Kako?
I
Želimo da pobedimo. Moramo da pobedimo. Mi, večiti gubitnici, želimo i moramo da pobedimo.
Šta želimo da dobijemo? Želimo da dobijemo mnogo toga, čitav niz pojedinačnih borbi. Želimo da se otarasimo Trampa, Mileja, Starmera, Makrona. Želimo da ukinemo ICE, da se oslobodimo imigracionih kontrola svuda. Da zaustavimo nasilje nad ženama. Da zaustavimo rastuću moć gospodara rata širom sveta. Da zaustavimo uspon ekstremne desnice. Da zaustavimo fosilna goriva i globalno zagrevanje. Da zaustavimo iskorenjivanje kritičke misli na univerzitetima. U nekim borbama pobeđujemo, u nekim gubimo, i to je važno. Ništa od ovoga što kažem ne treba shvatiti kao kritiku nužne usitnjenosti borbi. Neke od ovih stvari mogu se postići unutar kapitalizma. Ali znamo da to nije dovoljno.
Nije dovoljno jer agresije ne prestaju. Sjajno je dobiti bitku, ali pritisci će nastaviti da dolaze. Živimo u društvu zasnovanom na stalno jačajućoj agresiji novca protiv života.
I osećamo se zarobljeno. Osećamo da nas guraju sve bliže i bliže ponoru, ka katastrofi ako ne i izumiranju. Postoji osećaj hitnosti, kraja, završnice čovečanstva.
Upravo u ovom trenutku kada se sve pogoršava, moramo da podignemo ulog. Moramo da se vratimo revoluciji. Otpor da, pobuna da, naravno. Zapatisti su u pravu što se fokusiraju na otpor i pobunu. Ali ne zaboravimo drugu reč: revolucija.
Ludilo. Izađite na ulicu nakon što se ovo predavanje završi i pokušajte da zamislite revoluciju u svom gradu. Ludilo, ali možda neophodno ludilo. Ovaj govor je poziv da mi se pridružite u mom ludilu.
II
Osećamo se zarobljenima jer jesmo zarobljeni. Svako društvo je sistem društvene kohezije ili stapanja, u kome postoje ustaljeni obrasci međusobnog odnosa. U današnjem društvu ti obrasci su oblikovani pre svega činjenicom da se naše stvaralačke aktivnosti međusobno povezuju kroz razmenu roba, kako to Marks pokazuje. Odatle on izvodi posledice ovog osnovnog odnosa analizirajući forme koje razmena roba rađa. Robni odnos vodi razvoju i dominaciji novca, pretvaranju ljudske delatnosti u apstraktni ili otuđeni rad, razbijanju zajednica i oblikovanju apstraktnog pojedinca, usponu i dominaciji kapitala koji svoje bogatstvo i moć crpi iz eksploatacije rada, i tako dalje.
Ovo društvo karakteriše izuzetna neprozirnost; društveni odnosi su pretvoreni u stvar. Način na koji se odnosimo jedni prema drugima zaleđen je u izvesne društvene forme koje izgledaju nepovezane i večne. Kapitalizam je poput lavirinta, lanac formi koje vode jedna od druge i drže nas u ustaljenim obrascima delatnosti i društvene reprodukcije. Totalitet naizgled odvojenih formi usmeren je na to da nas obaveže da svoje živote pretvorimo u rad, čudnu delatnost lišenu svakog smisla osim potrebe da proizvodi profit koji drugi mogu da akumuliraju.
Te forme – rad, novac, država, kapital itd. – podstiču nezapamćenu kreativnost, ali je ta kreativnost izopačena kroz robno novčanu formu sa njenim nezasitnim nagonom za profitom, i proizvodi ogromne teškoće i duboko razaranje preduslova života. Uzmimo internet ili smartfon ili veštačku inteligenciju: izuzetne proizvode ljudske kreativnosti, ali budući da su zahvaćeni težnjom za profitom, nisu ono što su mogli biti i ostavljaju za sobom trag eksploatacije, izobličenja i razaranja.
U Marksovoj analizi fokus nije na tome ko ili šta, već na tome kako. Kako se odnosimo jedni prema drugima? Kako stupamo u interakciju? To je možda centralna poenta onoga što želim da kažem.
Ali to „kako“ postoji u obliku neospornih „šta“. Rad (apstraktni ili otuđeni rad) je prosto stvar koju moramo da radimo, a ne osoben oblik naše ljudske delatnosti. Novac je stvar koju ili posedujemo ili ne posedujemo, a ne čudan, dehumanizujući način odnosa prema drugim ljudima.
Fetišizacija ili opredmećivanje je proces pretvaranja u „nešto“. To je i proces pretvaranja u „ko“. Razmena roba razbija zajedničko „mi“ na niz apstraktno identifikovanih „ja“: vlasnike roba koje se razmenjuju, bez istorije, bez pamćenja, bez snova.
III
Nalazimo se unutar društvenih formi postojećeg sistema društvene kohezije. To su oblici koji identifikuju i definišu, koji obuzdavaju našu aktivnost u okviru određenih obrazaca ponašanja. Svi možemo da razmislimo o tome kako su naše aktivnosti danas, ovog dana, sputane radom, novcem, kapitalom i državom. Ako su ovo oblici ograničenja i obuzdavanja, onda razbijanje sadašnje društvene kohezije mora biti prelivanje. Ali kako? Kako da suprotstavimo "kako nas ograničavaju" onome "kako da se prelivamo", kako bismo stvorili drugačiju društvenu koheziju? Kako da se suprotstavimo identifikujućim formama kapitalistickih odnosa sa anti-identitetskom strujom novog stvaranja?
Revolucija je zamena uspostavljenog načina društvene kohezije drugim ili drugima – svetom mnogih svetova, kako to zapatisti kažu. Ovo kako-protiv-kako će se u nekom trenutku sigurno izraziti kao ko-protiv-koga: jasno je da će oni koji imaju koristi od sadašnjeg "kako" društvene kohezije želeti da je brane, dok će oni koji najjasnije pate zbog nje verovatno se boriti za promenu. Ali važno je da se kako-protiv-kako ne svede na ko-protiv-koga, niti da bude zasenjeno njime. Upravo kako-protiv-kako mora da oblikuje našu borbu i naše stvaranje drugačijeg sveta.
Marksistička tradicija, predvođena Lenjinom i Engelsom, efektivno je svela kako-protiv-kako na ko-protiv-koga, što je sažeto u Lenjinovoj briljantno konciznoj frazi da je vlast pitanje „ko-protiv-koga“. Fantastična fraza sa katastrofalnim posledicama. Ko-koga je borba radničke klase protiv kapitalističke klase, pri čemu su obe prepoznatljive i identifikovane. "Kako" radikalno novog oblika društvene kohezije stavljeno je na drugo mesto. Postoji potpuna slepoća za pitanje forme u Ruskoj revoluciji, do te mere da su i Jevgenij Pašukanis i Isaak Rubin bili pogubljeni jer su insistirali na centralnosti forme u Marksovom delu. Novac, država i iznad svega rad tretirani su u praksi kao ahistorijske karakteristike svakog društva.
IV
Vraćamo se na našu polaznu tačku. Zarobljeni smo u ovim oblicima. Možemo biti militantni koliko god želimo, ali sve dok ostajemo unutar kapitalističkih formi, ne činimo ništa da zaustavimo reprodukciju dinamike uništenja. Mora postojati neki izlaz odavde! Ali kako?
Nije dovoljno vikati ili sanjati. Hajde da to uradimo. Engels je bio u pravu u vezi s tim. U svom delu Socijalizam: utopijski i naučni, tvrdio je da nije dovoljno fantazirati, već da moramo naučno promisliti o tome kako možemo da transformišemo društvo. Sanjajte ako želite, govorio je, ali koja je materijalna osnova vaše nade?
Engelsova i Lenjinova verzija naučnog socijalizma nije funkcionisala; nije proizvela ona društva kojima su se nadali oni koji su živeli i umirali u borbi, već upravo suprotno. Proizvela je užasna društva koja nisu imala i nemaju nikakve veze sa samodeterminacijom naše životne aktivnosti. Ipak, njihov neuspeh nam je ostavio pitanje Kako – kako pobogu možemo da izvedemo radikalnu transformaciju načina društvene kohezije?
V
Postoji očigledan odgovor: ne znamo.
Važno je to reći, i to ne samo zato što je to istina. Pre pedeset ili šezdeset godina imali smo odgovor: preuzeti državnu vlast i odatle menjati društvo. Ali pokazalo se da to uopšte nije nikakav odgovor. Kapitalistički društveni oblici ne mogu se razbiti delovanjem kroz iste te kapitalističke društvene oblike. Kao što smo videli, pokušaji da se pravila novca i kapitala slome kroz državu u potpunosti su propali.
Ali takođe je veoma važno reći da ne znamo odgovor zato što je to neznanje deo samog odgovora. Ako znamo, onda govorimo drugima šta je odgovor i time reprodukujemo monološki diskurs autoriteta koji oponaša stil društva koje želimo da prevaziđemo. Ako kažemo da ne znamo, odmah ulazimo u politiku dijaloga. Naše „ja ne znam“ zapravo glasi: „Ovo je ono šta ja mislim, ali nisam siguran, šta ti misliš?“, čime se već raskida sa hijerarhijskom gramatikom postojećeg društva i ulazi u neizvesnu antigramatiku društva koje želimo da stvorimo i koje već stvaramo.
Nadam se da se ovo izlaganje može razumeti na taj način – kao: „Ne znam, ovo je dokle sam stigao, može li me neko od vas odvesti dalje?“
VI
Ortodoksni odgovor u vidu snažne, organizovane radničke klase nije dao rezultate. To je, barem delimično, zato što je shvaćen na osnovu definišućeg, identitetskog koncepta radničke klase. Isto može da se kaže i za ideju da će razvoj proizvodnih snaga dovesti do kolapsa proizvodnih odnosa: ovo zanemaruje činjenicu da se razvoj proizvodnih snaga odvija konfliktno, unutar-i-protiv proizvodnih odnosa u svakom trenutku njihovog razvoja. U oba slučaja pretpostavlja se odvojenost koja u praksi ne može postojati: ne može postojati potpuna odvojenost između dva momenta jedne te iste društvene kohezije.
Želim da predložim – a ovo je ujedno i moja druga glavna tačka – da možemo da krenemo napred okrećući se konceptu „Još Ne“ (Not Yet) Ernsta Bloha. Njegov argument je da svet koji još uvek ne postoji, ali bi mogao da postoji, već postoji. On postoji kao „Još Ne“, kao naslućivanje u sadašnjosti, kao guranje protiv i preko granica postojećeg, kao neuklapanje, kao san, kao pobuna.
U svom velikom delu Princip nade (The Principle of Hope), on prati prisustvo i snagu ovog „Još Ne“, ove težnje ka drugačijem svetu, u bajkama, plesu, arhitekturi, muzici, političkoj teoriji i religiji, između ostalih oblasti. Zaključak je da, sa Marksovim otkrićem potencijala radničke klase, stalni podsticaj „Još Ne“ postaje praktična snaga za preobražaj sveta. On ne dovodi u pitanje smisao radničke klase, ali njegova oda moći „Još Ne“ u toliko različitih segmenata života — kao sili koja se neprekidno upinje protiv onoga što jeste — otvara drugačiji način razmišljanja o materijalnoj osnovi naše revolucionarne nade. Mogućnost radikalne preobrazbe sveta u suštini zavisi od snage „Još Ne“, od nezadovoljstva, nekonformizma i kreativnosti koji se guraju u-protiv-i-preko (in-against-and-beyond) postjećih društvenih oblika.
Idea o „Još Ne“ nije suprotstavljena ideji klasne borbe, ali sugeriše njenu drugačiju interpretaciju. Dok je tradicionalni koncept radničke klase identitaran, ideja „Još Ne“ je duboko neidentitarna, predstavlja neprekidno probijanje granica. „Misliti znači ići preko“, kako to Bloh navodi. Razumeti radnu ili radničku klasu kao „Još Ne“ znači otvoriti taj koncept i videti šta on skriva. Koncept rada skriva sopstvenu dualnost, kao što je Marks isticao, naglašavajući da je to „stožer oko kojeg se okreće jasno razumevanje političke ekonomije“. Ispod apstraktnog, otuđenog rada koji je toliko jasno vidljiv u kapitalističkom društvu leži ono što Marx naziva konkretnim ili korisnim radom, ona vrsta rada ili stvaralačke aktivnosti koja postoji u svakom društvu. „Još Ne“ je ovde podsticaj stvaralačke aktivnosti ili delanja u-protiv-i-preko (in-against-and-beyond) njene zatvorenosti u okvire apstraktnog rada, onog rada čiji je jedini smisao da doprinosi profitabilnosti kapitala. „Još Ne“ je prelivanje. Slično tome, radnici koji su sada klasifikovani ili definisani vezanošću za obavljanje rada vrše pritisak u-protiv-i-preko svoje klasifikacije. Posmatrano na ovaj način, „Još Ne“ jeste borba radničke klase, borba onih koji su trenutno zarobljeni u kapitalističkom radu u-protiv-i-preko tog rada i u-i-protiv zatočeništva koje predstavlja njihova klasifikovanje.
Koncet „Još Ne“ usko je povezan sa pojmom osnovnog (baznog) komunizma (baseline communism) koji je toliko prisutan u delu Dejvida Grebera (David Graeber), kao i kod Kropotkina i Abdulaha Odžalana (Abdullaha Öcalana), pa i celog kurdskog pokreta. Osnovna ideja je da svako društvo, uključujući i kapitalističko, u svome funkcionisanju zavisi od postojanja osnovnog komunizma, osnovne prakse uzajamne pomoći u svakodnevnom životu.
Ovo se može posmatrati kao neka vrsta „da, ali“ odgovora na uobičajeno čitanje Marksa. Kao što smo videli, Marksov argument je da je postojeće društvo oblikovano činjenicom da se ljudi okupljaju kroz razmenu roba, što vodi do razvoja i dominacije novca, pretvaranja ljudske aktivnosti u apstraktni ili otuđeni rad, razaranja zajednica, uspona i dominacije kapitala koji svoje bogatstvo i moć crpi iz eksploatacije rada, i tako dalje.
Ideja osnovnog komunizma dolazi kao „Da, ali“ u smislu poruke: „Da, to je tačno, ali postoji još nešto: komunizam u kojem se ljudi međusobno povezuju na osnovu potreba, uzajamnog priznanja i podrške, slobodno podeljene aktivnosti. U stvari, individualizujuće, rušilačko društvo može da postoji samo na osnovu neprekidnog postojanja svoje suprotnosti. Uništavajući ovaj temeljni komunizam, kapitalizam uništava sopstvenu osnovu.“
Mislim da je ovo „da, ali“ već prisutno u Marksovom Kapitalu, ali o njemu nije naširoko pisano. Ono je prisutno u kategorijama upotrebne vrednosti, konkretnog ili korisnog rada, pa zapravo i u konceptu proizvodnih snaga – od kojih se nijedna u potpunosti ne potčinjava svojim kapitalističkim oblicima, već je sa njima u neprekidnoj suprotstavljenost.
Nada tada leži u snazi ovog osnovnog komunizma. To nas poziva da ponovo napišemo istoriju ne samo u okvirima dominacije, niti samo u okvirima pobuna poput anabaptističkog ustanka koji je predvodio Tomas Mincer (Thomas Münzer), a o kojem je Bloh napisao knjigu, već u okvirima snage svakodnevnog komunizma. Da, tačno je da smo upleteni u svet novca, ali taj svet novca može da postoji samo ako istovremeno postoji i jedan ključni svet uzajamne podrške, deljenja i ljubavi, prijateljstva i drugarstva. Ovo je centralna tema u Dejvidovoj divnoj knjizi koju je napisao sa Dejvidom Vengrouom (David Wengrow), Zora svega: Nova istorija čovečanstva (Dawn of Everything: A New History of Humanity). To je takođe centralna tema u Sociologiji slobode Abdulaha Odžalana (Abdullah Öcalan), razvijena kroz ideju o „demokratskoj modernosti nasuprot kapitalističke modernosti“.
Ovaj osnovni komunizam jeste društvo koje Još Ne postoji, ali već postoji materijalno kao nužna protivteža vladavini novca. Posmatrati ga kroz prizmu „Još Ne“ znači videti da ono postoji u-protiv-i-preko sopstvene negacije. Uzajamna podrška koja odlikuje svakodnevni komunizam ne može stajati izvan dominantne kapitalističke društvenosti: ona joj je neminovno suprotstavljena i njome je prožeta. Često će preuzeti kapitalistički oblik davanja novca nekome ili pomoći pri pronalaženju posla. Ovde nema čistote. Društvena kohezija u kojoj živimo jeste antagonistička, ona u kojoj dve strane neprekidno prožimaju jedna drugu. Važno je ne idealizovati i ne romantizovati osnovni komunizam: on može postojati samo kao borba, a svaka borba je protivrečna.
VII
Želimo revoluciju, ali ona ima smisla samo ako uvidimo da nema revolucionarne čistote. Puki život u kapitalističkom društvu čini nas neizbežno oštećenim subjektima, kako to Adorno navodi. Istovremeno, činjenica da je kapital neprekidna agresija znači da ne živimo samo u ovom društvu, već i protiv njega, kao i da se projektujemo izvan njegovih granica. Kao oštećeni subjekti, mi živimo u-protiv-i-preko sopstvenog oštećenog stanja.
Ovo je važno kada razmišljamo o revoluciji i njenom značenju. Revolucija je, kao što smo videli, pitanje načina. Moramo da zamenimo način na koji se ostvaruje sadašnja društvena kohezija nekim drugim načinom, moramo da zamenimo sadašnji obrazac okupljanja kroz razmenu roba i novca drugačijim obrascem ili obrascima. Sadašnje okupljanje, kohezija ili sticanje jeste antagonističko, obeleženo antagonizmom između vladavine novca i osnovnog komunizma koji Još Ne postoji. Misliti revoluciju znači misliti o tome kako možemo da ojačamo to „Još Ne“, taj komunizam-protiv.
Ovo je pre svega pitanje načina. Kako da ojačamo ono komunizujuće Kako nasuprot kapitalističkom Kako? Nasuprot društvenim oblicima rada, kako da potvrdimo antioblike slobodne, samodelatne aktivnosti? Već ranije sam sugerisao da je o tome najbolje razmišljati u terminima stvaranja pukotina u tkivu kapitalističke dominacije, prostora ili momenata u kojima kažemo NE i stvaramo druge načine delanja. Revolucija se može posmatrati kao prepoznavanje, stvaranje, širenje, umnožavanje i povezivanje takvih pukotina. Prepoznavanje se može shvatiti kao prepoznavanje višestrukih manifestacija osnovnog komunizma o kojem smo govorili. Povezivanje takvih pukotina oduvek mi je bilo najteže za promišljanje. Jasno je da takvo povezivanje ne treba posmatrati u institucionalnim terminima, već da je verovatno najvažnija rezonanca stvorena pesmama, pričama, slikama, možda čak i razgovorima i knjigama. Ali postoji tema koja se probija u aktuelnim raspravama a koja je izuzetno važna: ideja komune kao osnove kako društva koje želimo da stvorimo, tako i organizacije sadašnje borbe da se do njega stigne. Povezivanje pukotina, odbijanja i društvenih nezadovoljstava može se promisliti u terminima komunizovanja.
Marks je za Parisku komunu iz 1871. godine rekao da je ona „konačno pronađeni“ politički oblik emancipacije radničke klase. To je svakako tačno ako radničku klasu ne posmatramo kao sociološku grupu, već kao potlačene koji teže sopstvenom kolektivnom samodređenju. Ako se usredsredimo na revoluciju kao na sukob načina, različitih načina međusobnog povezivanja, onda je jasno da je revolucija kretanje komunizovanja — dakle, istovremeno i prodor samodelatne aktivnosti protiv rada, i kretanje nekog vida komunalne organizacije protiv države.
Država, bilo koja država, isključuje ljude svojom formom, razdvajanjem plaćenih funkcionera od društva. Komuna uključuje, nastoji da artikuliše ideje odozdo i da reintegriše organizaciju društva u samo društvo. Država je nužno podređena akumulaciji kapitala usled svoje zavisnosti od kapitala u pogledu prihoda i opstanka. Komuna teži da se oslobodi podređenosti akumulaciji kapitala promovisanjem drugih oblika proizvodnje. Država je po svojoj prirodi rasistička s obzirom na to da je određuju teritorijalne granice, dok je tradicija komune, od Pariza do Rožave, izrazito antirasistička i antinacionalistička. Partija orijentisana na državu jeste instrument za osvajanje moći i prihvata sadašnji način društvene kohezije kako bi ga promenila u neizvesno odloženom sutra. Komuna nije instrument za postizanje moći, ona je već izraz nadirućeg, drugačijeg oblika društvene kohezije, ovde i sada.
Boriti se za drugačiji način okupljanja znači komunizovati, jačati nastajuću društvenu koheziju (ili kohezije). Odžalan je nedavno napisao da „iako je klasna borba zaista njen deo, tačnije je istoriju čitati kao dugi proces odnosa i sukoba između komunalnog i antikomunalnog razvoja koji seže unazad otprilike 30.000 godina“. Ovo je veoma korisno, ali se ne slažem sa njegovim razdvajanjem klasne borbe i komune: ako klasnu borbu posmatramo kao način-protiv-načina (how-against-how), onda je jasno da je ona upravo kretanje komunizovanja protiv antikomunalnog razvoja koji predstavlja kapitalizam.
Komuna je više pitanje nego odgovor. Najbolje ju je posmatrati kao skup oštećenih subjekata. Insistiranje zapatista da su oni samo obični ljudi od suštinskog je značaja, ali mi obični ljudi smo, naravno, oštećeni ljudi, često seksistički nastrojeni, rasistički, patrijarhalni, svadljivi i tako dalje, a tradicionalne zajednice su vrlo često patrijarhalne. Revolucionarna komuna je nužno komunizovanje, kretanje protiv same sebe kako bi prevazišla sopstveno oštećeno stanje, ona je glagol, a ne imenica. Vrsta samopodizanja kroz međusobno prepoznatljivu debatu.
VIII
Vratimo se na početak. Sada je, više nego ikada, vreme da govorimo o revoluciji. Ovo je vreme velikih previranja u svetskom kapitalizmu i velike krhkosti. Središte ne može da izdrži, nije ni izdržalo. Prostor za reformistička poboljšanja postao je mnogo manji i verovatno će takav i ostati. Sada je vreme da se prelijemo, da kažemo Ne, ovako se ne može nastaviti. Sada je vreme da se borimo za emancipaciju delanja od rada, komunalnog samoodređenja od države.
Dvojica Dejvida u zaključku svoje knjige govore o „grčkom pojmu kairos kao jednom od onih povremenih trenutaka u istoriji društva kada se njegovi referentni okviri pomeraju – metamorfozi temeljnih principa i simbola, kada granice između mita i istorije, nauke i magije postaju zamagljene – i kada je, stoga, stvarna promena moguća“. Slažem se s njima da je ovo upravo takvo vreme.
Dakle, na kraju: ovo je ono što mislim, dovde sam stigao, ali nisam siguran — šta vi mislite? Preguntando caminamos, pitajući koračamo.
Izvor: link