FAŠIZAM KAO KRAJNJI ISHOD NACIONALISTIČKE IDEOLOGIJE. NJEGOVA BORBA PROTIV SVETA LIBERALNIH IDEJA. MUSOLINI KAO PROTIVNIK DRŽAVE. NJEGOV POLITIČK PROKRET. ĐOVANI ĐENTILE, FILOZOF FAŠIZMA. NACIONALIZAM KAO VOLJA ZA DRŽAVOM. IDEJA FAŠISTIČKE DRŽAVE I MODERNI MONOPOLSKI KAPITALIZAM. SAVREMENO EKONOMSKO VARVARSTVO. DRŽAVA KAO UNIŠTITELJ ZAJEDNICE. SLOBODA KAO DRUŠTVENI VEZIVNI ELEMENT. OBRAZOVANJE MODERNOG MASOVNOG ČOVEKA KAO LUTKE NA KONCU. BORBA PROTIV LIČNOSTI, TOTALITARNA DRŽAVA. NACIONALIZAM KAO POLITIČKI OTKRIVENA RELIGIJA. POTONUĆE KULTURE. PROPAST ILI USPON?

Moderni nacionalizam, koji je svoj najpotpuniji izraz pronašao u italijanskom fašizmu i nemačkom nacionalsocijalizmu, smrtni je neprijatelj svake liberalne misli. Potpuna eliminacija svake slobodarske misli za njegove zagovornike je prvi preduslov za „buđenje nacije”, pri čemu se u Nemačkoj, krajnje čudno, liberalizam i marksizam strpavaju u isti koš — što je činjenica koja nas, međutim, više ne mora iznenađivati kada znamo koliko nasilno vesnici Trećeg rajha postupaju sa činjenicama, idejama i ljudima. To što marksizam, poput demokratije i nacionalizma, u svojim fundamentalnim idejama polazi od kolektivnog koncepta, tačnije od klase, i upravo zbog toga ne može imati nikakve veze sa liberalizmom, nimalo ne brine njegove današnje bogobojazne hitlerovske protivnike.

Činjenica je da moderni nacionalizam u svom ekstremnom prodržavnom fanatizmu nema koristi od liberalnih ideja. Nejasna je tvrdnja njegovih vođa da je moderna država potpuno zaražena liberalnim idejama i da je zbog toga izgubila svoj nekadašnji politički značaj. Činjenica je da se politički razvoj poslednjih sto pedeset godina nije odvijao u smeru kome se liberalizam nadao. Nije ostvarena ideja o što većem smanjenju funkcija države i ograničavanju njene oblasti delovanja na minimum. Polje delovanja države nije ostalo marginalno; naprotiv, ono je snažno prošireno i umnoženo, a takozvane „liberalne partije“, koje su postepeno sve dublje i dublje zalazile u struju demokratije, obilno su doprinele ovom cilju. U stvarnosti, država nije liberalizovana već samo demokratizovana. Njen uticaj na lični život čoveka nije smanjen; naprotiv, stalno je rastao.

Postojalo je vreme kada se moglo smatrati da je „suverenitet nacije“ sasvim drugačiji od suvereniteta naslednog monarha i da će, stoga, moć države oslabiti. Dok se demokratija još uvek borila za priznanje, takvo mišljenje je moglo imati izvesno opravdanje. Ali to vreme je davno prošlo; ništa nije u toj meri potvrdilo unutrašnju i spoljašnju bezbednost države kao religiozno verovanje u suverenitet nacije, potvrđeno i ozakonjeno univerzalnim pravom glasa. Neosporno je da je ovo takođe religiozni koncept političke prirode. Čak se i Klemanso (Clémenceau), kada je, duboko usamljen i ogorčen, došao do kraja svoje karijere, izrazio na ovaj način: „Narodno glasanje je igračka od koje se brzo umori; ali se to ne sme reći naglas, jer narod mora imati religiju. Tužno je to... Tužno, ali istinito.“ [1]

Liberalizam je bio vapaj ljudske ličnosti protiv sveobuhvatnih nastojanja apsolutističke vladavine, a kasnije i protiv ekstremnog centralizma i slepog verovanja u državu jakobinizma i njegovih raznih demokratskih izdanaka. U tom smislu su ga još uvek zamišljali Mil, Bakl i Spenser. Čak i Musolini, sada najoštriji neprijatelj liberalizma, ne tako davno bio je jedan od najstrastvenijih zagovornika liberalnih ideja, napisao:

Država, sa svojom monstruoznom, strašnom mašinom, daje nam osećaj gušenja. Država je bila podnošljiva za pojedinca sve dok je bio zadovoljan da bude vojnik i policajac; danas je država sve, bankar, zelenaš, vlasnik kockarnice, brodovlasnik, nabavljač, agent osiguranja, poštar, železničar, preduzetnik, učitelj, profesor, trgovac duvanom i bezbroj drugih stvari pored svojih nekadašnjih funkcija policajca, sudije, tamničara i poreskog službenika. Država, ovaj Moloh zastrašujućeg lica, prima sve, radi sve, zna sve i uništava sve. Svaka državna funkcija je nesreća. Državna umetnost je nesreća, državno vlasništvo nad brodarstvom, državno snabdevanje – litanija bi se mogla produžiti unedogled... Kada bi ljudi imali samo slabu predstavu o ponoru ka kome se kreću, broj samoubistava bi se povećao, jer se približavamo potpunom uništenju ljudske ličnosti. Država je ta strašna mašina koja guta žive ljude i izbacuje ih ponovo kao mrtve šifre. Ljudski život sada nema tajni, nema intimnosti, ni u materijalnim ni u duhovnim poslovima; svi uglovi su provereni, svi pokreti mereni; svako je zaključan u svoju ćeliju i numerisan, baš kao u zatvoru.[2]
 

Ovo je napisano nekoliko godina pre „Marša na Rim“; novo otkriće je stoga Musoliniju, kao i mnogima drugima, došlo prilično brzo; zapravo, takozvani „državni koncept fašizma“ pojavio se tek nakon što je Duče došao na vlast. Do tada je fašistički pokret blistao u svim bojama duge kao što je, ne tako davno, to činio nacionalsocijalizam u Nemačkoj. Zaista nije imao definitivan karakter. Njegova ideologija je bila šarolika mešavina intelektualnih elemenata iz svih vrsta izvora. Ono što mu je davalo moć bila je brutalnost njegovih metoda. Njegovo bezobzirno nasilje nije moglo da uvaži mišljenja drugih samo zato što nije imalo svoje. Ono što je državi još uvek nedostajalo da bude savršen zatvor, fašistička diktatura joj je dala u izobilju. Musolinijeva liberalna galama odmah prestala čim je diktator čvrsto prigrabio državnu vlast u Italiji. Posmatrajući Musolinijevu brzu promenu mišljenja o značenju države, nehotice moramo da se setimo izraza mladog Marksa: „Niko se ne bori protiv slobodeč u kranjem slučaju, čovek se bori protiv slobode drugih. Stoga je svaka vrsta slobode oduvek postojala; nekad kao posebna privilegija, a nekada kao opšte pravo.“

Musolini je, zapravo, od slobode napravio privilegiju za sebe, a da bi to ostvario, sproveo je najbrutalnije ugnjetavanje svih ostalih; jer sloboda koja pokušava da zameni odgovornost čoveka prema bližnjima besmislenim diktatom autoriteta jeste čista samovolja i poricanje svake pravde i celokupne ljudskosti. Ali čak i despotizam mora da se opravda pred ljudima nad kojima se iživljava. Da bi se zadovoljila ova potreba, rođen je državni koncept fašizma.

Na sastanku Međunarodnog Hegelovog kongresa u Berlinu 1931. godine, Đovani Đentile (Giovanni Gentile), državni filozof fašističke Italije, razvio je svoje shvatanje prirode države, koje je kulminiralo u ideji takozvane „totalitarne države“. Đentile je slavio Hegela kao prvog i pravog utemeljivača koncepta države, i uporedio je njegovu teoriju države sa konceptom države zasnovanim na prirodnom pravu i međusobnom dogovoru. Država je, tvrdio je on, u svetlu ovog drugog koncepta samo granica kojom se prirodna i neposredna sloboda pojedinca mora zadovoljiti ako iole treba omogućiti život u zajednici. Prema ovoj doktrini, država je samo sredstvo za poboljšanje čovekovog stanja, koje u svom prirodnom poreklu nije održivo — ona je, stoga, nešto negativno, vrlina rođena iz nužde. Hegel je srušio ovu vekovnu doktrinu. On je prvi posmatrao državu kao najviši oblik objektivnog duha. On je prvi tvrdio da se samo u državi može ostvariti istinski etička samosvest. Ali Đentile se nije zadovoljio ovim prihvatanjem Hegelovog koncepta države; pokušao je čak da ga nadmaši. Kritikovao je Hegela zato što je, iako je državu smatrao najvišim oblikom objektivnog duha, iznad tog objektivnog duha ipak postavio sferu apsolutnog duha; tako su umetnost, religija, filozofija, koje prema Hegelu pripadaju ovoj drugoj intelektualnoj oblasti, bile u izvesnom sukobu sa državom. Đentile je smatrao da moderna teorija države treba da reši ove sukobe tako što će vrednosti umetnosti, religije i filozofije takođe postati vlasništvo države. Tek tada bi se država mogla smatrati najvišim oblikom ljudskog uma, budući da nije zasnovana na odvojenosti, već na zajedničkoj, večnoj volji i najvišem obliku opštosti.[3]

Cilj fašističkog državnog filozofa je sasvim jasan. Ako je za Hegela država bila „Bog na zemlji“, onda bi Gentil želeo da je uzdignu na poziciju večnog i jedinog Boga, koji neće trpeti druge bogove iznad sebe, pa čak ni pored sebe, i koji apsolutno dominira svakim poljem ljudske misli i ljudske delatnosti. Ovo je poslednja reč jednog trenda političke misli koji u svojoj apstraktnoj krajnosti gubi iz vida sve ljudsko i brine o pojedincu samo ukoliko on služi kao žrtva koja će biti bačena u užarene ruke nezasitog Moloha. Moderni nacionalizam je samo volja-za-državom-po-svaku-cenu i utapanja čoveka u više ciljeve vlasti. Od najveće je važnosti to što moderni nacionalizam ne proizlazi iz ljubavi prema sopstvenoj zemlji ili sopstvenom narodu. Naprotiv, on ima korene u ambicioznim planovima manjine koja žudi za diktaturom i odlučna je da narodu nametne određeni oblik države, čak i ako je to potpuno suprotno volji većine. Slepo verovanje u magičnu moć nacionalne diktature treba da zameni čoveku ljubav prema domu i osećaj duhovne kulture njegovog vremena; ljubav prema bližnjem treba da bude zgnječena „veličinom države“, kojoj pojedinci treba da služe kao hrana.

U ovome leži razlika između nacionalizma prošlog doba, koji je svoje predstavnike našao u ljudima poput Macinija i Garibaldija, u odnosu na izrazito kontrarevolucionarne tendencija modernog fašizma koji danas diže glavu sve više preteći. U svom čuvenom manifestu od 6. juna 1862. godine, Macini se suprotstavio vladi Viktora Emanuela, optužujući je za izdaju i kontrarevolucionarne napore protiv jedinstva Italije, čime je jasno napravio razliku između nacije i italijanskog jedinstva. Njegov slogan „Bog i narod!“ – šta god neko mislio o tome – trebalo je da obavesti svet da ideje koje je sledio potiču iz naroda i da ih narod podržava. Nesumnjivo je da je Macinijeva doktrina nosila u sebi klicu novog oblika ljudskog ropstva, ali on je delovao u dobroj veri i nije mogao da predvidi istorijski razvoj svog rada za nacionalnu demokratiju. Koliko je iskreno bio posvećen tome najbolje pokazuje razlika između njega i Kavura(Cavour), koji je u potpunosti shvatao značaj pokreta za nacionalno ujedinjenje i stoga se principijelno suprotstavljqo Macinijevom „političkom romantizmu“. Kavur je za Macinija rekao da je u svom stalnom afirmisanju slobode zaboravio na državu.

Sigurno je da su tadašnje patriote državu i nacionalističke ciljeve naroda smatrale sasvim različitim stvarima. Ovaj stav je nesumnjivo proistekao iz pogrešnog tumačenja istorijskih činjenica, ali upravo taj pogrešan zaključak nas na ljudskom nivou približava ljudima iz „Mlade Evrope“, jer niko neće posumnjati u njihovu iskrenu ljubav prema narodu. Modernom nacionalizmu potpuno nedostaje takva ljubav, i iako njegovi predstavnici tako često izgovaraju tu reč, uvek se primećuje njen lažni prizvuk i shvata da u njoj nema iskrenog osećanja. Današnji nacionalizam se kune isključivo u državu, a sopstvene sunarodnike žigoše kao izdajnike otadžbine ako se odupru političkim ciljevima nacionalne diktature ili čak samo odbiju da podrže njene planove.

Uticaj liberalnih ideja prošlog veka doveo je barem do toga da su čak i konzervativni elementi u društvu bili uvereni da država postoji radi građana. Fašizam, međutim, sa brutalnom otvorenošću objavljuje da je svrha pojedinca da bude koristan državi. „Sve za državu, ništa van države, ništa protiv države!“, kako je to izrazio Musolini. Ovo je poslednja reč nacionalističke metafizike koja je u fašističkim pokretima sadašnjosti poprimila zastrašujuće konkretan oblik. Iako je to uvek bilo skriveno značenje svih nacionalističkih teorija, sada je postalo njihov jasno izražen cilj. To što su tako jasno definisali ovaj cilj jedina je zasluga njegovih sadašnjih predstavnika, koji su u Italiji, a još više u Nemačkoj, toliko voljeni i tako bez zadrške podržavani od strane vlasnika kapitalističkog ekonomskog sistema – zato što su bili tako pokorni novom monopolskom kapitalizmu i svim svojim snagama pomagali njegove planove za uspostavljanje sistema industrijskog kmetstva.

Jer zajedno sa principima političkog liberalizma, treba ukinuti i ideje ekonomskog liberalizma. Kao što današnji politički fašizam pokušava da propoveda čoveku novo jevanđelje po kojem on može da polaže pravo na život samo ukoliko služi kao sirovina za državu, tako i moderni industrijski fašizam pokušava da svetu pokaže da industrija ne postoji za čoveka, već čovek za industriju, i da on postoji samo da bi joj bio koristan. Ako je fašizam u Nemačkoj poprimio svoje najstrašnije i najneljudske oblike, to je uglavnom rezultat varvarskih ideja nemačkih ekonomskih teoretičara i vodećih industrijalaca koji su, takoreći, pokazali da je fašizam jedini put. Nemački industrijski kapetani svetske slave, poput Huga Štinsa, Frica Tisena, Ernsta fon Borziga i mnogih drugih, brutalnom iskrenošću svojih stavova ponovo su pružili dokaz u kakve ponore hladnog prezira prema čovečanstvu može da potone ljudski duh kada napusti svaki društveni osećaj i kada postupa sa živim ljudima kao da su mrtvi brojevi. U nemačkoj nauci uvek su se mogli naći „nepristrasni umovi“ koji su bili spremni da najmonstruoznijim i najneljudskijim teorijama daju „naučnu osnovu“. Tako je profesor Karl Šreber sa Tehnološkog instituta u Ahenu rekao da je za savremenog radnika životni standard praistorijskog neandertalskog čoveka sasvim prikladan i da se o mogućnostima njegovog razvoja uopšte ne može ni razmišljati.

Slične ideje je izneo profesor Ernst Hornefer sa Univerziteta u Gisenu, koji na konvencijama nemačkih industrijalaca često igra glavne uloge. Na jednom od tih sastanaka izjavio je: „Opasnost od društvenog pokreta može se otkloniti samo podelom među masama. Životna trpeza popunjena je do poslednjeg mesta i shodno tome industrija nikada ne može garantovati svojim zaposlenima ništa više od gole egzistencije. To je nesalomivi prirodni zakon. Stoga je svaka socijalna politika neopisiva glupost.“

Gospodin Hornefer je u međuvremenu ove svoje humanitarne doktrine učinio nedvosmisleno jasnim u zasebnom eseju pod naslovom /Socijalizam i samrtna borba nemačke industrije/, u kojem dolazi do sledećih zaključaka:

Tvrdim da se ekonomski položaj radnika, u osnovi i suštini, uglavnom i uopšteno govoreći, u stvarnosti ne može promeniti. Radnici će jednom za svagda morati da budu zadovoljni svojim ekonomskim položajem, to jest, platom dovoljnom samo za najnužnije, najhitnije i najneophodnije životne potrebe, zapravo jedva dovoljnom za goli opstanak. Fundamentalna promena ekonomskog statusa radnika, njihov uspon do suštinski drugačijeg stanja ekonomskog blagostanja, nikada se ne može dogoditi; to je želja koju je nemoguće ispuniti za sva vremena.
 

Na prigovor da bi se pod ovim okolnostima lako moglo desiti da nadnica ne bude dovoljna čak ni za najnužnije životne potrebe, učeni profesor sa zavidnim duševnim mirom odgovara da bi u takvom slučaju morala da pomogne javna dobrotvornost, a ako ni to ne bi bilo dovoljno, onda država, kao predstavnik moralnog duha naroda, mora da stupi na dužnost i popuni prazninu. Doktor F. Gize (F. Giese) sa Visoke tehničke škole u Štutgartu, koji je naročito vatreni zagovornik racionalizacije industrije prema ’naučnim metodama’, prokomentarisao je rano eliminisanje modernog radnika iz svakog zanimanja ovim suvoparnim rečima:

Direktori industrije mogu na ovo gledati kao na običan biološki zakon po kojem čovekova sposobnost za proizvodnju u takmičarskoj borbi svuda mora ubrzo dostići svoj kraj. Farbanje kose je uobičajeno u Americi, ali mi to ne smatramo prirodnom evolucijom prema kojoj bi sažaljenje i strpljenje u praksi bili, možda, najgora moguća vrsta postupka za tehnički tretman ljudi.[4]
 

Izraz ’tehnički tretman ljudi’ je posebno značajan; on sa zastrašujućom jasnoćom pokazuje u kakve je stranputice kapitalistički industrijalizam već zastranio. Čitajući jedan ovakav izliv osećanja poput gorenavedenog, čovek počinje da shvata duboki značaj onoga što je Bakunjin rekao povodom izgleda da vladu čine isključivo naučnici. Posledice takvog eksperimenta bi zaista bile nezamislive..

To što danas sistem mentalne gimnastike, besmislen koliko i brutalan, može ponosno da se proglasi naučnim znanjem, dokaz je asocijalnog duha vremena, koji je ekstremnošću svog sistema masovne eksploatacije i slepim verovanjem u državu, potisnuo sve čovekove prirodne odnose sa svojim bližnjima i nasilno otrgao pojedinca iz okruženja u kojem je imao svoje najdublje korene. Jer tvrdnja fašizma da je liberalizam i u njega ugrađena čovekova potreba za slobodom, atomizovala društvo i razložila ga na njegove delove, dok je država, da se tako izrazimo, okružila ljudske grupe zaštitnim okvirom i time sprečila raspad zajednice, jeste u najboljem slučaju prevara zasnovana na gruboj samoobmani.

Nije potreba za slobodom atomizovala društvo i probudila asocijalne instinkte u čoveku, već šokantna nejednakost ekonomskih uslova i, pre svega, država, koja je odnegovala monopol čiji je gnojni, kancerogeni rast uništio fino ćelijsko tkivo društvenih odnosa. Da društveni nagon nije prirodna potreba čoveka, koju je dobio na samom pragu čovečanstva kao nasleđe od prastarih predaka i koju je od tada neprekidno razvijao i proširivao, onda čak ni država ne bi mogla da privuče ljude u bližu zajednicu. Jer ne može se stvoriti zajednica nasilnim vezivanjem elemenata koji su u osnovi antagonistički. Istina je da se ljudi mogu primorati da ispunjavaju određene dužnosti ako se ima za to neophodna moć, ali oni se nikada neće moći naterati da taj nametnuti zadatak obavljaju s ljubavlju i iz unutrašnje želje. To su stvari na koje nijedna država ne može da prisili, ma koliko njena moć bila velika – jer za to je, pre svega, neophodan osećaj društve zajednice i urođenog odnosa čoveka prema čoveku.

Prisila ne ujedinjuje, prisila samo razdvaja ljude; jer njoj nedostaje unutrašnji pokretač svih društvenih zajednica - razumevanje koje prepoznaje činjenice i saosećanje koje razume osećanja bližnjeg čoveka jer oseća srodnost sa njim. Podvrgavanje ljudi zajedničkoj prinudi međusobno ih ne zbližava; naprotiv, stvara se otuđenje među njima i rađaju se nagoni sebičnost i razdvajanja. Društvene veze su trajne i u potpunosti ispunjavaju svoju svrhu samo kada su zasnovane na dobroj volji i izviru iz potreba ljudi. Samo pod takvim uslovima moguć je odnos u kome su društvena zajednica i sloboda pojedinca toliko usko isprepleteni da se više ne mogu prepoznati kao odvojeni entiteti.

Kao što u svakoj objavljenoj religiji pojedinac mora sam da osvoji obećano nebesko carstvo i ne brine se previše o spasenju drugih, pošto je zauzet postizanjem sopstvenog, tako i unutar države čovek pokušava da pronađe načine i mehanizme da se prilagodi, a da se previše ne opterećuje time da li će drugi u tome uspeti ili ne. Država je ta koja u principu potkopava čovekov društveni osećaj preuzimajući ulogu regulatora u svim poslovima i pokušavajući da ih svede na istu formulu, koja je za njene pristalice merilo svih stvari. Što lakše država raspolaže ličnim potrebama građana, što dublje i nemilosrdnije zalazi u njihove individualne živote i zanemaruje njihova privatna prava, što uspešnije guši u njima osećaj društvene zajednice, to joj je lakše da rastvara društvo na njegove odvojene delove i da ih ugradi kao beživotne dodatke u zupčanike političke mašine.

Moderna tehnologija je na putu da konstruiše „mehaničkog čoveka“ i već je postigla neke veoma lepe rezultate u ovoj oblasti. Već imamo automate u ljudskom obliku koji se kreću tamo-amo svojim gvozdenim udovima i obavljaju određene usluge - daju tačan kusur i druge stvari te vrste. Ima nečeg jezivog u ovom izumu koji stvara iluziju proračunatog ljudskog delovanja; pa ipak, to je samo skriveni satni mehanizam koji se bez pogovora pokorava volji svog gospodara.. Ali čini se da je mehanički čovek nešto više od bizarne ideje moderne tehnologije. Ako se ljudi evropsko-američkog kulturnog područja u razumnom roku ne vrate svojim najboljim tradicijama, postoji realna opasnost da ćemo džinovskim koracima jurnuti u eru mehaničkog čoveka.

Moderni „čovek mase“, ovaj iščupani saputnik moderne tehnologije u doba kapitalizma, koji je gotovo potpuno kontrolisan spoljnim uticajima i koji se vrti gore-dole svakim raspoloženjem trenutka - jer mu je duša atrofirala i izgubio je onu unutrašnju ravnotežu koja se može održati samo u istinskoj zajednici - već se opasno približava mehaničkom čoveku. Kapitalistička džinovska industrija, sa podelom rada, koja sada postiže svoj najveći trijumf u Tejlorovom sistemu i takozvanoj racionalizaciji industrije, ovaj turobni sistem kasarni koji se utiskuje u regrutovane građane, prateći moderni obrazovni dril i sve što je s tim povezano – to su fenomeni čiji se značaj ne sme potceniti dok istražujemo unutrašnje veze između postojećih uslova. Ali moderni nacionalizam sa svojim otvorenim antagonizmom prema slobodi i svojim besmislenim, krajnje ekstremnim militarističkim stavom, samo je most ka velikom i bezdušnom automatizmu koji bi zaista doveo do već najavljenog „propadanja Zapada“ ako se ne zaustavi na vreme. Ipak, mi ne verujemo u tako mračnu budućnost; čvrsto smo uvereni da čak i danas čovečanstvo u sebi nosi mnoštvo skrivenih sila i stvaralačkih impulsa koji će mu omogućiti da pobedonosno prevaziđe pogubnu krizu koja danas preti celokupnoj ljudskoj kulturi.

Ono što nas danas okružuje sa svih strana uporedivo je sa turobnim haosom u kome su sve klice društvenog propadanja potpuno sazrele. Pa ipak, unutat tog suludog vrtloga događaja postoje i brojni počeci novog poretka koji se razvijaju odvojeno od puteva političkih partija i političkog života, sa nadom i radošću ukazujući ka budućnosti. Unaprediti ove nove početke, negovati ih i jačati kako ne bi prerano propali, danas je najplemenitiji zadatak svakog borbenog čoveka, svakog čoveka koji, iako uveren u nestabilnost sadašnjih uslova, odbija da se u krotkoj pokornosti prepusti sudbinu, već je uvek u potrazi za nečim što obećava novi uspon duhovne i društvene kulture. Ali takav uspon može se dogoditi samo pod znakom slobode i društvenog jedinstva, jer samo iz njih može izrasti ta najdublja i najčistija čežnja za društvenom pravdom koja pronalazi izraz u društvenoj saradnji ljudi i otvara put novoj zajednici. Vođe fašističkih i nacionalističkih reakcija to veoma dobro znaju; stoga mrze slobodu kao greh protiv svetog duha nacije, koji je u stvari samo njihov sopstveni zli duh. Tako Musolini izjavljuje:

Ljudi su umorni od slobode. Slavili su orgiju sa njom. Sloboda danas više nije ona čedna i stroga devica za koju su se generacije iz prve polovine prošlog veka borile i umirale. Za preduzimljivu, nemirnu, grubu omladinu koja se sada pojavljuje u zoru moderne istorije postoje druge vrednosti koje imaju mnogo veću magiju: Red, Hijerarhija, Disciplina. Mora se jednom za svagda shvatiti da fašizam ne poznaje idole, ne obožava fetiše. Preko manje-više trulog leša boginje slobode već je marširao, i ako bude potrebno, vratiće se i ponovo marširati preko njega... Činjenice govore glasnije od knjige; iskustvo znači više od doktrine. Veliko iskustvo posledica rata koje se sada pojavljuje pred našim očima ukazuje na pad liberalizma. U Rusiji i Italiji je pokazano da se može vladati bez celokupne liberalne ideologije, iznad nje i protiv nje. Komunizam i fašizam stoje potpuno odvojeno od liberalizma.[5]
 

Ovo je sasvim jasno, iako su zaključci koje Musolini izvlači iz ovog svog najnovijeg shvatanja podložni pobijanju. Da se ​​„može vladati protiv celokupne liberalne ideologije“ znalo se i mnogo pre njega; svaka vladavina zasnovana na sili usvojila je ovaj princip.Sveta alijansa je osnovana isključivo sa ciljem da se iz Evrope eliminišu liberalne ideje iz 1789. godine, kada je proglašena prva "Deklaracija o pravima čoveka i građanina", a Meternih (Metternich) nije birao sredstva da ovu prećutnu želju despota pretvori u stvarnost. Ali na duge staze, njegovi antihumanitarni pokušaji imali su jednako malo uspeha kao i oni Napoleonovi pre njega, koji je izražavao mišljenja o slobodi sasvim slična Musolinijevim, i koji je radio kao opsednut ka cilju da svaku ljudsku emociju, svaki otkucaj pulsa društvenog života, podredi ritmu svoje gigantske državne mašine.

Ali čak i to ponosno hvalisanje fašizma da „ne poznaje idole, ne obožava fetiše“ gubi svaki značaj; jer fašizam je samo bacio idole sa njihovih postolja, srušio postolja u prašinu i na njihovo mesto postavio gigantskog Moloha koji hvata dušu čoveka i savija njegov duh pod Kaudinski jaram: Država je sve; a čovek ništa! Životni cilj građanina je da pronađe ispunjenje u tome što ga država upošljava – „da ga proguta mašina i ponovo ispljne kao mrtvu brojku“. To predstavlja celokupan zadatak takozvane „totalitarne države“ uspostavljene u Italiji i Nemačkoj. Da bi se postigao ovaj cilj, duh je silovan, svako ljudsko osećanje okovano, a mlado seme iz kojeg je budućnost trebalo da izraste, zgnječeno je besramnom brutalnošću. Nisu samo radnički pokreti bilo koje orijentacije postali žrtve fašističke diktature; svako ko se usudio da se pobuni protiv sudbine ili čak samo da zauzme neutralan stav prema novim vladarima, morao je lično da nauči kako fašizam „maršira preko tela slobode“.

Umetnost, pozorište, nauka, književnost i filozofija dospeli su pod sramotno starateljstvo režima čiji neuke vođe nisu prezale ni od kakvom zločina da dođu do vlasti i učvrste se na svojim novim pozicijama. Broj žrtava koje su u tim krvavim danima kada je fašizam preuzeo vlast u Italiji (a kasnije i u Italiji i u Nemačkoj) ubijene od strane tih neljudskih bednike, meri se u hiljadama. Mnogo hiljada nevinih ljudi proterano je iz svojih domova i naterano u izgnanstvo, a među njima i dugačak niz istaknutih naučnika i umetnika svetskog glasa, koji bi u svakoj drugoj naciji bili smatrani čašću za zemlju. Varvarske horde su se na silu upadale u domove mirnih građana, pljačkale njihove biblioteke i javno spaljivale stotine hiljada najboljih knjiga. Hiljade drugih su otrgnuti od svojih porodica, odvučeni u koncentracione logore gde im je ljudsko dostojanstvo svakodnevno gaženo, a mnogi su polako mučeni do smrti od strane kukavičkih dželata ili dovedeni dojj samoubistva.

U Nemačkoj je ovo ludilo poprimilo posebno zlobne oblike zbog veštački uzgojenog rasnog fanatizma, usmerenog uglavnom protiv jevrejskog naroda. Varvarstvo prošlih vekova iznenada je oživelo novim životom. Prava poplava vulgarnih, huškačkih pamfleta koji su se pozivali na najniže ljudske nagone sručila se na Nemačku i zamutila sve kanale javnog mnjenja.[6]

Oblasti koje je čak i najdivljiji despotizam do sada ostavio netaknutim, kao što su, na primer, odnosi između polova, sada su u Nemačkoj pod nadzorom države. Postavljeni su posebni „rasni službenici“ da čuvaju narod od „rasne sramote“ i da brakove između Jevreja ili nebelih ljudi i takozvanih „Arijevaca“ obeležavaju kao zločine i da ih kažnjavaju. Tako je seksualna etika, konačno, srećno stigla do nivoa stočarstva. Takvi su blagoslovi Hitlerove totalitarne države.

Fašizam se slavi kao početak antiliberalne epohe u evropskoj istoriji koja izvire iz samih masa, i stoga je smatran dokazom da je „vreme pojedinca“ prošlo. Ali u stvarnosti, iza ovog pokreta stoji samo težnja za političkom moći jedne male manjine koja je bila dovoljno lukava da iskoristi izuzetnu situaciju za svoje posebne svrhe. I u ovom slučaju se reči mladog generala Bonaparte pokazuju kao istinite: „Dajte narodu igračku; oni će provesti svoje vreme zabavljajući se sa njom i dozvoliće da budu vođeni, pod uslovom da se krajnju cilj vešto sakrije od njih.“ A da bi se ovaj krajnju cilj vešto sakrio, nema boljeg načina nego da se masi pristupi sa religijske strane i da se u nju usadi verovanje da je ona posebno odabrano oruđe više sile i da služi svetoj svrsi koja zapravo daje njenom životu sadržaj i boju. Ovo preplitanje fašističkog pokreta sa religijskim osećanjem masa čini njegovu stvarnu snagu. Jer je i fašizam samo religijski masovni pokret u političkom ruhu, i njegove vođe ne propuštaju nijedno sredstvo da mu taj karakter sačuvaju i u budućnosti..

Francuski profesor Vern sa medicinskog fakulteta na Sorboni, koji je bio delegat na Međunarodnom kongresu za unapređenje nauke održanom u Bolonji 1927. godine, opisao je u francuskom listu „Le Quotidien“ neobičan utisak koji je stekao u Italiji:

U Bolonji smo imali utisak da smo u gradu ekstaze. Zidovi grada bili su potpuno prekriveni plakatima, što mu daje mistični karakter: „Dio ce l’ha dato; quai a chi lo tocca!“ („Bog nam ga je poslao; teško onome ko ga napadne!“) Portret Dučea mogao se videti u svim izlozima prodavnica. Simbol fašizma, svetleći amblem, bio je postavljen na svim spomenicima, čak i na čuvenoj kuli u Bolonji.
 

U ovim rečima francuskog naučnika ogleda se duh pokreta koji svoj najjači oslonac pronalazi u primitivnim religijskim potrebama masa i koji može tako snažno da utiče na velike delove stanovništva samo zato što najpotpunije zadovoljava njihovu veru u čuda, nakon što su se razočarali u sva ostalo.

Sada posmatramo isti fenomen i u Nemačkoj, gde se nacionalizam za zapanjujuće kratko vreme razvio u gigantski pokret i prožeo milione ljudi slepom ekstazom, u kojoj su sa verničkim žarom iščekivali dolazak Trećeg rajha, očekujući od čoveka koji je bio potpuno nepoznat do pre nekoliko godina, i do tada nije dao ni najmanji dokaz bilo kakvog kreativnog kapaciteta, da će okončati svu njihovu patnju. I ovaj pokret je takođe u krajnjoj liniji samo instrument za sticanje političke moći od strane male kaste.Za povratak pozicija koje su izgubili nakon rata, njima je bilo prikladno svako sredstvo za koje su mogli da se nadaju da će "vešto sakriti krajnji cilj", kako je to lukavi Bonaparta voleo da kaže.

Ali sam pokret ima sva obeležja religijske masovne zablude koju su njegovi podstrekači svesno negovali kako bi zastrašili svoje protivnike i proterali ih sa bojišta. Čak su i jedne konzervativne novine kao što su Teglihe Rundšau (Tägliche Rundschau), izvesno vreme pre nego što je Hitler došao na vlast, religijsku opsednutost nacionalsocijalističkog pokreta ovako okarakterisale:

Ali po stepenu obožavanja, Hitler ostavlja papu daleko iza sebe. Samo čitajte njegovo nacionalno glasilo, Felkišer Beobahter (Völkische Beobachter). Iz dana u dan desetine hiljada ljudi ga obožavaju. Dečja nevinost ga obasipa cvećem. Nebo mu šalje ’Hitlerovo vreme’. Njegov avion prkosi pretećim stihijama. Svaki broj njegovih novina prikazuje Firera u novim položajima pod svetlima reflektora. Srećan je onaj ko ga je pogledao u oči! U njegovo ime danas u Nemačkoj jedni drugima i Nemačkoj želimo ’Srećno!’ — ’Hajl Hitler!’ (Heil Hitler!). Bebama se daje njegovo blagosloveno ime. Pred njegovim likom nežne duše traže uzvišenje na svojim kućnim oltarima. U njegovim novinama čitamo o ’Našem Najuzvišenijem Vođi’, uz pažljivo pisanje ovih reči velikim početnim slovima kada označavaju Hitlera. Sve ovo bi bilo nemoguće da Hitler sam ne podstiče ovu apoteozu...Sa kakvim religijskim žarom njegove mase veruju u njegovu misiju u njegovom dolazećem Rajhu, pokazuje ova verzija Očenaša koja kruži među grupama hitlerovskih devojčica:

„Adolfe Hitleru, ti si naš Veliki Vođa. Tvoje ime čini da tvoji neprijatelji drhte. Neka dođe tvoj Treći rajh. Samo tvoja volja neka bude zakon na zemlji. Dopusti nam da svakodnevno slušamo tvoj glas i zapovedaj nam preko svojih vođa, kojima obećavamo poslušnost po cenu naših života. Ovo ti se zavetujemo! Hajl Hitler!“
 

Čovek bi mogao mirno da pređe preko ovog slepog religijskog žara, koji u svojoj detinjastoj bespomoćnosti deluje gotovo bezopasno; ali ova prividna bezopasnost nestaje istog trenutka kada fanatizam entuzijasta posluži moćnima i onima koji žude za vlašću kao oruđe za njihove tajne planove. Jer ova zabludela vera nezrelih, koja se hrani iz skrivenih izvora religijskog osećanja, biva nagnana u divlje ludilo i iskovana u oružje neodoljive moći, koje krči put svakom zlu. Nemojte nam govoriti da je strašna materijalna potreba našeg vremena jedina odgovorna za ovu masovnu zabludu, koja ljudima oslabljenim dugim godinama patnje oduzima moć rasuđivanja i tera ih da veruju svakome ko hrani njihovu gladnu čežnju zavodljivim obećanjima. Ratna ludost iz 1914. godine, koja je bacila ceo svet u ludi vrtlog i učinila ljude nedostupnim za sve apele razuma, oslobođena je u vreme kada su ljudi bili materijalno mnogo bolje stojeći i kada ih nije stalno proganjala avet ekonomske nesigurnosti. To dokazuje da se ove pojave ne mogu objasniti isključivo ekonomskim razlozima i da u podsvesti ljudi postoje skrivene sile koje se ne mogu logički shvatiti. To je religijski nagon koji i danas živi u ljudima, iako su se oblici vere promenili. Krstaški poklič „Bog to hoće!“ teško da bi izazvao odjek u današnjoj Evropi, ali još uvek postoje milioni ljudi koji su spremni na sve ako to nacija želi! Religijsko osećanje je poprimilo političke oblike, i politički čovek se danas suprotstavlja prirodnom čoveku isto onako neprijateljski kao što se čovek prošlih vekova, koji je bio u stisku crkvenog dogmatizma, suprotstavljao njemu.

Sama po sebi, masovna zabluda vernika bila bi prilično nevažna; ona uvek kopa po izvorima čudesnog i malo je sklona praktičnim razmatranjima. Ali interesi onih kojima ova zabluda služi kao sredstvo za postizanje cilja daleko su važniji, iako se u vrtlogu masovnih događaja njihovi tajni motivi uglavnom ne prepoznaju. I tu leži opasnost. Apsolutistički despot prošlih vremena mogao je da tvrdi da mu je vlast data milošću Božjom, ali su se posledice njegovih postupaka uvek obijale o njegovu sopstvenu glavu; jer je pred svetom njegovo ime moralo da pokrije sve, i pravo i krivo, pošto je njegova volja bila vrhovni zakon. Ali pod okriljem nacije sve se može sakriti. Nacionalna zastava pokriva svaku nepravdu, svaku nečovečnost, svaku laž, svako svetogrđe, svaki zločin. Kolektivna odgovornost nacije ubija osećaj za pravdu kod pojedinca i dovodi čoveka do tačke u kojoj žmuri pred učinjenom nepravdom; štaviše, ona mu se može učiniti i kao hvale vredno delo ako je počinjena u interesu nacije.

„A ideja nacije“, kaže indijski pesnik i filozof Tagora (Tagore), „jedan je od najmoćnijih anestetika koje je čovek ikada izmislio. Pod uticajem njegovih isparenja, ceo narod može da sprovede svoj sistematski program najotrovnijeg samoljublja, a da nije ni najmanje svestan njegove moralne izopačenosti – zapravo, osećajući opasno ogorčenost kada mu se na to ukaže.“ [7]

Tagora je naciju nazvao ’organizovanom sebičnošću’. Izraz je odlično izabran, ali ne smemo zaboraviti da je tu uvek reč o organizovanoj sebičnosti privilegovanih manjina koje se kriju iza skuta nacije, kriju iza lakovernosti masa. Govorimo o nacionalnim interesima, nacionalnom kapitalu, nacionalnim sferama interesa, nacionalnoj časti i nacionalnom duhu;ali zaboravljamo da se iza svega toga kriju prosto sebični interesi političara zaljubljenih u moć i biznismena zaljubljenih u novac, za koje je nacija zgodan paravan da od očiju sveta sakriju svoju ličnu pohlepu i svoje planove za sticanje političke moći.

Neočekivani razvoj kapitalističkog industrijalizma unapredio je mogućnost nacionalne masovne sugestije u meri o kojoj se ranije nije ni sanjalo. U modernim velikim gradovima i centrima industrijske aktivnosti žive, zbijeni jedni uz druge, milioni ljudi koji su, pod pritiskom radija, bioskopa, obrazovanja, stranaka i stotinu drugih sredstava, stalno duhovno i mentalno drilovani u određen, propisan stav i lišeni svog ličnog, nezavisnog života. U procesima kapitalističke džinovske industrije, rad je postao bezdušan i izgubio je za pojedinca kvalitet stvaralačke radosti. Postavši turobni cilj sam po sebi, on je degradirao čoveka u večnog galijota i opljačkao ga onoga što je najdragocenije — unutrašnje radosti obavljenog posla, stvaralačkog poriva ličnosti. Pojedinac se oseća samo kao beznačajan element jednog gigantskog mehanizma u čijoj tupoj monotonosti svaka lična nota izumire.Neočekivani razvoj kapitalističkog industrijalizma unapredio je mogućnost nacionalne masovne sugestije u meri o kojoj se ranije nije ni sanjalo. U modernim velikim gradovima i centrima industrijske aktivnosti žive, zbijeni, milioni ljudi koji pod pritiskom radija, bioskopa, obrazovanja, stranaka i stotinu drugih sredstava, stalno su duhovno i mentalno uvežbani u definitivan, propisan stav i lišeni ličnog, nezavisnog života. U procesima kapitalističke džinovske industrije, rad je postao bezdušan i izgubio je za pojedinca kvalitet stvaralačke radosti. Postavši turobni cilj sam po sebi, degradirao je čoveka u večnog roba galije i opljačkao ga onoga što je najdragocenije, unutrašnje radosti obavljenog rada, stvaralačkog poriva ličnosti. Pojedinac se oseća samo kao beznačajan element gigantskog mehanizma u čijoj tupoj monotonosti svaka lična nota izumire.

Dok je čovek pokoravao sile prirode, zaboravio je da svojim postupcima da etički sadržaj i da svoje mentalne tekovine učini korisnim zajednici. Sam je postao rob alata koji je stvorio. Upravo nas taj stalni, ogromni teret mašine opterećuje i pretvara naš život u pakao. Prestali smo da budemo ljudi i umesto toga postali smo profesionalci, poslovni ljudi, stranački ljudi. Da bismo sačuvali svoj „nacionalni individualitet“, bili smo primorani da uđemo u ludačku košulju nacije; naša čovečnost je otišla dođavola; naš odnos prema drugim narodima pretvoren je u sumnju i mržnju. Da bismo zaštitili naciju, iz godine u godinu žrtvujemo ogromne sume naših prihoda, dok narod tone u sve dublju i dublju bedu. Svaka zemlja podseća na naoružani logor i sa unutrašnjim strahom i smrtonosnom sumnjom posmatra svaki pokret svog suseda, ali je uvek spremna da učestvuje u zaveri protiv njega ili da se obogati na njegov račun. Stoga, ona uvek mora biti oprezna da poveri svoje poslove ljudima rastegljive savesti, jer samo oni imaju dobre izglede da se održe u večnim spletkama unutrašnje i spoljne politike. Sen-Simon je to jasno prepoznao kada je rekao: "Svaki narod koji krene u osvajanje primoran je da pusti na slobodu svoje najgore strasti, primoran je da da svoje najviše položaje ljudima nasilnog karaktera, onima koji pokazuju najviše lukavstva".

I svemu tome se dodaje stalni strah od rata, čije užasne posledice postaju svakim danom sve nezamislivije i strašnije. Čak ni naši ugovori o reciprocitetu i sporazumi sa drugim narodima ne donose nam olakšanje, jer su po pravilu sklopljeni sa očiglednim skrivenim motivima. Naša nacionalna politika je vođena najopasnijom sebičnošću i stoga nikada ne može dovesti do efikasnog slabljenja nacionalnih antagonizama, a kamoli do njihovog dugo željenog potpunog uklanjanja.

S druge strane, povećali smo i razvili naše tehničke sposobnosti do stepena koji deluje gotovo fantastično, a ipak čovek time nije postao bogatiji; naprotiv, postao je siromašniji. Čitava naša industrija je u stanju stalne nesigurnosti. I dok se milijarde bogatstva zločinački uništavaju kako bi se održale cene, u svakoj zemlji milioni ljudi žive u najstrašnijem siromaštvu ili bedno propadaju u svetu izobilja i takozvane „prekomerne proizvodnje“. Mašina, koja je trebalo da olakša ljudima rad, otežala ga je i postepeno je promenila samog svog pronalazača u mašinu koja se mora prilagoditi svakom pokretu čeličnih zupčanika i poluga. I baš kao što izračunavaju kapacitet čudesnog mehanizma do najsitnijeg dela, tako izračunavaju i snagu mišića i nerava živih proizvođača pomoću određenih naučnih metoda i neće shvatiti da ga time lišavaju duše i najdublje skrnave njegovu čovečnost. Sve više smo potpali pod dominaciju mehanike i žrtvovali živu čovečnost mrtvom ritmu mašine, a da većina nas nije ni svesna monstruoznosti postupka. Stoga se često takvim stvarima bavimo ravnodušno i hladnokrvno kao da se bavimo mrtvim stvarima, a ne sudbinama ljudi.

Da bismo održali ovo stanje stvari, sva naša dostignuća u nauci i tehnologiji koristimo za organizovano masovno ubistvo; obrazujemo našu omladinu u uniformisane ubice, predajemo ljude bezdušnoj tiraniji birokratije, stavljamo ljude od kolevke do groba pod policijski nadzor, podižemo svuda zatvore i kazneno-popravne ustanove i ispunjavamo svaku zemlju čitavim armijama doušnika i špijuna. Zar takav „red“, iz čije zaražene utrobe se rađaju večno brutalna moć, nepravda, laži, zločin i moralna trulež – poput otrovnih klica razornih pošasti – ne bi trebalo da postepeno ubedi čak i konzervativne umove da je to red koji je preskupo kupljen?

Razvoj tehnologije na račun ljudske ličnosti, a posebno fatalistička pokornost kojom se velika većina predaje ovom stanju, razlog je zašto je želja za slobodom danas manje živa među ljudima i zašto je kod mnogih od njih potpuno ustupila mesto želji za ekonomskom sigurnošću. Ovaj fenomen ne mora da deluje tako čudno, jer je cela naša evolucija dostigla fazu u kojoj je skoro svaki čovek ili vladar ili se nad njim vlada; ponekad je i jedno i drugo. Ovim je stav zavisnosti znatno ojačan, jer istinski slobodan čovek ne voli da igra ulogu ni vladara ni onog nad kojim se vlada. On je, pre svega, zaokupljen time da svoje unutrašnje vrednosti i lične snage učini delotvornim na način koji mu omogućava da koristi sopstveni sud u svim poslovima i da bude nezavisan u delovanju. Stalno tutorstvo nad našim delovanjem i razmišljanjem učinilo nas je slabim i neodgovornim; otuda stalni vapaj za snažnim čovekom koji će okončati našu nevolju. Ovaj poziv za diktatorom nije znak snage, već dokaz unutrašnjeg nedostatka sigurnosti i slabosti, čak i ako oni koji ga izgovaraju iskreno pokušavaju da sebi daju privid odlučnosti. Ono što čoveku najviše nedostaje, to najviše i želi. Kada se čovek oseća slabim, on traži spas u tuđoj snazi; kada je neko kukavica ili previše plašljiv da pokrene sopstvene ruke za kovanje sopstvene sudbine, on je poverava drugome. Koliko je samo Zajme bio u pravu kada je rekao: „Nacija koju može spasiti samo jedan čovek, i koja želi da bude spasena na taj način, zaslužuje bičevanje!“

Ne, put ka ozdravljenju može ležati samo u pravcu slobode, jer se svaka diktatura zasniva na ekstremnom stavu zavisnosti koji nikada ne može doprineti oslobođenju. Čak i kada se diktatura smatra samo prelaznim stanjem neophodnim za postizanje željenog cilja, praktično delovanje njenih vođa — čak i ako zaista imaju iskrenu nameru da služe narodnoj stvari — uvek ih udaljava od njihovog prvobitnog cilja; ne samo zato što svaka privremena vlada, kako Prudon kaže, uvek teži da se učini trajnom, već najviše zato što je svaka moć po svojoj prirodi nestvaralačka i stoga podstiče na zloupotrebu. Može se pomisliti da se moć koristi kao sredstvo za postizanje cilja, ali samo sredstvo uskoro prerasta u sebičan cilj pred kojim svi ostali nestaju. Upravo zato što je moć neplodna i ne može sama da rodi ništa stvaralačko, ona je primorana da u svoju službu uvuče kreativne snage društva. Primorana je da obuče lažno ruho kako bi sakrila sopstvenu slabost, a ta okolnost zavodi njene vođe u lažna obećanja i svesnu obmanu. Težeći da stvaralačku snagu zajednice učini potčinjenom njenim posebnim ciljevima, ona ubija najdublje korene te snage i guši izvore svake kreativne aktivnosti koja, iako pozdravlja podsticaj, nikada ne trpi prisilu.

Narod se ne može osloboditi potčinjavanjem nekoj novoj i većoj moći i time iznova ostati u začaranom krugu gluposti. Svaki oblik zavisnosti neizbežno vodi novom sistemu ropstva – diktaturi više nego bilo kom drugom obliku vladavine, jer ona nasilno potiskuje svaki negativan sud o aktivnosti svojih vođa i tako unapred sprečava svako bolje razumevanje. Svako stanje zavisnosti, međutim, ima svoje korene u čovekovoj religioznoj svesti i osakaćuje njegove stvaralačke snage, koje se mogu pravilno razvijati samo u slobodi. Čitava ljudska istorija do sada je bila stalna borba između kulturnih, stvaralačkih snaga društva i težnji ka moći određenih kasta čije vođe postavljaju određene granice kulturnim naporima, ili su barem pokušavali da to učine; kultura daje čoveku svest o njegovoj čovečnosti i stvaralačkoj snazi, ali vlast produbljuje u njemu osećaj zavisnosti i ropske okovanosti.

Neophodno je osloboditi čoveka od prokletstva moći, od kanibalizma eksploatacije, kako bi se u njemu oslobodile one stvaralačke snage koje njegovom životu mogu stalno davati novi smisao. Vlast degradira čoveka u mrtav deo mašine koju pokreće viša volja. Kultura ga čini gospodarem i graditeljem sopstvene sudbine i produbljuje u njemu onaj osećaj zajedništva iz kojeg se rađa sve veliko. Oslobođenje čoveka od organizovane sile države i uskog ropstva nacije je početak novog čovečanstva, koje oseća kako mu krila rastu u slobodi i pronalazi svoju snagu u zajednici. Lao Ceova blaga mudrost važi i za budućnost:

„Onaj ko upravlja ljudima u skladu sa Taoom,
ne služi se silom oružja da bi vladao svetom.
Jer, sila izaziva silu.
Tamo gde vojska prođe, raste samo trnje,
a posle rata slede godine gladi.

Dobar čovek čini ono što mora, i na tome staje.
On ne pribegava sili.
On dela, ali se ne hvali.
On dela, ali ne trijumfuje.
On dela, ali se ne ponosi.
On dela, jer nema drugog izbora.
On dela, ali ne teži moći.

Kada stvari dosegnu svoj vrhunac, započinje njihov pad.
Sve što je izvan Taoa, ubrzo nestaje. ” [8]

 

[1] Jean Martet, Clémenceau Speaks [Klemanso govori], Berlin, 1930, str. 151.

[2] Il Popolo d’Italia, 6. april 1920.

[3] Ovde pratimo izveštaje sa Kongresa objavljene u listu Deutsche Allgemeine Zeitung, večernje izdanje od 21. oktobra 1931.

[4] Značenje poslednje rečenice u nemačkom originalu prilično je nejasno. — Prim. engleskog prevodioca.

[5] „Compulsion and Consent” [Prisila i pristanak], u fašističkom časopisu Gerarchia, april 1922.

[6] Evo jednog malog primerka među hiljadama sličnih:

„Postoje dve vrste antisemitizma, viši i niži. Prvi je intelektualni, humani, deluje kao palijativ i sastoji se u donošenju zakona koji ograničavaju jevrejsku sferu uticaja. Ovi zakoni omogućavaju Jevrejima i nejevrejima da žive zajedno. Takve mere se mogu uporediti sa daskom koja se vezuje za rogove stoke kako ne bi povredila druge. — Postoji i druga vrsta antisemitizma, koja se sastoji u tome da nejevreji, nakon što dostignu granicu bola, siromaštva i strpljenja, jednostavno poubijaju Jevreje. Ovaj antisemitizam može biti strašan, ali su njegove posledice blagoslovene. On jednostavno preseče čvor jevrejskog pitanja uništavanjem svega što je jevrejsko. On uvek dolazi odozdo, iz narodnih masa, ali je dat odozgo, od samog Boga, i njegovo delovanje ima ogromnu snagu prirodne sile čiju tajnu još nismo odgonetnuli.” Marianne Obuchow, Die Internationale Pest [Međunarodna kuga], Berlin, str. 22.

[7] Rabindranat Tagore, Nationalism [Nacionalizam], Njujork, 1917, str. 57.[52] Jean Martet, Clémenceau Speaks. Berlin, 1930, p. 151.

[8] Lao Ce, Tao Te Đing, preveo Radosav Pušić (Beograd: Esotheria, 2001), 30. poglavlje.

Izvor: link