Često se govori kako anarhisti žive u svetu snova koji tek treba da dođu i da ne vide ono što se dešava danas. Vidimo mi to i te kako dobro, i to u pravim bojama — i upravo nas to tera da sasečemo predrasude koje nas okružuju.— Petar Kropotkin, Anarhizam: njegova filozofija i ideal (1898)
1. San o harmoničnom društvu
Utopija je specifičan način zamišljanja društvenih aktivnosti suprotstavljen prevlađujućoj realnosti i stoga, radikalno kritičan. Ne radi se samo o srećnoj viziji blaženog načina života predstavljanoj u vidu ideala. Utopijsko je, kako je govorio Herbert Markuze, „sve ono čemu moć vladajućih društava zabranjuje da izađe na svetlost dana”. Karl Manhajm je u svom uticajnom delu Ideologija i utopija smatrao utopijskom svaku misao koja dovodi u pitanje uspostavljeni poredak i podstiče na pobunu. Odnosno, „utopijama ćemo nazvati samo one orijentacije koje prevazilazeći stvarnost prelaze na plan prakse i teže da delimično ili potpuno unište poredak stvari koji postoji u određenom vremenu”. Utopije manifestuju težnje, ideale i sisteme vrednosti velikih društvenih pokreta; one su, dakle, koherentne i strukturirane globalne vizije sveta i predstavljaju duboke potrebe jedne epohe. Od 1750. godine, kada je objavljena knjiga *Godina 2440. San kao nijedan drugi*, prosvećenog buntovnika Luja Sebastijena Mersijea, utopije su prestale da budu „nepostojeća mesta” i nemoguće izmišljotine, pošto su one zaista mogle da se ostvare, makar u vekovima koji dolaze. U tom smislu, mi radije govorimo o idealu, ili jednostavno o „ideji”, kako su to činili španski anarhisti. I dodajemo da, kada subjektivni i objektivni uslovi za ostvarenje slobodnog društva ne deluju dostižni, kada materijalne i intelektualne snage sposobne da postignu duboku društvenu promenu nisu u dovoljnoj meri prisutne, kada nijedan verodostojan revolucionarni projekat nije izvodljiv, radikalno poricanje postojećeg poprima utopijske konotacije. Utopijska odnosno romantična dimenzija kritičke misli — pomenuti ideal, anarhija — spasava pobunjenike od malodušnosti, prenoseći želju za životom bez ograničenja na teren mašte i sna, u iščekivanju povoljnog trenutka za njeno ostvarenje. Utopijska klima oslobađa od beznađa, budući da održava čežnju za savršenim društvom i pokreće volju za promenom. U slobodarskom slučaju, više nego u bilo kom drugom, utopija tada nije ništa drugo do propagandno oruđe koje daje primer očekivanog budućeg oslobođenja kojima se mobilišu podjarmljene mase. Daleko od toga da je utopija beg iz istorije u fantaziju - ona je, rečima Viktora Igoa, „istina sutrašnjice”, nešto nadohvat ruke, čista anticipacija. Slobodarska utopija, u svojoj težnji da dokaže sposobnost današnjih muškaraca i žena da žive racionalno u zajednici, bez zakona i propisa, bez šefova i imovine, deo je društvene borbe: ona odražava egalitarne i bratske težnje najradikalnijih frakcija potlačenih klasa. Ona je, kao ostvariv ideal, zapravo program.
2. Svetla utopije
Anarhizam je pogled na svet duboko ukorenjen u radikalnim društvenim i političkim tradicijama univerzalne kulture, posebno onim koje su se zalagale za neposredno vršenje narodnog suvereniteta i odbacivale svaki oblik ugnjetavanja. Kritike autoriteta i svakog oblika izdvojene moći mogu se naći kod grčkih i kineskih filozofa, jedinstvenih ličnosti poput Rablea i La Boesija, prosvetiteljskih mislilaca i socijalista iz 19. veka. Isto tako, radikalne frakcije koje su zagovarale slobodu i jednakost bile su prisutne u pobunama, ustancima i revolucijama kroz istoriju.
Međutim, anarhizam, kakvim ga danas razumemo, nije stekao minimalnu doktrinarnu koherentnost sve do spajanja antiautoritarne društvene kritike sa federalizmom i klasnom borbom, što se dogodilo unutar Međunarodnog udruženja radnika i radnica (Prva internacionala - prim.prev). Odbijanjem političkog delovanja unutar buržoaskih institucija i zagovaranjem ukidanja kapitalizma i države kao svog neposrednog cilja, anarhizam se čvrsto pozicionirao u domenu opipljive stvarnosti. Međutim, na teorijskom nivou, tek je trebalo objasniti opšte konstitutivne karakteristike društva koje bi proisteklo iz revolucionarne klasne borbe – što su bili osnovni elementi za ideološko rastakanje kapitalističkih iluzija.
Internacionalista i Bakunjinov prijatelj, Džejms Gijom, prepoznao je ovu potrebu kada je u članku pod naslovom „Društvena komuna“, objavljenom 1871. godine, skicirao šta bi bila „komuna neposredno nakon društvene revolucije, tokom prelaznog perioda u kojem će biti neophodno graditi socijalizam sa ljudima i alatkama današnjice“. Nakon ovog prvog koraka, ostao je zadatak da se „nacrta slika društva kakvo bi ono izgledalo u budućnosti, sa individualnom slobodom koja se anarhično kreće unutar društvene zajednice i proizvodi harmoniju“, što je Žozef Dežak pokušao da uradi 1858. godine sa svojim Humanisferom, prvom čisto anarhističkom utopijom. Ukratko, ono što je nedostajalo bio je nacrt emancipovanog društva koje bi moglo da funkcioniše na osnovu harmonije interesa i slobodnog učešća u zajedničkim dužnostima, bez bogova i gospodara; društva koje je krajnji proizvod revolucionarnog procesa. Dakle, nedostajala je uverljiva formulacija slobodarskog ideala, makar i u obliku fikcije. Posledično, anarhizam se orijentisao ka antiburžoaskoj utopiji. Nasuprot marksizmu, anarhizam je tvrdio da je ljudsko ponašanje više determinisano idealom nego istorijskom nužnošću koju definišu stručnjaci u toj oblasti. Sa izuzetkom prošlih događaja, koje je trebalo uzeti u obzir, sutrašnji dan je generalno imao veću težinu od jučerašnjeg.
3. Utopija, sreća i razum
Represija nad Parisom komunom i drugim revolucionarnim pokušajima, praćena potonjim progonom Internacionale u romanskim zemljama i demobilizacijom potlačenih masa, dovela je do podele unutar anarhističkog pokreta oko pitanja organizacije, nasilja, legalnosti, komunizma, pa čak i same civilizacije. Na Međunarodnom kongresu u Londonu (1881), većina se opredelila za nestabilne grupe afiniteta i „propagandu delom“. Kontradikcije između sredstava i ciljeva, između svakodnevnih borbi i krajnjih ishoda, između pragmatizma i utopije, izazvale su burne debate i glasna izopštenja.
Stepen razmimoilaženja bio je toliki da je generisao talas publikacija o anarhizmu i slobodarskom komunizmu, pri čemu je ovaj potonji postao dominantna tendencija. Ugledni autori kao što su Eriko Malatesta, Elize Rekli, Petar Kropotkin, Žan Grav, Šarl Malato, Sebastijen For, Anselmo Lorenco i drugi, uhvatili su se u koštac sa pitanjem uspostavljanja društva slobodnih i jednakih muškaraca i žena iz perspektive politike, moderne nauke, prava, obrazovanja, filozofije i svih drugih uglova, dokazujući racionalnu, progresivnu i savršeno izvodljivu prirodu društvenog modela koji su zagovarali.
U svom pamfletu iz 1895. godine, „Anarhija“, Elize Rekli je odbacio etiketu „utopijskog“: „San o svetskoj slobodi više nije čisto filozofska ili književna utopija. On je postao praktičan cilj kojem aktivno teže mase ljudi ujedinjene u odlučnoj potrazi za rađanjem društva u kojem više nema gospodara, nema zvaničnih čuvara javnog morala, nema tamničara, mučitelja i dželata, nema bogatih ni siromašnih. Umesto toga, postojaće samo braća koja dele svoj svagdašnji hleb, koja imaju jednaka prava i koja koegzistiraju u miru i iskrenom jedinstvu, zasnovanom ne na pokoravanju zakonu, uvek praćenom strašnim pretnjama, već na uzajamnom poštovanju zajedničkih interesa i na naučnom proučavanju prirodnih zakona.“
Anselmo Lorenco će kasnije izraziti isto osećanje: „Mi smo anarhisti, ali nismo utopisti [...] odbacujemo onaj maštoviti futurizam koji društvu budućnosti želi dati izvesnu sličnost sa religijskim predstavama raja“ (Acracia, 1908). Kropotkin je u knjizi Osvajanje hleba (The Conquest of Bread) i u različitim člancima u časopisu The Nineteenth Century pokušao da dokaže da su materijali i ideje neophodni za izgradnju anarhije već prisutni u savremenom društvu, i verovao je da „utopijske ideale treba primeniti samo na društvene koncepte zasnovane isključivo na onome što pisac sa teorijske tačke gledišta smatra 'poželjnim'; nikada ih ne treba primenjivati na koncepte zasnovane na posmatranju onoga što se već razvija u društvu. U tom slučaju, prelazimo sa utopijskog predviđanja na nauku...“
Bilo je jasno da su anarhistički pisci pežorativno označavali utopijskim različita maštarenja o savršenim rajevima i futurističkim zlatnim dobima, ali, kao pažljivi čitaoci Furijea, nisu se ustručavali od upotrebe književnih formula koje su se graničile sa idiličnim.
4. Zlatno doba je u budućnosti
Đovani Rosi je 1878. godine objavio roman Socijalistička komuna u Italiji, čije su ga kritike institucija, porodice i religije odvele u zatvor. On je pokušao da pokaže kako se jedno bedno mesto može transformisati u uzornu zajednicu bez pribegavanja autoritetu, imovini ili zakonu, a sve to zahvaljujući organizovanom radu, sveobuhvatnom obrazovanju i bliskom zajedničkom životu. Internacionalista Andrea Kosta poslao je 1880. godine u štampu kratku priču pod naslovom „San“, u kojoj se on sam budi godinama kasnije u svom rodnom gradu, potpuno transformisanom zahvaljujući „velikoj međunarodnoj revoluciji“.
Književni mehanizam sna, koji je patentirao Tomas Mor, ponovo će biti upotrebljen u čuvenoj autoritarnoj utopiji Edvarda Belamija Pogled unazad: 2000–1887, kao i, sa potpuno suprotne strane, u delu Vilijama Morisa Vesti iz Nigdine, najuticajnijem utopijskom romanu te epohe. Moris nije bio anarhista, iako je bio Kropotkinov prijatelj, ali se s obzirom na sadržaj njegova utopija svakako može opisati kao slobodarska. Rikardo Flores Magon će takođe napisati „Pedrov san“.
Inicijacijsko putovanje je metod koji su koristile prve španske slobodarske utopije. U delu ¡Pensativo!, Huan Serano Oteiza pripoveda o poseti gradu koji je reorganizovan u slobodi zahvaljujući pronicljivim savetima jednog obrazovanog čoveka. Kao što se i moglo očekivati od autora koji je zagovarao legalnost, masovnu organizaciju i sveobuhvatno obrazovanje, promena se odvija mirno. Međutim, u delu Rikarda Melje Nova utopija (1890), ona je „proizvod dubokog društvenog prevrata“. Druge priče smeštaju svoje utopijske zajednice na Severni pol (Luiz Mišel u svom romanu Novi svet) ili u guste džungle Brazila (Visente Kareras u priči „Akraciopolis“), ali je najuobičajeniji pristup opis brodoloma pored nekog ostrva, kao što je to slučaj u katalonskoj priči Đuzepa Ljunasa i Puhalsa „Amorija“, u komunističkoj fantaziji Žana Grava „Slobodna zemlja“, ili u „Mirnima“ individualiste Hana Rajnera.
Međunarodni kongres u Amsterdamu, održan 1907. godine, istakao je prevagu sindikalističke taktike unutar slobodarskih krugova, što je uticalo i na utopijske ideale. Najočigledniji primer je roman Emila Pužea i Emila Patoa Kako ćemo izvesti revoluciju, prva sindikalistička utopija, objavljena 1909. godine sa predgovorom Kropotkina koji je pozivao na razmišljanje o velikim problemima sa kojima će se revolucionari suočiti. Ipak, većina utopijskih ideala sledila je kako put individualizma – koji se više bavio promenom pojedinca, ukidanjem braka i povratkom zemlji – tako i put anarhističkog komunizma, koji je bio više zainteresovan za ukidanje novca i „eksproprijaciju od strane masa“. Bilo je i onih koji su verovali u ekstremnu spontanost, smatrajući bilo kakvog planiranje nedopustivom manifestacijom autoritarnosti. Pored pomenutih dela Grava i Rajnera, istakla su se i ona koja je u Argentini objavio Hoakin Aleho Falkone, pod pseudonimom Pjer Kirul: Na putu anarhije, koji zagovara nasilan povratak prirodi, i Američki anarhistički grad, sa urbanom kritikom kakvu nismo čitali još od Morisovih Vesti iz Nigdine. Kirulova poruka je upozoravala na opasnost od preživljavanja postojećih oblika proizvodnje i urbanih aglomeracija koje su im inherentne:
„Ni pod kojim uslovima ne smemo zamišljati novo društvo izliveno u kalupu sadašnjeg. Sve što postoji mora biti zamenjeno nečim racionalnijim i u skladu sa stvarnim ljudskim potrebama i težnjama [...] Anarhistički ideal sastoji se od malih grupa racionalnih bića koja kroz udruživanje sa svojim bližnjima traže sredstva za postizanje maksimalnog blagostanja uz minimalni individualni napor i široku, neograničenu slobodu.“
5. Konkretna utopija
Slika ne bi bila potpuna ako bismo zanemarili pokušaje da se utopija realizuje unutar klasnog društva, što je predlagao eksperimentalni pokret. To uključuje ne samo pokušaje potpunog izdvajanja iz kapitalističke civilizacije, već i projekte gradova-vrtova koje je teorijski uobličio Ebenizer Hauard, kooperativne radionice, bezkamatne zajmove i skice pravične razmene. Njegovi zagovornici su verovali da društvo može početi da se menja bez čekanja na povoljne okolnosti, odnosno približavanjem željenom modelu društva u manjem obimu. Cilj je bio da se kroz „konkretne utopije“ dokaže da je drugačiji način života moguć u bilo kom trenutku, drugim rečima, da je anarhistički ideal direktno ostvariv. Iz ove perspektive, komunalna iskustva mogla bi biti najbolja oruđa za društvenu transformaciju.
Takvi eksperimenti, promenljivog uspeha, bili su brojni u Americi. U delu Čovek i Zemlja, Rekli se osvrnuo na „delo direktnog iskustva manifestovano kroz osnivanje slobodarskih i komunističkih kolonija: to su mali pokušaji koje čovek može uporediti sa laboratorijskim eksperimentima hemičara i inženjera. Ovi ogledi sa modelima komuna imaju fundamentalnu manu što su izgrađeni van običnih uslova života, to jest daleko od gradova gde se ljudi mešaju, gde se rađaju ideje, gde se intelekt obnavlja. Pa ipak, mnogi takvi poduhvati mogu se navesti kao potpuno uspešni.“
Kropotkin se dopisivao sa nekim sledbenicima koji su osnovali koloniju u Škotskoj, pri čemu je izrazio žaljenje što vidi svoje prijatelje kako se povlače iz propagandnog rada i krajnje emancipacije da bi se u potpunosti posvetili eksperimentima koji su možda osuđeni na propast i koji bi mogli dovesti do potpunog razočaranja. Uprkos tome, ponudio je praktične savete za uspešan početak tog poduhvata i za izbegavanje uobičajenih opasnosti koje vrebaju komune.
Eksperimentalni anarhizam, izrazito orijentisan na sadašnjost, s druge strane se oslanjao na ponovno otkrivanje prošlosti. Njegova najdirektnija referentna tačka bile su srednjovekovne seoske zajednice, istorijski fenomen koji su isticali Rekli, Kropotkin i Rosi. Najpoznatiji eksperiment „praktičnog socijalizma“ bila je nesumnjivo „La Čečilija“ (La Cecilia), kolonija koju je 1890. godine osnovao Đovani Rosi u Brazilu, materijalno uspešna, ali osujećena u svom zajedničkom cilju slobodne ljubavi. Uoči Nemačke revolucije, Gustav Landauer je branio kooperativni eksperiment kao revolucionarnu taktiku: revolucija je morala da pokaže svoju konstruktivnu stranu, nudeći socijalističke kontra-modele. Ukratko, na ovaj ili onaj način, komunalni eksperimenti nikada nisu prestali, a 1932. godine individualista Emil Arman dokumentovao ih je u knjizi eksplicitno naslovljenoj Načini zajedničkog života bez države i autoriteta: Seksualna i ekonomska iskustva kroz istoriju.
6. Kraj utopije
Kada se revolucionarne mogućnosti jedne epohe materijalizuju, utopija gubi svoj razlog postojanja. Stvarnost će je prevazići kako u nadi, tako i u razočaranju. Ruska revolucija je u svojim ranim fazama iznedrila različite eksperimente, kao i nekoliko utopijskih vizija, od kojih je jedna od prvih bila vizija braće Gordin [Abbe i Volfa] - Zašto? ili Kako je seljak dospeo u zemlju anarhije. Ona je verovatno inspirisala delo Putovanje mog brata Alekseja u zemlju seljačke utopije, delo fikcije koje se suprotstavljalo industrijskom razvoju koji su promovisali boljševici, a što je u Staljinovo vreme dovelo do toga da njen autor, Aleksandar Čajanov, bude optužen za zaveru i pogubljen.
Degeneracija revolucije u pakao pod kontrolom države proizvela je prvu distopiju, Mi, antiutopiju kojoj njen autor Jevgenij Zamjatin nikada nije dao naslov, a koja je stekla popularnost tek nakon objavljivanja u Francuskoj 1929. godine. Tokom međuratnog perioda pisane su prilično optimistične slobodarske utopije, poput dela Moj komunizam: Univerzalna sreća Sebastijena Fora, što je predstavljalo apsolutnu afirmaciju pojedinca iznad bilo kakve ugovorne obaveze, koji dobrovoljno deli sve sa zajednicom – što je bio prigodan kontrapunkt autoritarnoj socijalističkoj ideologiji. Pisana su i druga dela naturalističkog usmerenja. Albano Rosel u delu U zemlji Makrobije (mesto koje pominje Herodot), opisuje ruralnu Arkadiju gde je prvobitni sukob između pojedinca i društva (kao i između civilizacije i prirode) razrešen. Društvo prirodno dobrih vegetarijanaca daje slobodu svojim primitivnim instinktima sa najboljim mogućim rezultatima. Rosel je sledio put koji su utrli naturisti poput Henrija Zislija, što je struja koja je iznedrila i roman Brodolomci (Los Náufragos) Adrijana del Valjea, a koja je dvadesetih godina prošlog veka ostavila trajan trag na španske anarhiste. Dežakov Humanisfer preveden je na španski jezik.
U narednoj deceniji, tačnije tokom perioda koji je prethodio Španskoj revoluciji, utopijska dimenzija je naglo ustupila mesto stvarnosti: uslovi za materijalizaciju utopije su se približavali, a anarhizam je postajao sve mesijanskiji. Trenutak istine je stigao, i proletarijat se spremao da izađe na ulice i ostvari pobedu koju im niko ne može oduzeti. Kada čovek veruje da je na pragu anarhije, konstruktivne snage koje bi obezbedile novi revolucionarni poredak postaju važnije, a one se pojašnjavaju u objašnjavajućim pamfletima. Shodno tome, Iginio Noha Ruiz se u potpunosti fokusirao na novu društvenu organizaciju; Pjer Besnar na ulogu sindikata i pravilnu upotrebu tehničkih veština; Federiko Urales na slobodne opštine; Isak Puente na strukturiranje slobodarskog komunizma; Bruno Ljado na njegove osnovne i srednje slojeve; Rafael Ordonjez na ljubavne odnose u komunističkom društvu, itd. Samo se jedan autor, Alfonso Martinez Rizo, usudio da piše utopijske vizije. On je 1933. godine objavio delo 1945: Dolazak slobodarskog komunizma, odsanjanu godinu u kojoj se pokazalo da je taj srećni događaj revolucija gotovo bez ikakvog nasilja, zahvaljujući dugoj i efikasnoj sindikalnoj pripremi.
Katastrofalan ishod Španskog građanskog rata, slom međunarodnog slobodarskog pokreta pred naletom totalitarizma i Drugi svetski rat ugasili su utopijski plamen. Od tada će ova vrsta literature izgubiti sve svoje čitaoce. Vera u napredak buntovnog duha, u rastući dah slobode, ili poverenje u neizbežno oslobađanje društvenih snaga, više nisu odjekivali u svetu poraženih ideala, sa sahranjenom maštom okrenutom ka neposrednom. Džordž Orvelova distopija 1984, koja se vrti oko potpune kontrole ljudskog uma od strane totalitarne države u rukama jedne partije, mogla bi biti najprikladniji rekvijem za smrt utopije. Međutim, Marija Luiza Berneri, čiju preranu smrt nikada nećemo dovoljno ožaliti, izabrala je da napiše Putovanje kroz utopiju, verujući da bi u beznadežnom dobu „bila zdrava vežba da skrenemo pogled nazad na one koji su sanjali o utopijama i odbacivali sve što nije zadovoljavalo njihov ideal savršenstva“.
7. Prezrena utopija
Disreditovanje državnog kapitalizma staljinističkih korena, katastrofalni efekti nauke i tehnologije u službi industrije i moći, zajedno sa terminalnom implozijom globalizovanog kapitalizma, potpuno su delegitimisali kako doktrine komunističke orijentacije, tako i građanske i neoliberalne ideologije, donoseći svet sličniji distopijama. Ideja progresa je završena: budućnost će biti gora. Današnji distopičari – ako uopšte postoje – čine se kao najpronicljiviji realisti.
Izumiranje utopijske dimenzije nesumnjivo ukazuje na dezorijentaciju anarhističke misli pred katastrofalnim postupcima njenih zvaničnih predstavnika tokom Španske revolucije, dezorijentaciju koja se proširila pred novim, složenim i teško razmrsivim poretkom. Čini se da je samu ideju socijalne revolucije, koju su tokom svog egzila odbacile ličnosti poput Garsije Prade, Santiljana, Horasija Prieta, Fidela Miroa, Sušija, Levala, Ridigera, Rokera i drugih, odbacio i deo slobodarskog pokreta u korist ćorsokaka politika identiteta.
Ovo su loša vremena za milenarističke ideale, s obzirom na gotovo neograničeno naoružavanje koje države mogu postići i njihove ogromne represivne kapacitete; ali istorija je stigla do lažnog zaključka. Kao što je Žerom Baše rekao povodom zapatističkog pokreta: „Vreme je da ponovo otvorimo budućnost... utopijski impuls je neophodan.“ Ostaje nada da će nastupajući slom poretka i povlačenje mehanizama kontrole ostaviti iza sebe deregulisane prostore u kojima će nužnost da nametne oblik društvene samoorganizacije uravnotežen sa prirodom i izvan manihejskog spektakla politike i globalnog tržišta. Ovakav prekid u vremenskom kontinuitetu mogao bi postati utopijski trenutak i zaustaviti marš ka katastrofi. Pod određenim uslovima ostavljanja na miru – u trenutku poput pomenutog – krizi se može suprotstaviti putem razvijanjem autonomnih prostora, to jest nezavisnih i samoupravnih prostora, gde se ekonomija i politika mogu rastvoriti kao odvojene aktivnosti ili, drugim rečima, njihovim ponovnim uspostavljanjem na osnovu upotrebne vrednosti, poput javnog trga i direktne demokratije baznih skupština i saveta, nečega što je pobedonosna Vlast verovala da je zauvek prevazišla svojim pobedama.
Izvor: link