pogledom radikalne levice na nemačku radničku klasu, naročito je KB dalje razvio ovo razumevanje fašizma kroz svoju tezu o „fašizaciji države i društva“. Ova teorija je tvrdila da narastajuće protivrečnosti kapitalizma u Nemačkoj neće rezultirati revolucijom, već povratkom fašizma⁴⁰. Ovo je bilo značajno utoliko što su glavni ideolozi antidojčerske rane struje u najvećoj meri poticali upravo iz KB-a.

Antidojč pokret izrastao je iz udruživanja hronično različitih, a ipak blisko povezanih dinamika. Događaji „Nemačke jeseni“ 1977. godine ubrzali su pad radikalne levice. Suočena sa otmicama i zaplenama aviona koje su sprovodili RAF i bliski palestinski subjekti, nemačka država je odgovorila nezabeleženim talasom represije usmerenim protiv celokupne radikalne levice, što je kulminiralo smrću osnivačke generacije RAF-a u zatvoru. Surovost državne represije bila je šokantna, ogoljujući izolovanost radikalne levice od šireg društva. Pripadnici „spontista“ i K-grupa masovno su pohrlili u novoformiranu Partiju zelenih. Uprkos tome što je izrasla u kontekstu radikalnih antiatomskih protesta, partija je od samog početka bila usmerena ka parlamentarnom ugledu, obuhvatajući i mnoge seoske konzervativne miljee. Drugim „novim društvenim pokretima“ tog vremena, poput feminizma, početkom 1980-ih pridružio se i pokret protiv stacioniranja američkih nuklearnih raketa „Peršing“. Ovaj masovni pokret nije uživao podršku samo Zelenih i levog krila SPD-a, već i širokog kruga javnih intelektualaca i institucija poput crkava. Međutim, za razliku od pokreta protiv Vijetnamskog rata, prevlađujući pacifistički moralizam pružio je malo prostora za ono što je preostalo od revolucionarne levice.

Najradikalniji pokret koji se pojavio krajem 1970-ih izrastao je na prethodnim borbama u sferi društvene reprodukcije, poput onih protiv stambene špekulacije koje su predvodili antiautoritarni „spontisti“. Nadahnut pank talasom, pojavio se novi pokret koji se, poput spontista, oslanjao na italijanski operaizam, ali je generacijski bio mlađi. Autonomisti (Autonomen) su skrenuli pažnju na sebe oko 1980–1981. godine, osnivajući skvotove u Hamburgu i Zapadnom Berlinu u znak protesta protiv nepristupačnih kirija. Druge borbe uključivale su antiatomske i anti-NATO proteste. Autonomisti su u jednakoj meri bili i pokret i scena. U skvotovima i na barikadama negovali su bliske odnose sa „antiimpovcima“ (Antiimps), simpatizerima RAF-ove „druge“ i „treće generacije“. Njihove razlike bile su prvenstveno taktičke prirode. Dok su obe struje sebe doživljavale kao revolucionarne, antiimpovci su se držali RAF-ovog koncepta ilegalne borbe, dok su autonomisti imali više socijalno-revolucionarni pogled.

Još jedan važan zaokret te epohe ticao se sve veće prisutnosti Šoe u medijima, što je proces koji je potekao iz Sjedinjenih Država u kontekstu redefinisanja jevrejsko-američkog identiteta⁴¹. Kao proizvod ovog procesa, miniserija Holokaust emitovana je u Zapadnoj Nemačkoj 1979. godine. Njen uticaj doveo je u pitanje dominantne pretpostavke da su počinioci genocida nad Jevrejima bili isključivo pripadnici užeg nacističkog jezgra. Radikalna levica je predvodila najodlučniju borbu protiv opstanka struktura i mentaliteta iz nacističke ere. Sada, dok su se gledaoci u udarnom terminu poistovećivali sa progonjenim jevrejskim likovima u seriji, zid poricanja Šoe, karakterističan za šire društvo, počeo je da se urušava.

Ovaj proces kulminirao je sredinom 1980-ih tokom „sukoba istoričara“ (Historikerstreit). Suprotstavljajući uglavnom istoričara Ernsta Noltea — koji je Holokaust tumačio kao preventivni udar protiv boljševičkog „klasnog genocida“ — i Jirgena Habermasa — koji je Noltea s pravom optužio za istorijski revizionizam — rasprava se usredsredila na pitanje jedinstvenog značaja Šoe⁴². Ova razmena bila je žestoka, budući da se Kolova vlada upustila u neokonzervativni projekat pranja nemačkog nacionalizma, pri čemu se smatralo da prećutno podržava Nolteove teze. Međutim, proklamujući nemogućnost bilo kakve kontekstualizacije genocida nad Jevrejima, postulat pobedničkog Habermasa u godinama koje slede postepeno će biti uzdignut na nivo nacionalnog diskursa.

Historikerstreit je bio preteča serije diskursa o nemačkoj prošlosti koji su se odigrali 1990-ih, poput rasprava o knjizi Danijela Goldhagena Hitlerovi dobrovoljni dželati⁴³, debata oko izgradnje Memorijala Holokaustu u Berlinu i drugih. Njihov zbirni efekat bio je u tome što su „stari nemački katehizam“⁴⁴ preusmeravanja odgovornosti na nekoliko „crnih ovaca“ postepeno zamenili novim, iskupiteljskim katehizmom koji je Šou postavio kao „moralni temelj“ Savezne Republike. Time je utvrđena posebna odgovornost Nemačke za „bezbednost Izraela“, što se predvidljivo izražavalo kroz izjednačavanje antisemitizma i anticionizma. Ovaj novi stav takođe je zavisio od trijumfa liberalno-idealističkih okvira nad realističkim pristupima koji su karakterisali nemačku spoljnu politiku pre 1990. godine⁴⁵. Bivši „spontista“ Joška Fišer pružio je rečit primer toga tokom rata na Kosovu 1999. godine. Kada se suočio sa previranjima unutar svoje Partije zelenih zbog vođenja Nemačke u njen prvi rat od 1945. godine tokom bombardovanja Jugoslavije 1999, odgovorio je čuvenom izjavom da nije naučio samo „nikada više rat“, već i „nikada više Aušvic“ i „nikada više fašizam“.

Reakcije radikalne levice na Holokaust u Nemačkoj bile su tema eseja Mojšea Postona (Moishe Postone) iz 1980. godine pod nazivom Antisemitizam i nacionalsocijalizam⁴⁶. Ovaj esej je retroaktivno postao jedan od osnivačkih dokumenata antidojčerskog pokreta. U njemu je Poston oštro kritikovao nesposobnost nemačke levice da koncipira specifičnost nacističkog antisemitizma, tumačeći prekomerni anticionizam levice kao skretanje krivice, a ne kao iskrenu brigu za Palestince. Pored toga, Poston je pokušao da nadomesti uočene nedostatke marksizma usmerenog na klasnu borbu u objašnjavanju nacističkog antisemitizma, definirišući ga kao oblik „prikraćenog antikapitalizma“ (foreshortened anti-capitalism). Ovo je odražavalo unutrašnju tenziju robnog oblika između konkretne upotrebne vrednosti s jedne strane, i apstraktne prometne vrednosti s druge. Za Postona, nacionalsocijalizam je u svojoj suštini predstavljao pokret „konkretnog“ protiv kvazimistifikovane apstraktne vladavine kapitala. Iz razloga istorijske kontingencije, „apstraktno“ je izjednačeno sa Jevrejima i njihovim prisustvom u sferi cirkulacije. Aušvic je tako predstavljao kulminaciju uništenja apstraktne vrednosti. Postonova analiza bila je odgovor na ozbiljne nedostatke unutar preovlađujućih marksističkih tradicija Zapadne Nemačke u pogledu prirode genocida nad Jevrejima. Efektivno ga svodeći na puki ekstremni oblik desničarske diktature krupnog kapitala, staljinistička čitanja nemačkog fašizma umanjivala su njegovu pseudorevolucionarnu artikulaciju u kontekstu masovnog pokreta sitne buržoazije⁴⁷. Suprotstavljajući konkretno apstraktnom, Poston je aludirao na razliku iz nacističke propagande između dobrog „produktivnog“ i „sakupljačko-parazitskog“, to jest finansijskog ili „jevrejskog“ kapitala.

U uskom teorijskom smislu, Postonovo tumačenje značenja apstrakcije kod Marksa — kao nečega nerazumljivog, pre nego kao kondenzacije društvenih odnosa koja nije vidljiva u fizičkom obliku novca — kritikovano je kao proizvoljno⁴⁸. Politički gledano, Postonova teorija o nacistima kao nosiocima prikraćenog antikapitalizma nije bila sasvim originalna. Iako je ubijen pre nego što je Šoa pokrenuta, Trockijeva svest o neposrednoj opasnosti koja preti Jevrejima proisticala je iz njegove analize fašizma kao specifičnog oblika kontrarevolucije maskirane u revoluciju, čiji je glavni nosilac bila sitna buržoazija uništena krizom.

Međutim, za razliku od Trockog, Poston je nacionalsocijalizam praznio od bilo kakvog konkretnog klasnog sadržaja, kao i od bilo kakvog pominjanja njegovog odnosa prema ostale dve relevantne društvene snage: proleterijatu i buržoaziji. Sledeći Postonovu logiku, ako je antisemitski podstrek nacionalsocijalizma proisticao iz otuđenja u svetu kojim dominira apstraktna vrednost, onda je njegovu bazu trebalo da čini klasa koja je najotuđenija u kapitalizmu — proletarijat⁴⁹. 1To što sve ovo nije brinulo Postona ne bi trebalo da iznenađuje, imajući u vidu njegov status istaknutog predstavnika „kritike vrednosti“ (Wertkritik) u marksizmu, struje koja naglašava specifičnost rada u kapitalizmu, istovremeno odbacujući njegov kapacitet za revolucionarnu promenu^{50 , 51}. Naposletku, iako je levica iz 1968. godine negirala specifičnosti Šoe, posmatrajući je isključivo kroz prizmu kapitalizma, imperijalizma i kolonijalizma, biologicistički rasizam koji je činio njen okvir zaista je bio ukorenjen u kolonijalizmu 19. veka. Istraživanja poslednjih godina naglasila su kontinuitet i veze između genocida nad narodom Herero koji je Nemačko carstvo počinilo u Namibiji između 1904. i 1908. godine i Šoe, čineći neodrživim potpuno izmještanje ove druge iz istorije kolonijalizma, kako evropskog tako i nemačkog⁵².

Postonovo uobličavanje antisemitizma kao „prikraćenog antikapitalizma“ bilo je odgovor na poteškoće levice u objašnjavanju ekonomske iracionalnosti Šoe, naročito nakon što je ona dobijala sve veći značaj u javnom životu. Čineći to, njegova teorija je označila i raskid i kontinuitet sa ključnim načelima posleratne nemačke levice. To je bio jasan raskid sa ekonomističkim tumačenjima nacionalsocijalizma koja su preovlađivala u zapadnonemačkom maoizmu i staljinizmu. Bio je to kontinuitet u smislu da je i ovde ponovo bila reč o interpretaciji marksizma koja nije pripisivala nikakvu ulogu stvarno postojećoj radničkoj klasi. Takva strategija „kritičke kritike“ odgovarala je pretežno srednjeklasnom sastavu radikalne levice i njenoj izolovanosti od radnika u trenutku kada je antidojčerska struja stupila na scenu krajem 1980-ih. Ona će sve više vršiti funkciju apologije neoliberalizma kako su protivrečnosti kapitalizma počele da se ubrzavaju, čak i u prosperitetnoj Nemačkoj — najpre polako krajem 1970-ih, a zatim sve brže od 1990-ih nadalje. Danas je uticaj eseja Antisemitizam i nacionalsocijalizam vidljiv u diskursu antidojčerskog pokreta. Na primer, frakcija unutar podmlatka partije Die Linke pod nazivom „Shalom“ definiše se kao radna grupa protiv „antisemitizma, anticionizma, antiamerikanizma i regresivnog antikapitalizma“⁵³. Pored toga što solidarnost sa Palestinom blate kao antisemitsku, pripadnici antidojč struje odbacuju bilo kakav oblik opozicije finansijskom kapitalizmu — poput protesta Blockupy protiv Evropske centralne banke na vrhuncu krize u evrozoni — kao „strukturno antisemitski“. Etiketiranje svakog pokreta proistaklog iz samog kapitalističkog procesa kao „regresivnog“ postaće zaštitni znak antidojč pokreta.

Uprkos tome, antidojčeri kao struja duguju svoje postojanje nizu događaja koji su se odigrali tokom naredne decenije. Najpre, dok je Intifada besnela krajem 1980-ih, KB je javno povukao svoje učešće iz solidarne koalicije koja je okupljala organizacije radikalne levice — od DKP-a do autonomista — navodeći kao razlog to što se u pozivu ne pominje „pravo na postojanje“ Izraela. Debata između nemačkog revizionizma i njegovih protivnika dobijala je svoj odjek unutar levice, iako na izobličen način. Za KB je uskraćivanje samopripisanog prava Izraelu na postojanje bilo jednako ignorisanju istorijskog konteksta njegovog osnivanja, a samim tim i ustupak nemačkom revizionizmu. Međutim, takvi argumenti nisu bili usmereni na podršku cionističkom gledištu samom po sebi. Na primer, jedan autor teksta u kome su kritikovane antisemitske tendencije govorio je o „internacionalističkoj dužnosti“ pružanja podrške palestinskoj borbi⁵⁴. To je bilo svetlosnim godinama udaljeno od antidojčerskog pokreta, koji će tokom druge Intifade proglasiti da su „tenkovi u Ramali“ zapravo „prava Antifa“. Ove rasprave proistekle su iz opšteg procesa kritike stvarno postojećih nacionalističkih pojava unutar levice. Među posrednim dokazima izdvajaju se - jedna maoistička K-grupa koja je zagovarala ponovno ujedinjenu Nemačku protiv sovjetskog „socijal-imperijalizma“, nacionalističke tendencije u ranim Zelenim, kao i predstave unutar mirovnog pokreta 1980-ih o Nemcima kao žrtvama „nuklearnog Holokausta“.

Međutim, kataklizmatični događaji ujedinjenja bili su varnica koja će pokrenuti konačno osipanje radikalne levice. Dok su SPD i Zeleni pasivno prihvatali odlučnost Helmuta Kola u guranju brze ponovne reunifikacije, ono što je preostalo od radikalne levice — bilo da je reč o ortodoksnim komunistima, autonomistima, ostacima maoista poput KB-a ili radikalnim Zelenima — okupilo se oko koalicije prikladno nazvane „Radikalna levica“ (Radikale Linke). Ova koalicija organizovala je, između ostalog, veliki protest u Frankfurtu pod parolom Nie wieder Deutschland! („Nikada više Nemačka!“) 12. maja 1990. godine, kao i kongres tri dana kasnije u Kelnu.

Ipak, među ovim neobičnim saveznicima pojavila su se različita shvatanja procesa ponovnog ujedinjenja. Dok ga je jedno krilo razumevalo prvenstveno u ekonomskim okvirima — kao potpunu privatizaciju industrije i pretvaranje Istoka u zonu niskih plata — drugo krilo usvojilo je znatno zloslutnije viđenje reunifikacije. Član KB-a i autor Jirgen Elseser (Jürgen Elsässer)⁵⁵ izrazio je to osećanje u eseju pod naslovom „Zašto levica mora biti antidojčerska“ („Why the Left must be anti-German“)⁵⁶. U njemu se tvrdilo da je ponovo ujedinjena Nemačka, koja je sada imala pun suverenitet u spoljnim poslovima, na putu da postane Četvrti rajh. Stoga je bilo neophodno podržati svakoga ko se protivio tom procesu.

Tako je rođena antidojčerska struja, u to vreme okupljena oko časopisa Bahamas, usmerenog ka kritičkoj teoriji, koji je pokrenula manjina unutar KB-a zastupajući antidojčersku perspektivu ujedinjenja. Ovde nije teško uočiti ne samo pesimizam KB-ove teze o „fašizaciji“ u ovoj kvazimaoističkoj izreci o „primarnoj protivrečnosti“ između „Nemačke“ i bilo koga ko je „protiv Nemačke“, već i radikalno preoblikovanje u suštini liberalne teze o Sonderweg-u (posebnom nemačkom putu).

Usledili su i drugi presudni događaji. Radikalna levica (RL) raspala se nakon neslaganja oko Zalivskog rata 1991. godine. U javnost su iscurela otkrića da su zapadnonemačke firme isporučivale komponente za irački program hemijskog oružja. Nije bilo važno što je taj program zapravo bio usmeren protiv Irana, i to uz blagoslov celokupnog Zapada. Kada je Sadam Husein lansirao rakete Scud na Izrael, neki unutar RL-a videli su to kao dokaz antisemitskih kontinuiteta nastupajućeg nemačkog suvereniteta u globalnim poslovima. Zbog toga su se pitali da li se ovaj pogrešni rat zapravo ne vodi iz objektivno dobrih razloga. Tokom ovog rata došlo je i do pojave masovnog protestnog pokreta koji su činili novoosvešćeni i politizovani učenici. Međutim, taj pokret se urušio preko noći. Nije stvar bila samo u tome što su levičari koji su postali liberali, poput publiciste Hansa Magnusa Encensbergera (Hans-Magnus Enzensberger), u mejnstrim medijima kao što je Der Spiegel⁵⁷ izjednačavali Sadamov Irak sa nacističkom Nemačkom. Tobože levičarski komentatori počeli su da upoređuju te učenike sa Hitlerovom omladinom (Hitlerjugend)⁵⁸. Poređenja sa nacistima i optužbe za antisemitizam sada su se koristile za gušenje opozicije imperijalizmu u Nemačkoj nakon Historikerstreit-a.

Kako je proces ponovnog ujedinjenja napredovao, usledilo je još veće razočaranje. Radnici u Istočnoj Nemačkoj bili su, iz ekonomskih razloga, najvatreniji zagovornici brze reunifikacije. Demokratsko-socijalistički reformisti iz novoformirane Partije demokratskog socijalizma (PDS), oko koje su se okupili deklasirani stručnjaci iz NDR-a, brzo su gurnuti na marginu. Kada Kolova obećanja o ekonomskom čudu nisu uspela da se ostvare, vlada je odgovorila tako što je u sinhronizovanoj kampanji napravila žrtvene jarce od migranata, što je na kraju navelo SPD da pristane na drastično ukidanje prava na azil. Ova kampanja pružila je legitimitet pogromima nad tražiocima azila, koje su često sprovodili mladi iz radničke klase. Scene poput onih u Rostok-Ligtenhagenu u leto 1992. godine, gde su neonacisti napadali izbeglice dok su posmatrači navijali, poslužile su da diskredituju antifašističku paradigmu zasnovanu na „narodnom frontu“ — doktrinu kako NDR-a, tako i znatnog dela zapadnonemačke levice. Činilo se da se fašizmu može suprotstaviti samo direktnom akcijom avangarde, ako je većina sada postala deo fašističke svetine. Brzo se šireći i na stare savezne pokrajine, nacistički nalet je preko noći omasovio redove autonomističke Antifa, što je bio proces koji je delotvorno prikrio kolaps radikalne levice u to isto vreme⁵⁹.

Kako su proročanstva o Četvrtom rajhu ostala neispunjena tokom 1990-ih, antidojčerska struja bila je bačena u egzistencijalnu krizu, te je stoga bila u potrazi za novom svrhom. Tu se autonomistička scena ponudila kao pogodan teren za delovanje. Trajna karakteristika antidojčera jeste da brojčanu inferiornost nadoknađuju provokacijama, i to pretežno usmerenim protiv ostatka levice. Tako je stav „protiv Nemačke“ označavao ne samo odbacivanje nacionalizma, već i bilo kakve klasno usmerene marksističke analize koja bi ukazivala na protivrečnosti unutar nemačkog društva. Sada su se antidojčeri podsmevali navodnoj krutoj političkoj korektnosti i seksualnom puritanstvu autonomista u jeku skandala oko seksualnog zlostavljanja koji je podelio jednu od najvećih berlinskih Antifa grupa krajem 1990-ih, stajući na stranu optuženih⁶⁰.

Ovaj incident bio je tipičan primer obrasca u kom bi antidojčerske provokacije služile tome da ovu minijaturnu struju učine relevantnom za autonomističku scenu, utirući put interakciji koja je na prvi pogled delovala bizarno. Antidojčeri su posvećivali više vremena opskurnim tumačenjima kritičke teorije ili marksističke „kritike vrednosti“, dok su autonomisti prezirali teoriju u korist direktne akcije. Među njima su, međutim, postojale nesumnjive sličnosti. Ni jedna ni druga struja nisu imale visoko mišljenje o radničkoj klasi. Ta klasa je bila reakcionarna zbog prirodne sklonosti Nemaca ka masovnom ubistvu (po antidojčerima), ili irelevantna zato što je prestala da postoji — bar na način na koji ju je „tradicionalni marksizam“ zamišljao (po autonomistima). Obe struje su se, štaviše, bavile ultralevičarskom kritikom nemačkog nacionalizma, iako na različite načine. Antidojčeri su inspiraciju tražili u ikonografiji antihitlerovske koalicije iz 1940-ih, što je ilustrovao morbidni slogan: „Uradi to ponovo, bombarderu Harise!“ („Do it again, bomber Harris!“)⁶¹.

Autonomisti su, s druge strane, prolazili kroz sopstveni proces ideološke transformacije. Još 1991. godine, Revolucionarne ćelije (Revolutionäre Zellen – RZ) — za koje se smatralo da uživaju široke simpatije među autonomistima — objavile su odricanje od antiimperijalizma i anticionizma, nakon što je grupa oko Karlosa Šakala⁶² po kratkom postupku pogubila jednog člana njihove grupe u Damasku. U tom dokumentu, RZ su takođe opisale svoju selekciju talaca u Entebeu kao antisemitsku. Dokument je, štaviše, označio raskid sa oružanom borbom za nacionalni suverenitet, pozivajući se na autoritarni karakter mnogih postkolonijalnih država i suprotstavljajući im cilj društvenog oslobođenja. Ovo razmišljanje se bez napora poklopilo sa rastućom privlačnošću poststrukturalizma unutar progresivne akademske zajednice tokom 1990-ih. Kada su početkom 2000-ih uklanjani i poslednji ostaci kejnzijanizma, postoperaistički antidržavotvorni stav i neprijateljstvo prema sindikatima dopunili su antidojčerska shvatanja države blagostanja kao inkarnacije Volksgemeinschaft-a (nacistički koncept međuklasne solidarnosti - prim.prev).

Međutim, relativno približavanje antidojčera i autonomista mora se dodatno posmatrati u kontekstu dublje krize autonomističke Antifa sa početka 1990-ih. Koalicija SPD-a i Zelenih pod Gerhardom Šrederom, izabrana 1998. godine, započela je program društvene modernizacije nemačkog kapitalizma. Za razliku od prethodne Kolove vlade, čiji je stav prema neonacističkom nasilju oscilirao između ravnodušnosti, podilaženja i otvorene instrumentalizacije, Šrederova vlada je desničarski ekstremizam definisala kao problem najvišeg reda. Ova svest bila je prisutna unutar establišmenta još od pogroma sa početka 1990-ih, vođena strahom da desničarsko nasilje narušava ugled Nemačke u inostranstvu. Sada je vlada institucionalizovala sopstvenu verziju antifašizma, koja se manifestovala kroz lokalne građanske inicijative protiv desnice, kao i kroz takozvane programe izlaska (Exit-programme) namenjene onima koji su želeli da napuste nacističku scenu.

Međutim, promovisanjem ovog drugog, vlada je prihvatala pogled na svet prema kome se počinioci „prevaraju u [žrtve] štetne zavisnosti ili unutrašnje bolesti izazvane, po svoj prilici, krizom muškosti unutar bele radničke klase⁶³“. Takva perspektiva bila je u potpunoj saglasnosti sa „progresivnim neoliberalizmom“⁶⁴, koji je nastojao da individualizuje rasizam i fašizam oslobađajući ih bilo kakve veze sa društvenim ili političkim strukturama. Sakralizacija bivših nacista kao žrtava u procesu oporavka od nečega nalik zavisnosti služila je marginalizaciji stvarnih žrtava, čime su se ovekovečile rasističke državne strukture koje će, nekoliko godina kasnije, ometati delotvornu istragu ubistava migranata koja je počinila neonacistička teroristička grupa „Nacionalsocijalističko podzemlje“ (NSU) ⁶⁵. S druge strane, svođenje fašizma na patološko pitanje „političkog ekstremizma“ predvidljivo je olakšalo pozive konzervativnih političara da se podjednako fokusira na „levičarski ekstremizam“, a — nakon 11. septembra — i na „islamski ekstremizam“.

Za antidojčere je ovaj ulazak antifašizma u mejnstrim imao protivrečan efekat. Delovalo je kao da zamisao o neonacizmu i antisemitizmu kao patologijama koje nemaju veze sa dinamikom klasnog ugnjetavanja konačno postaje opšteprihvaćena. Doista, ideja da bilo šta može biti antisemitsko i da čovek mora neprestano da nadzire samog sebe u potrazi za bilo kakvim znakovima mržnje prema Jevrejima bila je presudna za širenje antidojčerskih ideja iz radikalnijih autonomističkih krugova u mejnstrim omladinske organizacije SPD-a i Zelenih. Međutim, antidojčeri su sami sebe proglasili neprijateljima „Nemačke“ i mejnstrima uopšte. Samoizjašnjeni radikalizam i grupna dinamika nalagali su konstruisanje novih političkih antagonizama. Bili su to 11. septembar, Druga intifada i rat u Iraku koji su potpuno pomerili fokus antidojčera sa suprotstavljanja nemačkom nacionalizmu na žestoko poistovećivanje sa Izraelom, ali i sa američkim imperijalizmom kao oblikom savremenog antifašizma. Tipičan primer bila je naslovna strana časopisa Bahamas iz 2003. godine, neironično naslovljena „Buš — čovek mira“, koja je proklamovala:

„BAHAMAS čestita vladama Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije i njihovim saveznicima […] na brzoj pobedi nad iračkim baasističkim režimom. Uredništvo sa olakšanjem prima k znanju da je ova prva antifašistička bitka novog veka odnela znatno manje žrtava među saveznicima, kao i među iračkim civilima, nego što se strahovalo, naročito imajući u vidu osobitu opakost i nečovečnost Sadamovog režima.“⁶⁶

Za Bahamas i druge antidojčere, palestinski bombaši samoubice bili su dokaz regresivne kulture ubijanja Jevreja radi samog ubijanja. Parafrazirajući Goldhagena (Goldhagen), radi se o „eliminacionističkom antisemitizmu“ na Bliskom istoku. Mirovni pokret sada je postao glavni neprijatelj u sopstvenoj zemlji, jer je podilazio „islamofašizmu“ i bio regresivno antiamerički nastrojen. Činjenica da se Nemačka zvanično protivila ratu u Iraku bila je dokaz da je Sonderweg i te kako živ i delotvoran⁶⁷. Rat protiv Iraka podržan je kao neophodna odbrana individualnih sloboda buržoaskog društva od kolektivističkih kultura sklonih totalitarizmu.

I ovde su se ponovo čuli odjeci zapadnonemačkog maoizma. Usvajanjem ideje da se čovek mora svrstati uz zapadni imperijalizam radi višeg dobra, antidojčeri su podsećali na pojedine maoističke K-grupe koje su pozivale na jačanje NATO-a kao bedema protiv Sovjetskog Saveza. „Apoteoza humanitarnog varvarizma“⁶⁸, koju su izražavali otpadnici izvan Nemačke poput Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) i francuskih „novih filozofa“, pronašla je svoj nemački izraz u antidojčerima, doduše u znatno manje sofisticiranom obliku. Štaviše, optuživanje „levice“ za antisemitizam postalo je za antidojčere način da kompenzuju sopstvenu sve veću političku irelevantnost, posebno u vreme kada su se elementi obnove levice pojavljivali u obliku alter-globalističkog pokreta i nezadovoljstva, kako SPD-ovim prihvaćanjem neoliberalizma, tako i odustajanjem Zelenih od pacifizma. Saveznici su se stoga tražili u hegemonim diskursima koji su uvek bili željni da levicu prikažu kao antisemitsku. Na kraju, i poput Hičensa i „novih filozofa“, mnogi antidojčeri su svoju borbu protiv levice doveli do njenog logičnog zaključka, oslobađajući se bilo kakve povezanosti sa njom.

Gubljenje antiimperijalizma kod autonomista, ulazak neklasnog antifašizma u mejnstrim pod crveno-zelenom koalicijom, kao i ultraradikalna samopercepcija i autonomista i antidojčera, doveli su do toga da deo prvih prihvati otvoreni proimperijalizam i procionizam ovih drugih. Međutim, većina autonomista i dalje doživljava neonacističko nasilje nad migrantima i nebelim Nemcima kao stvaran problem, dok antidojčeri danas otvoreno koketiraju sa desničarskim populizmom^{69 , 70}. Ono što su mnogi autonomisti ipak prihvatili bile su antidojčerske ideje o antisemitizmu, poput onih izraženih u Postonovom (Postone) eseju. Teorijska razmatranja antisemitizma postajala su sve apstraktnija, nepovezana sa stvarnim Jevrejima i locirana unutar jezičkih struktura. Radovi o „strukturnom antisemitizmu“ — prežvakani cionistički narativ o Izraelu kao „Jevreju među nacijama“ — štampani su masovno, otkrivajući jezičke homologije između antisemitizma i „tradicionalnog marksističkog“ antiimperijalizma. Mikrosociološke dinamike takođe su imale važnu ulogu.

Za Markusa i Sebastijana Haunsa (Markus, Sebastian Haunss)⁷¹, ključ za razumevanje ovog preobraćanja preko noći leži u već postojećoj sklonosti autonomista ka „prostim, jednouzročnim objašnjenjima“. Dok su autonomisti osamdesetih godina, vođeni uličnim borbama, na zidu u hamburgškoj ulici Hafenštrase (Hafenstraße) ispisali mural koji poziva na bojkot Izraela, njihovi (znatno malobrojniji) naslednici sa početka 2000-ih preklinjali su skandinavske suborce da se uzdrže od korišćenja slogana poput „globalna Intifada“ tokom protesta na samitu EU u Kopenhagenu⁷². U moralističkom antifašizmu lišenom bilo kakvog klasnog sadržaja, jedina dužnost pojedinca bila je da bude jedan od „dobrih momaka“. Ako su antidojčeri tvrdili da su Palestinci današnji nacisti, to je možda zvučalo preterano, ali s druge strane — ko bi rizikovao da bude povezan sa „lošim momcima“? Sofisticiraniji autonomisti jednostavno su izbegavali razgovor o Palestincima, osim kada bi objašnjavali kako među njima nema nikakvih „emancipatorskih aktera“ koje bi trebalo podržati⁷³. Međutim, distanciranje većine autonomista od antidojčera bilo je u najboljem slučaju neodlučno, usled subkulturne fleksibilnosti i prožimanja ove dve struje, što je na mnogo načina odražavalo odnos između autonomista i antiimperijalista (Antiimps) iz 1980-ih. Nedeljnik Jungle World odražava to stanje sve do danas. Nastao sredinom 1990-ih kao antidojčerski nadahnut otcepljeni deo jednog ortodoksno-komunističkog dnevnika, ovaj list se razvio u vodeći nemački levo-liberterski medij koji pokriva sve — od zapatista do Džudit Batler (Judith Butler). On, međutim, ima dugu istoriju objavljivanja islamofobnih izliva besa, rame uz rame sa bezuslovnom podrškom cionističkoj državi⁷⁴.

Osim njihove subkulturne povezanosti sa autonomistima, još jedan faktor koji donekle objašnjava dugovečnost antidojčerskih ideja na savremenoj nemačkoj levici jeste i to što je antidojčerski pokret od svog nastanka dodatno delovao kao pokret kulturne kritike. Istaknuta figura u tome bio je publicista Ginter Jakob (Günther Jacob), bivši član KABD-a i KBW-a i suinicijator jednog umetničkog pokreta iz 1989. godine uperenog protiv preovlađujuće nacionalističke klime. Glavni podstrek za ove kulturne antidojčere bio je gnušanje nad onim što su doživljavali kao provincijalni pop-nacionalizam koji se prikradao nemačkom mejnstrimu. Shodno tome, nastojali su da se tome suprotstave tako što su svoju čitalačku publiku u raznim muzičkim fanzinima izlagali kulturnim uticajima iz inostranstva. Međutim, kako primećuje Hanlozer (Hanloser), ova „pristojna“ subverzivna pozicija nije bila bez svojih protivrečnosti. Raspravljajući o američkom hip-hopu, na primer, Jakob je kritikovao crnački separatizam i antisemitske tendencije u njemu, opisujući ih kao elemente sa kojima bi se ponovo ujedinjeni Nemci u svom novom nacionalnom identitetu verovatno mogli poistovetiti⁷⁵. Korišćenje apstraktnog afirmisanja „komunizma“ — što se ogledalo u antidojčerskom sloganu Za Izrael i komunizam (Für Israel und den Kommunismus) — kao i projektovanje šovinizma nemačkog nacionalizma na bilo kakvu vrstu afirmativnog identiteta (bilo da potiče od ugnjetavanih ili ne), postaće tako zaštitni znak antidojčerske kritike. Uoči rata u Iraku, takvo razmišljanje omogućilo je konstruisanje opozicije između navodno objektivno progresivnog karaktera tog rata s jedne strane, i regresivnog identitarizma koji je spajao pokrete Trećeg sveta sa nemačkim nacionalistima i antisemitima s druge strane. Raspravljajući o ovoj kulturnoj dimenziji, Hanlozer s pravom prepoznaje buržoaski antifašizam Tomasa Mana (Thomas Mann) kao intelektualnog pretka antidojčera. Za razliku od Bertolta Brehta (Bertolt Brecht), koji je isticao postojanje klasnih protivrečnosti unutar nemačkog društva, Man je u svom američkom egzilu napravio zaokret u odnosu na svoje ranije spise — koji su bili prožeti felkiš i antisemitskim tonovima — postavši bezrezervni zagovornik neselektivnog savezničkog bombardovanja nemačkih gradova i eksponent teze o kolektivnoj krivici⁷⁶.

Ono što je u suštini bila debata unutar politički marginalizovanog spektra, tokom 2000-ih postajalo je sve poznatije u javnosti. Značajan pomak u tom pogledu bilo je formiranje stranke Levica (Die Linke), nastale spajanjem PDS-a i sindikalne frakcije otcepljene od SPD-a. Time je prvi put od zabrane KPD-a u Zapadnoj Nemačkoj 1956. godine u političku borbu ušla parlamentarna snaga levlje od socijaldemokratije koja je imala sledbenike i na Istoku i na Zapadu. Osim što je okupila dva u osnovi reformistička aktera, Levica je označila i političku institucionalizaciju radikalnih levih struja — od trockista do autonomista. Debate o Izraelu i Palestini, do tada zatvorene unutar radikalnog miljea, postale su politički relevantnije dok je nova stranka nastojala da trasira svoj put. Potekavši iz liberterske struje PDS-a, bivša kopredsednica stranke Katja Kiping (Katja Kipping) mogla je, na primer, da koristi Imperiju Majkla Harta (Michael Hardt) i Antonija Negrija (Antonio Negri) kako bi kritikovala one u stranci koji su smatrali da su država i imperijalizam i dalje relevantni, istovremeno osuđujući „antiemancipatorske“ pokrete poput Hezbolaha i Hamasa koji rade protiv mira i osporavaju istorijsku nužnost „prava Izraela na postojanje“⁷⁷. Autonomistički „antinacionalizam“ spojio se sa selektivnim čitanjem Roze Luksemburg (Rosa Luxemburg) — posebno njene kritike nacionalizma — kao liberterskim protivotrovom za „autoritarnog Lenjina“ i njegovu navodno bezrezervnu podršku antiimperijalističkom nacionalizmu: ako imperijalizam ne postoji, onda su svi nacionalizmi podjednako loši — tako je glasila ta logika. U procesu parlamentarne institucionalizacije Levice, antidojčerske frakcije su dragovoljno preuzele ulogu pešadije za stranačko krilo željno vlasti i funkcija. Ako je prihvatanje nemačkog Staatsräson-a (državnog razloga) fokusiranog na Izrael bilo preduslov za ulazak u vladu, onda je optuživanje levog krila stranke za „antisemitizam usmeren na Izrael“ ili za simpatije prema „regresivnim islamistima“ bilo izuzetno zgodno. Slično kao u Laburističkoj partiji pod Džeremijem Korbinom (Jeremy Corbyn)⁷⁸, skandali oko „levičarskog antisemitizma“ paralisali bi Levicu mesecima, izazivajući uzaludna izvinjenja radikalnijih članova kako bi se izbegao potencijalno razoran rascep stranke⁷⁹.

Doduše, glavna struj partije Levica ostaje privržen palestinskoj državnosti kao minimumu (makar i prećutno), dok se za antidojčerske ideje ne može reći da su dominantne. Međutim, njihov uticaj nije toliko rezultat sopstvene snage koliko ogromnih ideoloških ustupaka koje im je napravio ostatak levice. Istorijski dominantno izjednačavanje Jevreja, Izraela i cionizma još od 1950-ih, u kombinaciji sa simpatijama prema očigledno ugnjetavanim Palestincima, dovelo je do toga da većina nemačke levice — uključujući i velike delove SPD-a i Zelenih — postane izuzetno strastveni zagovornik paradigme o dve države, koja ovaj konflikt uobličava kao pitanje „mira“ i teritorije, a ne pravde i jednakosti⁸⁰. To što je ova paradigma i dalje snažna u velikoj meri duguje unutrašnjoj psihološkoj potrebi da se potreba za ravnotežom između osećaja krivice prema Izraelu (kao zameni za Jevreje) s jedne strane, uskladi sa očiglednom potrebom za pravdom za Palestince s druge strane. Zbog toga su nemačke organizacije civilnog društva pod okriljem „mirovnog procesa“ tokom 1990-ih bile posebno angažovane u Izraelu i Palestini. Kada su Palestinci odbili izraelske zahteve za potpunom kapitulacijom, poput „velikodušne ponude“ Ehuda Baraka 2000. godine, većina nemačke levice bila je ideološki razoružana pred rasističkim postulatima o palestinskom „eliminacionističkom antisemitizmu“. Ona nije prihvatila antidojčerski stav, ali više nije pokazivala ni bilo kakvu aktivnu solidarnost sa Palestincima.

To što su antidojčerske ideje i dalje prisutne duguje se i činjenici da je čitava jedna generacija nemačkih levičara sazrevala pod uticajem debata o „levičarskom antisemitizmu“ koje je pokrenula ova struja. Ono što se pojavilo tokom dugog perioda povlačenja nakon 1990. godine bila je levica koja je mistifikovala antisemitizam kao nešto po sebi suštinski različito od rasizma — pa čak i gore od njega — iako nije delila sve izraženije rasističke i proimperijalističke stavove antidojčera. Rasizam je sa svoje strane shvatan isključivo u biologističkim okvirima boje kože. Time je levica nehotice ponavljala stavove akademskog mejnstrima, čije je potiskivanje rasizma u daleku nacističku prošlost i uvođenje po sebi isključujuće „ksenofobije“ (Fremdenfeindlichkeit, doslovno „neprijateljstva prema strancima“) kao pojma za stvarni rasizam tek odnedavno postalo predmet organizovanog osporavanja⁸¹. Za ovu levicu, socijalizovanu pod uticajem antidojčera, ali i pod rastućom popularizacijom Šoe (Shoah) u javnom diskursu, antisemitizam je jednostavno postao prazan označitelj koji označava sve — od solidarnosti sa Palestinom do „skraćene“ kritike finansijskog kapitalizma.

Takav zaokret neprimetno se stopio i sa naletom poststrukturalizma nakon 1990. godine. On nije odražavao samo opadanje radikalne levice posle 1989, već i dugi marš njenih postoperaističkih frakcija kroz institucije nemačkog parlamentarizma u obliku partije Levica (Die Linke), akademije ili izdavaštva. Tako je bilo moguće da kvir-feministički časopis Missy Magazine, sa radikalnim pretenzijama, 2018. godine sasvim neironično objavi tekst o tome kako antisemitizam vreba iza svake kritike Izraela⁸². Veoma slično glorifikaciji „kosmopolitizma“ EU kao protivotrova za „Malu Englesku“ u periodu pre Bregzita, ova projektovana slika Izraela ovde se uobličava kao suprotnost nemačkom provincijalizmu, uprkos činjenici da zbog odstupanja od globalnog levičarskog konsenzusa o Palestini ova vrsta nemačke levice sa strane deluje sve provincijalnije.

Antidojčeri se s pravom mogu posmatrati kao još jedna epizoda u dugoj istoriji nemačkog sitnoburžoaskog radikalizma — poznatog još od revolucije 1848. godine — koji se u svetlu poraza pomerio sa osporavanja na potvrđivanje statusa quo. To što su mnogi ključni osnivači ove struje bili maoisti nije iznenađujuće. Bez obzira na njihove suprotstavljene političke smerove — oštru kritiku imperijalizma ili njegovo slavljenje — i maoisti i antidojčeri su svoje borbe vodili gotovo isključivo na polju ideja odsečenom od organizovanog radničkog pokreta, sa primarnim ciljem da pokažu zašto su oni u pravu, a ostali levičari u krivu⁸³. Ova izolovanost od radničke klase nije bila sasvim krivica posleratne nemačke levice, već se njeni koreni mogu pratiti do specifičnih okolnosti u kojima se ova levica našla posle 1945. godine. One nisu uključivale samo traumu nacizma, već i stanje izuzetno bogatog potrošačkog društva na prvoj liniji Hladnog rata i avet malokrvnog „realno postojećeg socijalizma“ u susedstvu, kao i radničku klasu odvojenu od svojih borbenijih gastarbajtera (gostujućih radnika) i pod hegemonijom desničarskih struja socijaldemokratije.

Cinični filosemitski stav zapadnonemačkog establišmenta — ispoljen u njegovom definisanju Izraela i cionizma kao predstavnika Jevreja, žrtava nacizma — nije imao za cilj samo rehabilitaciju Nemačke u očima „međunarodne zajednice“ pod vođstvom SAD. Njegova svrha bila je i prikrivanje brojnih personalnih i strukturnih povezanosti Savezne Republike sa Trećim rajhom, kao i optuživanje Nove levice za antisemitizam zbog njene podrške palestinskoj borbi. Ključni zahtev Nove levice za sveobuhvatnijim, umesto površnim, suočavanjem sa prošlošću materijalizovao se upravo u trenutku kada se ona raspadala. Stoga je bilo razumljivo da će „antisemitizam“ — kao pitanje odvojeno od širih dinamika kapitalizma, imperijalizma, kolonijalizma i rasizma — funkcionisati kao šifra koja mnogim bivšim radikalima omogućava prilagođavanje statusu quo, dopuštajući im pritom da zadrže progresivne, pa čak i radikalne pretencije. To — a ne dugotrajni efekti nemačke krivice — predstavlja stvarno istorijsko značenje antidojčerske struje i njenog uticaja na ostatak nemačke levice.

Međutim, Nemačka nije statično društvo. Superstruktura na kojoj su se antidojčeri pojavili i napredovali doživela je ogromne transformacije tokom poslednje dve decenije. „Dugo leto migracija“ 2015. godine i široko rasprostranjena solidarnost lokalnog stanovništva sa uglavnom muslimanskim izbeglicama utvrdili su status Nemačke kao „postmigrantskog društva“⁸⁴, u kom sve veća raznolikost nebelačkih i migrantskih narativa izražava novopronađenu samouverenost. Dolazak i ulazak pokreta Black Lives Matter u nemački mejnstrim učinili su da je sve teže prelaziti preko veze između rasističke policijske brutalnosti u SAD i Nemačkoj s jedne strane, i teškog položaja Palestinaca s druge strane. Jednako važno, sve glasnija disidentska jevrejska struja u Nemačkoj aktivno osporava lažno izjednačavanje cionizma sa judaizmom. Habermasovski konsenzus nastao nakon Historikerstreit-a (spora istoričara) o fundamentalnoj neuporedivosti Šoe sa drugim istorijskim nepravdama poput kolonijalizma takođe je pod pritiskom, što je i pokazala oštra reakcija javnosti nakon napada na kamerunskog filozofa Ašila Mbembea (Achille Mbembe) 2020. godine⁸⁵.

Da li ovi razvoji događaja znače da se protivrečnosti između univerzalističkih težnji levice i njene uskogrudosti po pitanju Palestine razrešavaju? Odgovor je daleko od jednostavnog. Kao organizovana struja, antidojčeri danas jedva da su relevantni. Međutim, moglo bi se tvrditi da je „provokativne“ rasprave koje su oni pokrenuli — posebno ideju da levica ima problem sa antisemitizmom — preuzeo vladajući javni diskurs kroz pasivnu revoluciju u gramšijevskom stilu, u skladu sa opštim progresivno-neoliberalnim preoblikovanjem nemačkog kapitalizma, u kom događaji poput Historikerstreit-a i transformacije Zelenih iz stranke protesta u elitnu partiju predstavljaju značajne prekretnice među ostalima. Najzad, daleko od toga da su postali antidojčeri, većina renegatskih maoista, ali i mnogi drugi levičari,86 mutirali su u socijaldemokrate Trećeg puta i Zelene pobornike humanitarnih intervencija.

Nova svest šire javnosti o strukturnom rasizmu takođe ne znači da nemačka levica automatski iznova otkriva svoju nekadašnju solidarnost sa Palestincima. Kao i u drugim zapadnim zemljama, radikalni impulsi pokreta Black Lives Matter i drugih pokreta stalno su predmet kooptiranja odozgo. U slučaju Nemačke, u tom pogledu se mogu izneti četiri zapažanja. Prvo, postoje koordinisani pokušaji da se Palestinci isključe iz spektra sve vidljivijih grupa pogođenih rasizmom⁸⁶. To je mnoge navelo da govore o specifičnom „antipalestinskom“ rasizmu u Nemačkoj, budući da se postojanje Palestinaca kao žrtava cionizma doživljava kao narušavanje scenarija o izbaviteljskom, pozitivnom nemačkom identitetu u kom podrška Izraelu zauzima centralno mesto kao njegov osnovni kamen temeljac. Nadalje, baš kao u Britaniji usred iskonstruisanog skandala sa antisemitizmom u Laburističkoj partiji, mejnstrim diskursi uobličavaju cionizam kao sastavni deo svih oblika jevrejskog identiteta. Tako se, kroz prizmu „proživljenog iskustva“, svaka kritika cionizma može označiti kao antisemitska ukoliko osoba koja se kritikuje odluči da to tako doživi.

Osim toga, ako klasa nema nikakve veze sa rasizmom, onda sve što preostaje jeste implicitna hijerarhija žrtava, što dovodi do pitanja gde se u sve to uklapaju beli progresivni Nemci. Biti „protiv svakog antisemitizma“ (gegen jeden Antisemitismus) — to jest, ne samo neonacističkog, već i „islamskog“ i „levičarskog“ — evoluiralo je u rasističku tajnu šifru (dog-whistle) koja belim Nemcima obezbeđuje udobnije mesto u toj hijerarhiji, budući da se pošast antisemitizma može bezbedno eksternalizovati na palestinskog ili muslimanskog „drugog“, kao i na one koji sa njima solidarišu. To što sva tri ova elementa u Nemačkoj mogu polagati pravo na neku vrstu radikalne patine — više nego što bi to mogla u Britaniji, Francuskoj ili Sjedinjenim Državama — svedoči o dugom veku trajanja antidojčera i njihovih autonomističkih saputnika.

Konačno, eksponencijalni porast represije nad pristalicama palestinskog oslobođenja u Nemačkoj ne može se posmatrati izolovano od trenutnog stanja ekonomske klonulosti, produžene krize i uspona krajnje desnice. Zabrana propalestinskih demonstracija ima jednako veze sa ciničnim filosemitizmom nemačke države koliko i sa ratom koji se vodi protiv značajnog dela nemačke radničke klase, onog sa takozvanim „migrantskim poreklom“. Eksternalizacija antisemitizma na Palestince i Arape uopšte danas se neprimetno stapa sa pozivima na „masovne deportacije“ zbog tog navodno „uvezenog antisemitizma“, što označava ulazak agende krajnje desnice u sam mejnstrim. Svaka levica pod uticajem antidojčera po definiciji je nesposobna da pruži odbranu, ne samo rasno diskriminisanim grupama u društvu, već i radničkoj klasi u celini.

Ono što u krajnjoj liniji može prekinuti ovaj zastoj nije toliko intenziviranje edukacije unutar levice. Koliko god to bilo presudno, ne treba zaboraviti da je optužba za antisemitizam protiv levice zapravo samo korišćenje sopstvenog oružja levice kako bi ona bila slomljena⁸⁷. To jest, Izrael ili antisemitizam su samo zgodni alibiji iz ugla kapitalističkih interesa i njihovih političkih elita. Dugoročno gledano, mnogo važniji biće borbeni radnički pokret koji se čvrsto protivi imperijalizmu, kao i svim oblicima militarizma, kolonijalizma i rasizma.

Achcar, Gilbert 2009, The Arabs and the Holocaust: The Arab-Israel War of Narratives, New York: Metropolitan Books.

Adorno, Theodor and Max Horkheimer 1988 [1944], Dialektik der Aufklärung. Philosophische Fragmente, Frankfurt: Fischer.

Augstein, Rudolf, Karl Dietrich Bracher, Martin Broszat, Jürgen Habermas, and Joachim Fest 1987, Historikerstreit: Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Judenvernichtung.München: Piper.

Avanti-Projekt Undogmatische Linke 2002, ‘An open letter about the Israel/Palestine-conflict’, Link no longer available.

Badiou, Alain, Eric Hazan, and Ivan Segre 2013, Reflections on Antisemitism. London: Verso.

Balthaser, Benjamin 2019, ‘The death and life of the Jewish century’, Boston Review, 20 March. Available at:https://bostonreview.net/articles/benjamin-balthaser-death-and-life-jewish-century/ .

Budeiri, Musa 2010 [1977], The Palestine Communist Party 1919-1948: Arab and Jew in the Struggle for Internationalism, Chicago: Haymarket.

Callinicos, Alex 2001, ‘Plumbing the depths: Marxism and the Holocaust’, The Yale Journal of Criticism 14, 2: 385-414.

Dimitrov, Georgi 1972 [1935] ‘The Fascist Offensive and the Tasks of the Communist International in the Struggle of the Working Class against Fascism’, Georgi Dimitrov, Selected Works 2, Sofia: Sofia Press. Available at:https://www.marxists.org/reference/archive/dimitrov/works/1935/08_02.htm.

Elsässer, Jürgen 1990, „Weshalb die Linke anti-deutsch sein muss“, ak –Zeitung für linke Debatte und Praxis 315: 2.

Enzensberger, Hans-Magnus 1991, “Hitlers Widergänger“, Der Spiegel, 2 February.Available at: https://www.spiegel.de/politik/hitlers-wiedergaenger-a-2cd62036-0002-0001-0000-000013487378.

Fekete, Liz 2014, ‘Rewiring fascists: behind the cult of Exit’, Race and Class 56, 3: 91–101.

Fischer, Leandros 2016, Zwischen Internationalismus und Staatsräson: Der Streit um den Nahostkonflikt innerhalb der Partei DIE LINKE, Wiesbaden: Springer VS.

Fischer, Leandros 2019, ‘Deciphering Germany’s pro-Israel consensus’, Journal of Palestine Studies 48, 2: 26-42.

Foroutan, Naika 2019, Die Postmigrantische Gesellschaft: Ein Versprechen der Pluralen Demokratie, Bielefeld: Transcript Verlag.

Fraser, Nancy 2019, The Old Is Dying and the New Cannot Be Born: From Progressive Neoliberalism to Trump and Beyond, London: Verso.

Goldhagen, Daniel 1996, Hitler’s Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust, New York: Alfred A. Knopf.

Haenisch, Horst 2017 [2013], Faschismus und der Holocaust: Versuch einer Erklärung, Frankfurt: Aurora.

Hanloser, Gerhard (ed.) 2004, ‘Sie waren die antideutschesten der deutschen Linken’ Zu Geschichte, Kritik und Zukunft antideutscher Politik. Münster: Unrast.

Hanloser, Gerhard 2004, ‘Bundesrepublikanischer Linksradikalismus und Israel – Antifaschismus und Revolutionismus als Tragödie und als Farce’ in ‘Sie waren die antideutschesten der deutschen Linken’ Zu Geschichte, Kritik und Zukunft antideutscher Politik, edited by Gerhard Hanloser, Münster: Unrast, 171-210.

Hanloser, Gerhard 2019, Die andere Querfront: Skizzen des antideutschen Betrugs. Münster: Unrast.

Hindemith, Stella and Stefanie Lohaus 2018, ‘Das wird man wohl noch fragen dürfen’, Missy Magazine, 17 March, available at:https://missy-magazine.de/blog/2018/03/17/das-wird-man-wohl-noch-fragen-duerfen/.

Honig-Parnass, Tikva 2011, False Prophets of Peace: Liberal Zionism and the Struggle for Palestine, Chicago: Haymarket.

Kessler, Mario 1993, Arbeiterbewegung und Antisemitismus. Berlin: Dietz.

Kessler, Mario 2022, Sozialisten gegen Antisemitismus: Zur Judenfeindschaft und ihrer Bekämpfung (1844-1939). Hamburg: VSA.

Kipping, Katja 2010, ‘Für einen linken Zugang zum Nahostkonflikt jenseits von Antizionismus und antideutschen Zuspitzungen‘ in Der Nahostkonflikt: Befindlichkeiten der deutschen Linken, edited by Marcus Hawel and Moritz Blanke, Berlin: Dietz.

Koenen, Gerd 2004, ‘Mythen des 20. Jahrhunderts‘ in Neuer Antisemitismus? Eine globale Debatte, edited by Ulrich Speck et al, Frankfurt: Suhrkamp, 168-190.

Koltan, Michael 2004, ‘Talking `bout my generation’ in ‘Sie warn die Antideutschesten der deutschen Linken‘. Zu Geschichte, Kritik und Zukunft antideutscher Politik, edited by Gerhard Hanloser, Münster: Unrast, 87-104.

Kommunistischer Bund 1988, ‘Warum wir nicht an der Demonstration teilnehmen‘ in Deutsche Linke zwischen Israel und Palästina, edited by Redaktion Arbeiterkampf, Hamburg: Hamburger Satz- und Verlags-Kooperative.

Kühn, Andreas 2005, Stalins Enkel, Maos Söhne: Die Lebenswelt der K-Gruppen in der Bundesrepublik der 70er Jahre, Frankfurt: Campus.

Kundnani, Hans 2015, The Paradox of German Power. Oxford: Oxford University Press.

Küntzel, Matthias 2019, Nazis und der Nahe Osten. Wie der islamische Antisemitismus entstand, Leipzig: Hentrich & Hentrich.

Kurz, Robert 2003, Die antideutsche Ideologie: Vom Antifaschismus zum Krisenimperialismus: Kritik des neuesten linksdeutschen Sektenwesens in seinen theoretischen Propheten.Münster: Unrast.

Langbehn, Volker and Mohammad Salama (eds.) 2011, German Colonialism: Race, the Holocaust, and Postwar Germany, New York: Columbia University Press.

Lerman, Antony and David Miller 2019, Bad News for Labour: Antisemitism, the Party and Public Belief, London: Pluto.

Meinhof, Ulrike 1968. ‘Drei Freunde Israels’, Introduction to Isaac Deutscher, Der israelisch-arabische Konflikt, Frankfurt: Edition Voltaire.

Mohr, Markus and Sebastian Haunss 2004, ‘Die Autonomen und die anti-deutsche Frage oder „Deutschland muss…“’ ‘Sie warn die Antideutschesten der deutschen Linken’. Zu Geschichte, Kritik und Zukunft antideutscher Politik, edited by Gerhard Hanloser, Münster: Unrast, 65-86.

Moses, Dirk 2021, ‘Der Katechismus der Deutschen‘, Geschichte der Gegenwart, published 23 May:https://geschichtedergegenwart.ch/der-katechismus-der-deutschen/.

Novick, Peter 1999, The Holocaust in American Life, Boston: Houghton Mifflin.

Nowak, Peter 2013, Kurze Geschichte der Antisemitismusdebatte in der deutschen Linken, Berlin: Assemblage.

Pappe, Ilan 2006, The Ethnic Cleansing of Palestine, Oxford: Oneworld.

Postone, Moishe 1980, ‘Antisemitism and National Socialism: Notes on the German reaction to “Holocaust” ’, New German Critique 19, 1: 97-115.

Revolutionäre Zellen 1991, ‘Gerd Albartus ist tot’, Die Früchte des Zorns, available at:http://www.freilassung.de/div/texte/rz/zorn/Zorn04.htm.

Said, Edward 2000, ‘My Encounter with Sartre’, London Review of Books 22, 11: https://www.lrb.co.uk/the-paper/v22/n11/edward-said/diary.

Scheffler, Thomas 1988, „Die Normalisierung der Doppelmoral“, PROKLA 73: 76-96, available at:https://prokla.de/index.php/PROKLA/article/view/1274/1210.

Scheffler, Thomas 1995, Die SPD und der Algerienkrieg, Berlin: Verlag Das Arabische Buch.

Scheit, Gerhard 2011, ‘Es gibt keine Islamophobie’, Jungle World, 11 August, available at:https://jungle.world/artikel/2011/32/es-gibt-keine-islamophobie.

Seymour, Richard 2007, The Liberal Defence of Murder. London: Verso.

Slobodian, Quinn 2012, Foreign Front: Third World Politics in Sixties West Germany, Durham NC: Duke University Press.

Slobodian, Quinn 2013, ‘The borders of the Rechtsstaat in the Arab Autumn: deportation and law in West Germany’, German History, 31, 1: 204-224.

Sommer, Michael 2014, ‘Falsch aber wirkungsvoll. Moishe Postones „marxistische“ Theorie des Antisemitismus und der Bruch mit Antikapitalismus und Kapitalismuskritik’, in ‘Antifa heißt Luftangriff!’ Regression einer revolutionären Bewegung, edited by Susanne Witt-Stahl and Michael Sommer, Hamburg: Laika, 57-99.

Steffen, Michael 2002, Geschichten vom Trüffelschwein: Politik und Organisation des Kommunistischen Bundes 1971-1991.Berlin: Assoziation A.

Sternhell, Zeev 1998, The Founding Myths of Israel. Princeton: Princeton University Press.

Timm, Angelika 1997, Hammer, Zirkel, Davidstern: Das gestörte Verhältnis der DDR zu Zionismus und Staat Isrel. Bonn: Bouvier.

Tsianos, Vassilis 2014, ‘ Homonationalismus und new metropolitan mainstream. Gentrifizierungsdynamiken zwischen sexuellen und postsäkularen Politiken der Zugehörigkeit’, suburban, 2, 3: 59-80.

Traverso, Enzo 2000, Nach Auschwitz. Cologne: ISP.

Ullrich, Peter 2013, Deutsche, Linke und der Nahostkonflikt: Politik im Antisemitismus- und Erinnerungsdiskurs. Göttingen: Wallstein.

Vogt, Ernst 1976, Israel. Kritik von links. Dokumentation einer Entwicklung. Wuppertal: Peter Hammer.

Witt-Stahl, Susanne and Michael Sommer (eds.) 2014, „Antifa heißt Luftangriff!“ – Regression einer revolutionären Bewegung.Berlin: Laika.

Zonszein, Mairav 2020, “Jewish, Israeli scholars back African intellectual smeared for Israel criticism”, 972mag, 10 May. Available at:https://www.972mag.com/achille-mbembe-germany-israel-antisemitism/.

Zuckermann, Moshe 2010, Antisemit! Ein Vorwurf als Herrschaftsinstrument, Vienna: Promedia.